Tim Maršal - Zatočenici geografije

Формат документа: pdf
Размер документа: 2.31 Мб




Прямая ссылка будет доступна
примерно через: 45 сек.



  • Сообщить о нарушении / Abuse
    Все документы на сайте взяты из открытых источников, которые размещаются пользователями. Приносим свои глубочайшие извинения, если Ваш документ был опубликован без Вашего на то согласия.

Tim Maršal

Zatočenici geografije

DESET MAPA KOJE VAM GOVORE SVE ŠTO
TREBA DA ZNATE O GLOBALNOJ POLITICI

Predgovor napisao ser Džon Skarlet

PREDGOVOR
Postalo je opšte mesto misliti, a i govoriti, da živimo u nestabilnim vremenima. Svet, tako
nam kažu, nikada nije bio nepredvidljiviji nego sada. Ovakve izjave pozivaju na oprezan, čak
skeptičan odgovor. Ispravno je biti oprezan. Svet je oduvek bio nestabilan a budućnost, po
definiciji, nepredvidljiva. Naše sadašnje brige sigurno bi mo gle biti mnogo gore. Ako ništa
drugo, stogodišnjica od 1914. trebalo je na to da nas podseti.
Imajući ovo u vidu, izvesno je da se zbivaju suštinske promene, a one imaju stvarno
značenje za našu budućnost i budućnost naše dece, gde god živeli. Ekonomske, s ocijalne i
demografske promene, sve povezane s tehnološkim promenama koje se brzo odvijaju, imaju
globalne posledice po kojima se možda vreme u kome mi sada živimo razlikuje od pređašnjih
vremena. Moguće je da zato toliko mnogo govorimo o „vanrednoj nesigu rnosti“ i da je zato
„geopolitičko“ komentarisanje postalo industrija u usponu.
Tim Maršal je neuobičajeno dobro kvalifikovan, lično i profesionalno, da doprinese ovoj
raspravi. Direktno je učestvovao u mnogim od najdramatičnijih dešavanja u proteklih
dvad eset i pet godina. Kao što nas podseća u uvodu, bio je na liniji fronta na Balkanu, u
Avganistanu i Siriji. Svedočio je tome kako se odluke i događaji, međunarodni sukobi i
građanski ratovi mogu razumeti samo ako se potpuno uzmu u obzir pretpostavke, nade i
strahovi oblikovani istorijom i kako na njih, zauzvrat, utiče fizičko okruženje – geografija – u
kome su se pojedinci, društva i zemlje razvijali.
Stoga je ova knjiga puna promišljenih uvida koji imaju neposredan značaj za našu
sigurnost i dobrobit. Šta je uticalo na rusku akciju u Ukrajini? Jesmo li mi (Zapad) propustili
da to predvidimo? Ako jesmo, zašto je tako? Koliko daleko će Moskva sada da ide? Da li se
Kina napokon oseća sigurno unutar prirodnih granica zemlje, kako ih ona vidi, i kako će to
utica ti na stav Pekinga prema pomorskoj sili i na njen odnos sa SAD? Šta to znači za druge
zemlje u ovom regionu, uključujući Indiju i Japan? Već više od dvesta godina Sjedinjene
Američke Države profitiraju od izuzetno povoljnih geografskih okolnosti i prirodni h zaliha.
Sada imaju i nekonvencionalne izvore nafte i gasa. Hoće li to uticati na njihovu globalnu
politiku? Amerika ima vanrednu moć i otpornost, pa otkud onda toliko mnogo priče o njenom
propadanju? Jesu li duboko usađene podele i emocije širom Severne Afrike, na Bliskom
istoku i u Južnoj Aziji toliko tvrdokorne, neumoljive, ili ipak možemo da uočimo neku nadu
za budućnost? Najzad, i možda najvažnije za našu zemlju, Ujedinjeno Kraljevstvo, koja je
jedna od najvećih ekonomija na svetu i globalno najprisut nija, jeste pitanje: kako Evropa
reaguje na neizvesnosti i sukobe u svojoj blizini i na one koji joj nisu baš toliko blizu? Kao
što Tim ističe, tokom prethodnih sedamdeset godina (a naročito od 1991. godine) Evropa se

navikla na mir i prosperitet. Da li sm o sad u opasnosti da to uzmemo zdravo za gotovo?
Razumemo li i dalje šta se to događa oko nas?
Ako želite da razmišljate o tim pitanjima, pročitajte ovu knjigu.

Ser Džon Skarlet,
nosilac ordena Ujedinjenog Kraljevstva,
viteški red Sv. Mihaila i Sv. Đorđa ,
šef Britanske obaveštajne službe (MI6), 2004 –2009.
UVOD
Vladimir Putin kaže da je religiozan i da snažno podržava Rusku pravoslavnu crkvu. Ako je
tako, onda je lako moguće da svake noći kad krene na spavanje i pomoli se, pita Boga: „Zašto
nisi stvorio ne ke planine u Ukrajini?“
Da je Bog stvorio planine u Ukrajini, onda veliko prostranstvo poznato kao
Severnoevropska ravnica ne bi toliko mamilo osvajače koji su preko nje više puta napadali
Rusiju. Kako stvari stoje, Putin nema izbora: on mora barem da poku ša da kontroliše ovu
ravnicu u pravcu zapada. Tako je sa svim narodima, velikim ili malim. Geografski predeo
zarobljava svoje vođe i daje im manje izbora i manje manevarskog prostora nego što biste
možda pomislili. To je važilo za Atinu, Persijance, Vavilo nce i narode pre njih; to je važilo za
svakog vođu koji je tražio uzvišicu odakle je mogao da štiti svoje pleme.
Zemlja na kojoj živimo oduvek nas je oblikovala. Uticala je na ratove, vlast, politički i
društveni razvoj ljudi koji sada naseljavaju gotovo s vaki deo ove planete. Možda se čini da su
razdaljine između nas, i u smislu mentalnog i fizičkog prostora, prevaziđene tehnologijom.
Međutim, lako se zaboravlja da zemlja u kojoj živimo, radimo i podižemo svoju decu ima
ogroman značaj, te da će na odluke o nih koji vode sedam milijardi stanovnika naše planete u
određenoj meri uvek uticati reke, planine, pustinje, jezera i mora koji sve nas ograničavaju –
kao što su nas oduvek i ograničavali.
Ne postoji jedan geografski činilac koji je važniji od bilo kog dru gog. Planine nisu
važnije od pustinja, ni reke od prašuma. U različitim delovima planete dominantne su
različite geografske odlike koje određuju šta ljudi mogu da čine, a šta ne mogu.
Uopšteno govoreći, geopolitika razmatra načine na koje se međunarodni od nosi mogu
razumeti na osnovu geografskih činilaca, ali ne samo fizičkog predela – prirodnih prepreka u
vidu planina ili mreža rečnih tokova, na primer – već i klime, demografije, kulturnih oblasti i

pristupa prirodnim resursima. Takvi činioci mogu imati va žan uticaj na mnoge različite
aspekte naše civilizacije, od političke i vojne strategije do društvenog razvoja, jezika,
trgovine i religije.
Fizičke datosti koje su u osnovi vođenja nacionalnih i internacionalnih politika prečesto
se zanemaruju i u spisima o istoriji i u savremenom izveštavanju o međunarodnim odnosima.
Geografija je očigledno suštinski deo pitanja „zašto“ kao i pitanja „šta“. Možda nije
apsolutno odlučujući činilac, ali je izvesno činilac koji se najviše prenebregava. Razmotrimo,
na primer, Kinu i Indiju: dve ogromne zemlje s ogromnim brojem stanovnika koje dele
veoma dugačku granicu, ali ne i politiku ili kulturu. Ne bi predstavljalo iznenađenje da su ova
dva giganta međusobno vodila više ratova, ali zapravo, izuzev jednomesečne bitke 1962.
godine, nisu nikada ratovala. Zašto? Zato što se između njih nalazi najviši planinski venac na
svetu i gotovo je nemoguće prevesti veliku vojsku preko Himalaja ili kroz njih. Razume se,
kako tehnologija postaje sve razvijenija, pojavljuju se načini da se ova prepreka premosti, ali
ta fizička prepreka i dalje sputava, tako da obe zemlje usmeravaju svoju spoljnu politiku na
druge oblasti, budno motreći jedna na drugu.
Vođe, ideje, tehnologije i drugi činioci učestvuju u oblikovanju događaja, ali svi oni su
privremeni. Svaka nova generacija i dalje će se suočavati s fizičkim preprekama u vidu
Hindukuša i Himalaja, s kišnim sezonama i ograničenim mineralnim resursima ili izvorima
hrane.
Prvi put sam se zainteresovao za ovu temu kad sam izveštavao o ratovima na Balkanu
devedesetih godina dvadesetog veka. Izbliza sam gledao kako su vođe različitih naroda, bilo
Srba, Hrvata ili Bošnjaka, smišljeno podsećale svoja „plemena“ na drevne podele i, da, na
drevne sumnje u regionu prepunom raznolikosti. Kada su pokidali ve ze između naroda, tad
nije bilo potrebno mnogo vremena da ih okrenu jedne protiv drugih.
Reka Ibar na Kosovu je tipičan primer. Vladavina Osmanskog carstva nad Srbijom bila je
zapečaćena Kosovskim bojem 1389. godine, vođenim nedaleko od mesta gde Ibar prol azi
kroz grad Mitrovicu. Tokom narednih vekova srpsko stanovništvo počelo je da se povlači
preko Ibra jer su muslimanski Albanci postepeno napuštali planinski predeo Malesiju i
dolazili na Kosovo, gde su postali većinski narod do sredine osamnaestog veka.
Već je stigao dvadeseti vek a i dalje je postojala jasna etničko/verska podela obeležena,
otprilike, ovom rekom. Zatim se 1999. godine jugoslovenska (srpska) vojska – napadana
NATO snagama iz vazduha i delovanjem Oslobodilačke vojske Kosova na kopnu – povu kla
preko Ibra, a za njom ubrzo i većina preostalog srpskog stanovništva. Reka je praktično
postala granica teritorije koju neke zemlje sada priznaju kao nezavisnu državu Kosovo.

Mitrovica je takođe bila mesto na kome su kopnene snage NATO -a bile zaustavlj ene.
Tokom tromesečnog rata postojale su prikrivene pretnje da NATO namerava da okupira celu
Srbiju. A zapravo, zbog geografskih i političkih prepreka vođe NATO snaga nikada nisu ni
imale tu mogućnost. Mađarska je jasno stavila do znanja da neće dozvoliti invaziju sa svoje
teritorije, jer se plašila odmazde protiv 350.000 etničkih Mađara u severnom delu Srbije.
Alternativa je bila napasti sa juga, što bi NATO dovelo do Ibra za upola manje vremena; no
NATO bi se tada suočio s planinama ispred i iznad sebe.
U to vreme radio sam s timom Srba u Beogradu i upitao ih šta bi se dogodilo da je NATO
došao. „Odložili bismo kamere, Time, i uzeli oružje“, bio je odgovor. To su bili liberalni
Srbi, moji dobri prijatelji i protivnici vlade, ali svejedno su izvadili mape i pokazali mi gde bi
Srbi branili svoju teritoriju u planinama i gde bi NATO naposletku bio zaustavljen. Bilo je
neko olakšanje dobiti lekciju iz geografije o tome zašto su izbori NATO snaga bili mnogo
ograničeniji nego što je briselska propagandna mašineri ja to javno predstavljala.
To što sam prateći događaje na Balkanu shvatao koliko je fizički predeo bio presudan i te
kako mi je koristilo u godinama koje su usledile. Na primer, 2001. godine, nekoliko nedelja
posle jedanaestog septembra, video sam dokaz o tome kako klima, i pored današnje moderne
tehnologije, i dalje diktira vojne mogućnosti čak i najmoćnijim armijama na svetu. Bio sam u
severnom delu Avganistana, pošto sam na splavu prešao reku na granici sa Tadžikistanom, da
bih se povezao sa trupama Seve rne alijanse koje su se borile protiv talibana.
Američki borbeni avioni već su bili u vazduhu, gađajući položaje talibana i Al Kaide na
hladnim, prašnjavim ravnicama i brdima istočno od Mazari Šarifa da bi utrli put za
napredovanje ka Kabulu. Posle nekolik o nedelja postalo je očigledno da se Severna alijansa
sprema da krene ka jugu. A onda je svet promenio boju.
Niotkuda je nagrnula najžešća peščana oluja koju sam ikada doživeo i sve obojila senf -
žutom bojom. Čak je i vazduh oko nas imao tu nijansu, gusto i spunjen trunčicama prašine.
Trideset šest sati ništa se nije maklo izuzev peska. U jeku oluje niste mogli da vidite više od
metar -dva ispred sebe i bilo je jasno jedino to da zbog vremenskih uslova napredovanje mora
da sačeka.
Američka satelitska tehnologi ja, najnovije naučno dostignuće, bila je nemoćna pred
klimom ove divlje zemlje. Svi – od predsednika Buša i Vrhovne komande oružanih snaga do
kopnenih trupa Severne alijanse – jednostavno su morali da čekaju. Zatim je počela da pada
kiša, i pesak koji je p rekrio sve i svakog pretvorio se u blato. Kiša je lila toliko jako da su
kuće od pečenog blata u kojima smo živeli izgledale kao da se tope. Ponovo je bilo jasno da
se kretanje ka jugu obustavlja sve dok geografija ne kaže ono što ima. Pravila geografije, koja
su znali i Hanibal i Sun Ci i Aleksandar Veliki, još važe i za vođe današnjice.

U skorije vreme, 2012. godine, dobio sam još jednu lekciju iz geografije: kada je Sirija
uletela u građanski rat, stajao sam na vrhu sirijskog brda i, posmatrajući dolinu južno od
grada Hame, ugledao sam seoce koje gori u daljini. Moji prijatelji Sirijci pokazali su mi
mnogo veće selo udaljeno oko kilometar, rekavši da je odatle došao napad. Zatim su mi
objasnili da ako jedna strana može da izgura dovoljno pripadnika druge frakcije iz doline,
dolina tada može da se poveže s drugim delom zemlje koji vodi ka jedinom auto -putu u
državi; a kao takva, biće korisna za uspostavljanje granične održive teritorije koja bi jednog
dana mogla da se iskoristi za stvaranje mini -države ako Sirija ne bude mogla ponovo da se
objedini. Ono što sam isprva video samo kao seoce u plamenu sad sam mogao da vidim kao
mesto od strateškog značaja i uvidim kako na političke odluke utiču najosnovnije fizičke,
geografske datosti.
Geopolitika utiče na svak u zemlju, bilo u ratu, kao u navedenim slučajevima, bilo u doba
mira. Navedite bilo koju oblast i biće takvih slučajeva. U ovoj knjizi ne mogu da istražim
svaku pojedinu: Kanadu, Australiju i Indoneziju, pored ostalih, samo kratko pominjem,
premda bi cela knjiga mogla da bude posvećena samo Australiji i tome kako je geografija
oblikovala njene veze s drugim delovima sveta, i u fizičkom i u kulturnom smislu. Umesto
toga sam se usredsredio na sile i oblasti koje najbolje ilustruju osnovne ideje ove knjige, te
sam razmotrio zaveštanje geopolitike prošlosti (formiranje nacija), najvažnije situacije s
kojima se danas suočavamo (problemi u Ukrajini, širenje uticaja Kine) i pitanje budućnosti
(sve veća konkurencija na Arktiku).
U Rusiji je očigledan uticaj Arktika i njegove ledene klime koja sputava mogućnost
Rusije da bude istinska svetska sila. U Kini vidimo kako je, kao silu, ograničava nedostatak
velike mornarice, a brzina kojom to pokušava da promeni sve je očiglednija. U poglavlju o
Sjedinjenim Američkim Držav ama pokazuje se kako su im pronicljive odluke da svoju
teritoriju prošire ka najvažnijim oblastima omogućile da ostvare sadašnju sudbinu supersile
koja izlazi na dva okeana. Evropa nam pokazuje značaj ravnice i plovnih reka u povezivanju
jedne oblasti s dr ugom i stvaranja kulture koja silovito može da pokrene moderan svet, dok
Afrika pak pokazuje kakve su posledice izolacije.
U poglavlju o Bliskom istoku izlažemo zašto je povlačenje linija na mapi uz
zanemarivanje topografije i, podjednako važno, geografske kulture date oblasti – recept za
stvaranje problema. I dalje ćemo biti svedoci tih problema u ovom veku. Ista ova tema
pojavljuje se u poglavljima o Africi, te Indiji i Pakistanu. Kolonijalne sile povlače veštačke
granice na papiru, potpuno zanemarujući s tvarni fizički predeo datog regiona. Sada su na delu
nasilni pokušaji da se te granice preprave; to će trajati nekoliko godina, posle kojih mapa
nacionalnih država više neće izgledati onako kao što izgleda danas.

Od slučaja Kosova i Sirije sasvim se razlik uju Japan i Koreja, zato što su ove druge dve
zemlje etnički uglavnom homogene. No one imaju druge probleme: Japan je ostrvska država
lišena prirodnih resursa, dok je podela Koreje na Severnu i Južnu problem koji i dalje čeka da
bude rešen. Latinska Amerik a je pak anomalija. Na svom krajnjem jugu toliko je odsečena od
spoljašnjeg sveta da je globalna trgovina izuzetno otežana, a same geografske odlike njene
teritorije predstavljaju prepreke u stvaranju trgovinskog bloka koji bi bio uspešan kao što je
to Evr opska unija.
Najzad, stižemo i do jednog od najmanje naseljenih mesta na svetu – Arktika. U prošlosti
su ga ljudi uglavnom ignorisali, ali u dvadesetom veku tu su otkrivene zalihe energenata, a
diplomatija dvadeset prvog veka odlučiće o tome ko poseduje – i prodaje – te resurse.
Sagledavanje geografije kao odlučujućeg činioca u istoriji čovečanstva može se
protumačiti kao sirov, ogoljen pogled na svet, i upravo zato u nekim intelektualnim
krugovima postoji otpor prema njoj. Takvim sagledavanjem nagoveštava se da je priroda
moćnija od čoveka i da našu sudbinu možemo da određujemo samo u onoj meri u kojoj nam
priroda dopušta. Podrazumeva se da i drugi činioci utiču na zbivanja. Svakoj razumnoj osobi
jasno je da moderna tehnologija sada lomi gvozdena pravila ge ografije. Ona nalazi načine da
neke geografske prepreke prevaziđe, zaobiđe, da prođe ispod ili kroz njih. Američki
bombarderi danas mogu da lete celim putem od Misurija do Mosula a da im nije potrebna
pista gde bi sleteli i dopunili gorivo. To, zajedno s n jihovim delimično samoodrživom
velikom ratnom flotom nosača aviona, znači da više ne moraju nužno da imaju saveznika ili
koloniju da bi posvuda proširili svoj uticaj. Razume se, ako ipak imaju vazdušnu bazu na
ostrvu Dijego Garsija, ili trajni pristup luci u Bahreinu, onda imaju više mogućnosti; ali to je
manje važno.
Dakle, vazdušna sila je promenila pravila, kao što je to učinio i internet, samo na drugačiji
način. Ali geografija, kao i istorija nastanjivanja naroda u okviru date geografije, presudna je
za naše razumevanje današnjeg sveta i vlastite budućnosti.
Uzroci sukoba u Iraku i Siriji nalaze se u kolonijalnim silama koje su zanemarile pravila
geografije, dok se poreklo kineske okupacije Tibeta pak nalazi u pokoravanju tim pravilima.
Ona diktiraju am eričku spoljnu politiku, ali čak i izuzetno tehnološko umeće i vojne
mogućnosti ove poslednje preostale supersile mogu samo da ublaže snagu pravila koja su joj
priroda ili Bog nametnuli.
Kakva su ta pravila? Mesto odakle počinjemo je zemlja u kojoj se vlas t teško brani, tako
da su njene vođe vekovima to nadoknađivale osvajanjima. To je zemlja bez planina na svom
zapadu: Rusija.

PRVO POGLAVLJE


RUSIJA
Prostran (pridev; prostraniji, najprostraniji): koji zauzima veliki prostor, ogroman po
veličini, neizmera n.

Rusija je prostrana. Prostranija od prostranog. Neizmerna. Ona se prostire na petnaest miliona
kvadratnih kilometara, prostire se kroz jedanaest vremenskih zona. Ona je najveća zemlja na
svetu.
Njene šume, jezera, reke, zamrznute tundre, stepe, t ajge i planine – sve je ogromno. Dugo
je bilo potrebno da postanemo svesni koliko je ona velika. Gde god da se nalazimo, tu negde
je Rusija. Možda je istočno ili zapadno od nas, severno ili južno – ali Ruski Medved je tu.
Nije slučajno što je medved simbol ovog neizmerno velikog naroda. Eno ga, sedi,
ponekad je u zimskom snu, ponekad mumla, veličanstven, ali divalj. Rusi su zazirali od toga

da ovu životinju nazivaju njenim pravim imenom, strahujući od prizivanja njene mračnije
stane, pa su je prozvali medve d – „onaj koji jede med“.
Barem 120.000 medveda živi u zemlji koja je opkoračila Evropu i Aziju. Zapadno od
Urala nalazi se evropski deo Rusije, istočno je Sibir, koji se prostire sve do Beringovog mora
i Tihog okeana. Čak je i u dvadeset prvom veku potreb no šest dana da se Sibir pređe vozom.
Ruske vođe moraju da se orijentišu u odnosu na ove razdaljine i razlike, te da svoju politiku
oblikuju u skladu s njima; nekoliko vekova širili su se u svim pravcima, ali ponajviše ka
zapadu.
Kada pisci pokušavaju da d opru do srca ovog medveda, obično pribegnu čuvenom
zapažanju o Rusiji koje je 1939. godine izneo Vinston Čerčil: „To je zagonetka uvijena u
misteriju unutar enigme,“ ali malo njih i dovrši rečenicu, a ona dalje glasi ovako – „ali možda
postoji ključ za nje no dešifrovanje. Taj ključ je ruski nacionalni interes.“ Nekoliko godina
kasnije on je iskoristio taj ključ da otkrije sopstvenu verziju odgovora na ovu zagonetku:
„Uveren sam da se ničemu ne dive kao snazi i ništa ne preziru više od slabosti, naročito voj ne
slabosti.“
Mogao je jednako da govori i o aktuelnom ruskom vođstvu. Naime, uprkos tome što je
sad uvijeno u ogrtač demokratije, ono je i dalje autoritarno, u suštini vođeno nacionalnim
interesom.
Kada Vladimir Putin ne razmišlja o Bogu i planinama, razm išlja o pici. Naročito o obliku
isečenog komada pice – trouglu.
Uzak kraj ovog „trougla“ jeste Poljska. Tu je velika Severnoevropska ravnica (ili
Evropska ravnica) koja se prostire od Francuske do Urala (zauzima 1600 kilometara
protežući se od juga ka seve ru i obrazuje prirodnu granicu između Evrope i Azije), široka
samo 472 kilometara. Počinje od Baltičkog mora na severu a završava se kod Karpatskih
planina na jugu. Severnoevropska ravnica obuhvata ceo zapadni i severni deo Francuske,
Belgiju, Holandiju, s evernu Nemačku i gotovo celu Poljsku.
Posmatrano iz ruskog ugla, to je mač s dve oštrice. Poljska predstavlja relativno uzak
koridor u koji bi Rusija mogla da dopremi svoje oružane snage ako je neophodno, te tako
spreči neprijatelja od napredovanja ka Mosk vi. Međutim, od ove tačke „trougao“ počinje da
se širi; kada se stigne do granica Rusije, on je širok više od 3200 kilometara, a teren je ravan
sve do Moskve i dalje. Čak i sa velikom vojskom bilo bi jako teško odbraniti se duž ove
linije. Ipak, Rusija nik ada nije bila osvojena iz tog pravca, delimično zbog svoje strategijske
dubine. Kad se neka vojska približi Moskvi, već su joj tad linije snabdevanja dugačke i teško
održive – greška koju je Napoleon načinio 1812. godine, a Hitler ponovio 1941. godine.

I n a dalekom istoku Rusije, njena geografija je štiti. Kretanje vojske od Azije ka azijskom
delu Rusije težak je poduhvat; nema bogzna šta da napadne izuzev snega, a najdalje može
stići samo do Urala. Završila bi tako što bi držala ogroman deo teritorije u te škim uslovima,
sa dugačkim linijama snabdevanja i stalno prisutnim rizikom od protivnapada.
Pomislili biste da niko i ne namerava da osvaja Rusiju, ali Rusi to ne vide tako – i to s
dobrim razlogom. U prethodnih petsto godina napadali su ih sa zapada nekol iko puta. Poljaci
su Rusiju napali preko Severnoevropske ravnice 1605. godine, Šveđani pod vođstvom kralja
Karla XII 1708. godine, Francuzi pod Napoleonom 1812. godine i Nemci dva puta, u oba
svetska rata, 1914. i 1941. godine. Ako to posmatramo na drugači ji način, naime, računajući
od Napoleonove invazije 1812. godine, ali sad uključujući i Krimski rat iz 1853 –1856. godine
i dva svetska rata do 1945. godine, Rusi su se borili na Severnoevropskoj ravnici i oko nje u
proseku jednom u svake trideset tri godin e.
Krajem Drugog svetskog rata, 1945. godine, Rusi su zauzeli teritoriju koju su oduzeli od
Nemačke u Srednjoj i Istočnoj Evropi, i neki delovi te teritorije pripojeni su SSSR -u, koji je
sve više nalikovao starom Ruskom carstvu. Evropske i severnoameričke države osnovale su
1949. godine Severnoatlantski pakt (NATO) radi odbrane Evrope i severnoatlantskih zemalja
od moguće sovjetske agresije. Kao odgovor na to, većina komunističkih država Evrope – pod
vođstvom Rusije – osnovala je Varšavski pakt 1955. godine , sporazum o vojnoj odbrani i
uzajamnoj pomoći. Trebalo je da pakt bude čvrst kao čelik, ali kad se naknadno pogleda, vidi
se da je već početkom osamdesetih godina dvadesetog veka bio zahvaćen rđom, a posle pada
Berlinskog zida 1989. godine raspao se u par amparčad.
Predsednik Putin nimalo nije naklonjen poslednjem sovjetskom predsedniku Mihailu
Gorbačovu. Krivi ga za podrivanje ruske bezbednosti, a o raspadu Sovjetskog Saveza tokom
devedesetih godina dvadesetog veka govorio je kao o „velikoj geopolitičkoj k atastrofi veka“.
Od raspada Sovjetskog Saveza Rusi su sa zebnjom gledali kako im se NATO postojano
približava i prisvaja zemlje za koje Rusija tvrdi da je bilo obećano da neće biti priključene
NATO -u: Češku, Mađarsku i Poljsku 1999. godine, Bugarsku, Eston iju, Letoniju, Litvaniju,
Rumuniju i Slovačku 2004. godine i Albaniju 2009. godine. NATO kaže da nisu bile date
nikakve garancije te vrste.
Rusija, poput svih velikih sila, razmišlja imajući u vidu narednih sto godina i jasno joj je
da za to vreme svašta m ože da se dogodi. Ko bi pre jednog veka pomislio da će američke
vojne snage biti stacionirane nekoliko stotina kilometara od Moskve, u Poljskoj i baltičkim
zemljama? Samo petnaest godina od događaja u 1989. godini, 2004. godine svaka satelitska
država SSSR -a koja je ranije bila članica Varšavskog pakta nalazila se u NATO -u ili u
Evropskoj uniji.

To je zaokupilo razmišljanja moskovske administracije, kao što ju je zaokupila i ruska
istorija.
Rusija kao ideja potiče iz devetog veka i labavog saveza istočnoslo venskih plemena
poznatog kao Kijevska Rusija, sa središtem u Kijevu i drugim gradovima duž reke Dnjepar,
na teritoriji današnje Ukrajine. Šireći svoje carstvo, Mongoli su neprekidno napadali ovu
oblast iz pravca juga i istoka, te su je naposletku zauzeli u trinaestom veku. Novoosnovana
Rusija zatim je premeštena severoistočno, u Moskvu i oko nje. Ovu ranu Rusiju, poznatu kao
Velika moskovska kneževina nije bilo moguće braniti. Jer nije bilo nikakvih planina,
nikakvih pustinja, samo nekoliko reka. U svim pra vcima prostirala se ravnica, a u stepama
koje su se pružale ka jugu i istoku bili su Mongoli. Osvajač je mogao da ide kud god je hteo;
prirodnih odbrambenih položaja koje je trebalo zauzeti bilo je vrlo malo.
Tada na scenu stupa Ivan Grozni, prvi car. U de lo sprovodi koncept napada kao odbrane –
učvrstiti položaj u samoj zemlji i zatim krenuti u osvajanja. A to ga čini velikim – evo čoveka
koji je potvrdio teoriju da pojedinci mogu da menjaju istoriju. Da Ivan Grozni nije po prirodi
bio istovremeno krajnje nemilosrdan i vizionar, ruska istorija bila bi umnogome drugačija.
Mlada Rusija počela je umereno da širi svoju teritoriju pod Ivanovim pradedom Ivanom
Velikim, a širenje je ubrzano kada je mlađi Ivan dospeo na vlast 1533. godine. Proširio je
teritoriju Ru sije na istok do planine Ural, južno do Kaspijskog jezera i severno do Arktičkog
pojasa. Rusija je zadobila pristup Kaspijskom jezeru, a kasnije i Crnom moru, i time
iskoristila Kavkaske planine kao delimičnu barijeru između svoje teritorije i Mongola. U
Čečeniji je izgrađena vojna baza da bi se obeshrabrio svaki potencijalni napadač – bila to
mongolska Zlatna horda, Osmansko carstvo ili Persija.
Bilo je zastoja i problema, ali tokom sledećeg veka Rusija se probila kroz Ural i došla do
Sibira, te na kraju p risvojila svu zemlju do obale Tihog okeana daleko na istoku.
Sada su Rusi imali delimičnu zonu zaštite i zaleđe – strategijsku dubinu – negde gde su
mogli da se povuku u slučaju invazije. Niko nije nameravao da ih napadne iz pravca
Severnog ledenog okeana, niti da se probija preko Urala da bi dospeo do njih. Njihova zemlja
je postajala ono što je današnja Rusija, a da bi napadač dospeo do nje iz pravca juga ili
jugoistoka, morao je da ima ogromnu vojsku, veoma dugačke linije snabdevanja i da se
probija kroz odbrambene položaje duž puta do Moskve.
Rusija se u osamnaestom veku – prvo pod Petrom Velikim, koji je osnovao Rusko carstvo
1721. godine, a zatim pod caricom Katarinom Velikom – širila ka zapadu, uglavnom
podstaknuta trgovinom i nacionalizmom, a Rusko c arstvo postaće jedna od najvećih sila
Evrope. Sigurnija i moćnija Rusija sada je mogla da zauzme Ukrajinu i dospe do Karpata.

Zauzela je veći deo oblasti koje su danas baltičke države – Litvaniju, Letoniju i Estoniju – te
je tako bila zaštićena od upada ti m putem preko kopna ili sa Baltičkog mora.
Sada su Rusi imali veliki prsten oko Moskve koji je bio središte zemlje; počinjao je na
Arktiku, išao preko oblasti Baltika i Ukrajine do Karpata i Crnog mora, Kavkaskih planina i
Kaspijskog jezera, i preko Urala stizao opet do Arktičkog kruga.
U dvadesetom veku komunistička Rusija stvorila je Sovjetski Savez. Iza retorike
„ujedinjeni radnici sveta“, SSSR je naprosto bio Rusko carstvo, uveličano. Posle Drugog
svetskog rata protezao se od Tihog okeana do Berlina, od Arktika do granica s Avganistanom
– ekonomska, politička i vojna supersila čiji je suparnik bila samo Amerika.
Rusija je najveća zemlja na svetu, duplo veća od SAD ili Kine, petostruko od Indije,
sedamdeset puta veća od Velike Britanije. Međutim, ima sraz merno mali broj stanovnika –
oko 144 miliona, manje od Nigerije ili Pakistana. Njena poljoprivredna sezona traje kratko, te
se zemlja upinje da na odgovarajući način raspodeli ono što se uzgaja u jedanaest vremenskih
zona pod upravom Moskve.
Rusija, do Ura la, jeste evropska sila utoliko što se graniči s evropskim kontinentom, ali
nije azijska sila uprkos tome što se graniči sa Kazahstanom, Mongolijom, Kinom i Severnom
Korejom i što deli morske granice s nekoliko zemalja u koje spadaju i Japan i SAD.
Sara Pe jlin, bivša kandidatkinja za potpredsednicu SAD, bila je ismejana kad su izvestili
da je rekla: „Rusija zapravo može da se vidi odavde, sa Aljaske.“ Tu rečenicu su mediji
potom preoblikovali u: „Mogu da vidim Rusiju iz svoje kuće.“ A zapravo je rekla: „Mož ete
da vidite Rusiju iz Aljaske, sa ostrva u ovoj oblasti.“ I bila je u pravu. Rusko ostrvo Veliki
Diomed u Beringovom moreuzu udaljeno je četiri kilometra od američkog ostrva Mali
Diomed u ovom moreuzu, i može se videti golim okom. Stvarno možete da vidit e Rusiju iz
Amerike.
Visoko na Uralu nalazi se krst koji obeležava mesto gde se Evropa završava a Azija
počinje. To je prelepo mesto odakle po sunčanom danu pogled, kroz četinare, dopire
kilometrima ka istoku. Zimi je pokriveno snegom, kao i Sibirska ravni ca koja se proteže dole
sve do Jekaterinburga. Turisti rado dolaze ovde da bi jedom nogom zakoračili u Evropu a
drugom u Aziju. Mesto nas podseća na to koliko je Rusija velika kad shvatimo da se krst
nalazi samo na četvrtini puta kroz zemlju. Putovali ste skoro 2500 kilometara od Sankt
Peterburga kroz zapadni deo Rusije da biste stigli do Urala, ali preostaje vam da pređete još
7200 kilometara da biste stigli do Beringovog moreuza i odatle možda videli gospođu Pejlin
na Aljasci u SAD.
Nedugo posle pada Sovj etskog Saveza bio sam na Uralu, na mestu gde Evropa postaje
Azija, zajedno sa ruskom snimateljskom ekipom. Glavni kamerman je bio ćutljiv čovek

stoičkog držanja, osedeli veteran svoje profesije, sin kamermana Crvene armije koji je
svojevremeno snimio mnogo toga tokom nemačke okupacije Staljingrada. Upitao sam ga:
„Dakle, da li si ti Evropljanin ili Azijac?“ Razmišljao je par sekundi, a onda je rekao:
„Nijedno – ja sam Rus.“
Kakve god da su njene evropske osnove i veze, Rusija nije azijska sila iz mnogih raz loga.
Mada se gotovo 75 procenata njene teritorije nalazi u Aziji, samo 22 procenata njenog
stanovništva tu živi. Sibir možda jeste ruski „kovčeg s blagom“, budući da se u njemu nalazi
većina mineralnog bogatstva, nafte i gasa, ali to je surova zemlja, mes ecima zamrznuta, s
ogromnim prostranstvom šuma (tajgi), lošim zemljištem za poljoprivredu i velikim oblastima
prekrivenim močvarama. Samo dve železnice povezuju zapadni s istočnim delom Rusije –
Transsibirska i Bajkalsko -amurska železnica. Malo je transpor tnih puteva koji povezuju sever
sa jugom, tako da ne postoji lak način za Rusiju da vojno deluje u pravcu juga, ka modernoj
Mongoliji ili Kini: nedostaju joj ljudstvo i linije snabdevanja da bi to mogla da učini.
Kina bi možda mogla da kontroliše delove Si bira u daljoj budućnosti, ali do toga bi došlo
zbog opadanja nataliteta u Rusiji i migracije Kineza ka severu. Već sada, daleko na zapadu,
čak do močvarne Severnosibirske ravnice, između Urala na zapadu i reke Jenisej 1600
kilometara istočno, mogu da se vi de kineski restorani u većini manjih i većih gradova. Nazire
se još štošta. Još je verovatnije da će prazni, nenaseljeni prostori ruskog dalekog istoka
dospeti pod kineski kulturni uticaj, a naposletku i političku kontrolu.
Kada se izađe iz centralnog dela Rusije, otkriva se da stanovnici u Ruskoj Federaciji
većinom nisu etnički Rusi i da ne osećaju lojalnost prema Moskvi, pa otud agresivni
bezbednosni sistem sličan onom uz vremena Sovjetskog Saveza. Tokom sovjetske ere Rusija
je u suštini bila kolonijalna sila koja je vladala narodima i ljudima koji nisu osećali da imaju
išta zajedničko sa svojim gospodarima. Delovi Ruske Federacije, na primer Čečenija i
Dagestan u oblasti Kavkaza, i dalje se tako osećaju.
Krajem prošlog veka SSSR je trošio više novca nego što ga je bilo, nije imao dovoljno
sredstava, ekonomija koja nije bila osmišljena za ljude nalazila se u rasulu, a uz to je i
pretrpeo poraz u planinama Avganistana – sve to uzrokovalo je njegov raspad. Rusko carstvo
smanjilo se na oblik koji je manje -više imalo pre komunističke ere: evropske granice
završavale su se kod Estonije, Litvanije, Belorusije, Ukrajine, Gruzije i Azerbejdžana.
Sovjetska invazija na Avganistan 1979. godine, kao podrška komunističkoj vladi Avganistana
protiv antikomunističkih muslim anskih gerilaca, nije imala nikakve veze s donošenjem
radosti marksističko -lenjinističkog učenja Avganistancima, već isključivo s tim da Moskva
osigura kontrolu nad dotičnim prostorom kako bi sprečila bilo kog drugog da učini to isto.

Najvažnije je što je invazija na Avganistan ujedno ulila nadu ljudima da će veliki ruski
san o tome kako će njeni vojnici moći da „operu svoje čizme u toplim vodama Indijskog
okeana“, po rečima ultranacionalističkog ruskog političara Vladimira Žirinovskog, biti
ostvaren i da ć e Rusija dospeti do onoga što nikada pre nije imala: luke s izlazom na toplo
more gde se voda ne zamrzne svake zime, sa direktnim pristupom najvažnijim svetskim
trgovinskim putevima. Luke na Arktiku, kao što je Murmansk, zaleđene su nekoliko meseci
godišnj e. Vladivostok, najveća ruska luka na Tihom okeanu, okovan je ledom oko četiri
meseca i okružen Japanskim morem kojim dominiraju Japanci. Ne samo da to koči protok
trgovine već i sprečava rusku flotu da dejstvuje kao svetska sila, jer nema pristup najvažni jim
svetskim pomorskim putevima tokom cele godine. A pomorski transport je mnogo jeftiniji od
kopnenog ili vazdušnog.
Međutim, zbog ogromnih nizija Kandahara i planinskog venca Hindukuš nijedna
osvajačka sila nikada nije imala uspeha u Avganistanu – oni su mu i doneli naziv „grobnica
carstava“. Ono što se dešavalo u Avganistanu ponekad se naziva „ruski Vijetnam“; san
Moskve o izlazu na toplo more i pristupu pomorskim putevima otada je postajao sve manje
dostižan, a danas je možda još nedostižniji nego što j e bio tokom ovih dvesta godina.
Nedostatak luke na toplom moru sa direktnim izlazom na okean oduvek je bio Ahilova
peta Rusije, a luka je strateški isto toliko važna za nju koliko i Severnoevropska ravnica.
Rusija je tu u geografski nepovoljnom položaju; o d toga da bude daleko slabija sila čuvaju je
samo nafta i gas koje poseduje. Nije nikakvo čudo što je Petar Veliki u testamentu iz 1725.
godine svoje naslednike savetovao da se „približe što je više moguće Konstantinopolju i
Indiji. Ko god tu vlada, biće i stinski vladar sveta. Samim tim, stalno izazivajte ratove, ne
samo u Turskoj već i u Persiji… Probijte se sve do Persijskog zaliva, idite čak do Indije.“
Kada se Sovjetski Savez raspao, razdelio se na petnaest zemalja. Geografija se osvetila
ideologiji Sov jeta i kudikamo logičnija slika pojavila se na mapi, slika na kojoj planine, reke,
jezera i mora razgraničavaju oblasti gde ljudi žive; one su prirodne granice između naroda i
samim tim pokazuju kako su se razvili različiti jezici i običaji. Izuzeci u odno su na ovo
pravilo jesu „stan“ države, kao što je Tadžikistan, države čije je granice smišljeno povukao
Staljin da bi oslabio svaku od tih zemalja postaravši se da u njima živi mnogo manjinskih
naroda iz drugih država.
Ako podrobno razmotrite ono što se deš avalo u prošlosti – a većina diplomata i vojnih
planera to čini – onda je jasno da su u svakoj državi koja je ranije bila deo SSSR -a, uz još
neke države koje su bile u vojnom savezu Varšavskog pakta, i dalje otvorene sve opcije, sve
je u igri. Te države mo gu se svrstati u tri grupe: neutralne države, prozapadno orijentisane i
one proruski orijentisane.

Neutralne zemlje – Uzbekistan, Azerbejdžan i Turkmenistan – spadaju u one koje imaju
malo razloga da stupaju u savez sa Rusijom ili Zapadom, zato što su sve tri nezavisne budući
da same podmiruju svoje energetske potrebe, te svoju sigurnost i trgovinske veze ne duguju
ni Rusiji ni Zapadu.
U proruskom taboru nalaze se Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan, Belorusija i Jermenija.
Njihove ekonomije povezane su sa Ru sijom onako kao što je veći deo ekonomije istočne
Ukrajine povezan s njom (još jedan razlog za pobunu u Ukrajini). Najveća od ovih država,
Kazahstan, diplomatski naginje ka Rusiji i veliki broj Rusa kao manjinskog naroda u njoj
dobro je integrisan. Od ovih pet država samo se Tadžikistan nije priključio Rusiji u novoj
Evroazijskoj ekonomskoj zajednici (nekoj vrsti Evropske unije za siromašne), koja je svoju
prvu godišnjicu proslavila u januaru 2016. godine. A sve se nalaze u vojnom savezu sa
Rusijom – Organi zaciji ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB). ODKB pati od nemanja
naziva koji se može svesti na jednu reč i od toga što predstavlja razblažen Varšavski blok.
Rusija je i dalje vojno prisutna u Kirgistanu, Tadžikistanu i Jermeniji.
Zatim, tu su prozapad no orijentisane zemlje koje su ranije pripadale Varšavskom paktu,
ali sada su sve članice NATO -a i/ili Evropske unije: Poljska, Letonija, Litvanija, Estonija,
Češka, Bugarska, Mađarska, Slovačka, Albanija i Rumunija. Nije slučajnost što mnoge od
njih spada ju u države koje su najviše stradale pod sovjetskom tiranijom. Gruzija, Ukrajina i
Moldavija takođe bi želele da pristupe ovim organizacijama, ali ih i NATO i Evropska unija
drže na distanci jer su blizu Rusije, a i zato što sve tri imaju ruske trupe na sv om tlu ili
prorusku teritorijalnu odbranu. Članstvo u NATO -u bilo koje od njih moglo bi da izazove rat.
Sve ovde navedeno objašnjava zašto se Moskva 2013. godine, kad se politička borba za
usmeravanje Ukrajine zahuktavala, aktivno uključila.
Dok je prorusk a vlada imala uticaj u Kijevu, Rusi su bili sigurni da će njihova neutralna
zona ostati netaknuta i čuvati Severnoevropsku ravnicu. Čak bi i proračunato neutralna
Ukrajina, koja bi obećala da neće pristupiti Evropskoj uniji ili NATO -u i da će se pridržavat i
ugovora o ruskom zakupu luke u Sevastopolju na Krimu, bila prihvatljiva. I to što Ukrajina
zavisi od Rusije u snabdevanju energijom učinilo je prihvatljivim, premda iritantnim, njen
sve neutralniji stav. Ali prozapadno orijentisana Ukrajina s ambicijom d a se pridruži dvema
velikim zapadnim savezima i Ukrajina koja je dovela u pitanje pristup Rusije sopstvenoj luci
na Crnom moru? Ukrajina koja bi jednog dana čak mogla da ugosti mornaričku bazu NATO -
a? To nije moglo da prođe.
Ukrajinski predsednik Viktor Ja nukovič pokušao je da igra dvostruku igru. Flertovao je sa
Zapadom, ali je pokazivao poštovanje prema Moskvi – zato ga je Putin tolerisao. Kad je
skoro dospeo do potpisivanja velikog trgovinskog dogovora sa Evropskom unijom, takvog

koji je mogao da dovede Ukrajinu do članstva u Evropskoj uniji, Putin je počeo da vrši
snažan pritisak.
Za elitu ruske spoljne politike članstvo u Evropskoj uniji samo je prikrivena kandidatura
za članstvo u NATO -u, a to je za Rusiju granica koja se ne prelazi. Putin je izvršio p ritisak na
Janukoviča, izneo mu ponudu koju je ovaj odlučio da ne odbije, i tako se ukrajinski
predsednik iskobeljao iz dogovora s Evropskom unijom i sklopio savez sa Moskvom, čime je
izazvao proteste zbog kojih je naposletku smaknut s vlasti.
Nemci i Amer ikanci podržavali su opozicione stranke, a Berlin je pre svega u Vitaliju
Kličku, bivšem prvaku u boksu koji je postao političar, video svog čoveka. Zapad je i u
intelektualnom i u ekonomskom smislu vukao Ukrajinu ka sebi; obučavajući i finansirajući
neke demokratske opozicione grupe pomagao je prozapadnim Ukrajincima da se okrenu ka
Zapadu.
Na ulicama Kijeva izbile su borbe, a širom zemlje bilo je sve više demonstracija. Na
istoku zemlje masa ljudi je izašla na ulice u znak podrške predsedniku, a i na zapa du, u
gradovima kao što je Lavov (koji je svojevremeno pripadao Poljskoj), ljudi su nastojali da se
otarase bilo kakvog proruskog uticaja.
Do sredine februara 2014. godine vlada više nije kontrolisala Lavov i druge urbane
oblasti. Zatim, dvadeset i drugog februara, posle desetina mrtvih u Kijevu, predsednik je
pobegao strahujući za svoj život. Antiruske frakcije, neke prozapadne, neke profašističke,
preuzele su vlast. U tom trenutku kocka je bila bačena. Predsednik Putin nije imao mnogo
izbora – morao je da izvrši aneksiju Krima, u kome ne samo što živi mnogo Ukrajinaca koji
govore ruskim jezikom već se nalazi, što je i najvažnije, luka Sevastopolj.
Upravo je na ovu zapovest geografije, kao i na silovito NATO „osvajanje“ istoka, Putin
mislio kad je u govoru o aneksiji rekao: „Rusija se zatekla u poziciji iz koje ne može da se
povuče. Ako sabijete oprugu do njenih krajnjih granica, ona će se svom snagom vratiti. To
uvek treba imati na umu.“
Sevastopolj je jedina prava ruska luka s izlazom na toplo more. Međuti m, pristup
Sredozemlju iz Crnog mora ograničen je Konvencijom iz Montrea iz 1936. godine, kojom je
Turskoj – sada članici NATO -a – dodeljena kontrola nad Bosforom. Istina, ruski vojni
brodovi prolaze ovim moreuzom, iako u ograničenom broju, ali to ne bi bi lo dozvoljeno u
slučaju sukoba. Čak i kad bi prošli kroz Bosfor, Rusi bi morali da pređu Egejsko more pre
nego što bi stigli do Sredozemlja, a opet bi morali da prođu ili kroz Gibraltarski moreuz da bi
došli do Atlantskog okeana ili da im bude dozvoljeno d a prođu kroz Suecki kanal da bi
dospeli do Indijskog okeana.

Rusi, istina, imaju malu pomorsku bazu u gradu Tartusu na sirijskoj obali Sredozemnog
mora (čime se delimično objašnjava njihova podrška sirijskoj vladi kada su izbili sukobi
2011. godine), ali t o je slabo snabdevena i opremljena baza, ne velika sila.
Drugi je strateški problem to što u slučaju rata ruska mornarica ne može da izađe ni iz
Baltičkog mora, zbog moreuza Skagerak koji ga povezuje sa Severnim morem. Ovaj uski
prolaz pod kontrolom je čla nica NATO -a, Danskom i Norveškom; a čak i ako bi brodovi
uspeli da prođu, put ka Atlantskom okeanu prolazi kroz tesnac GIUK (Grenland / Island /
Ujedinjeno Kraljevstvo) u Severnom moru – o čemu će biti više reči kada se budemo bavili
Zapadnom Evropom.
Pošt o su anektirali Krim, Rusi više nisu gubili vreme. Pod unapređenim uslovima iz 2011.
godine ugovora o najmu luke Sevastopolj, Kijev je imao moć da blokira modernizaciju ruske
Crnomorske flote. Sad tu moć više nema, pa je tako stotine miliona rubalja uložen o u
razvijanje flote, modernizaciju i proširenje vojne luke u ruskom gradu Novorosijsk, čime
Rusi dobijaju, iako luka nije na delu gde je voda duboka, dodatni kapacitet. Očekuje se da će
do 2020. godine novih osamnaest ratnih brodova isplovljavati iz te dv e luke, uz još osamdeset
brodova koji čekaju na početak izgradnje. Flota ipak neće biti dovoljno snažna da se probije
kroz Crno more tokom rata, ali je očigledno da se njen kapacitet uvećava.
Kao reakciju na sve ovo, u sledećoj deceniji možemo očekivati da vidimo kako SAD
ohrabruje svog NATO partnera Rumuniju da poveća svoju flotu na Crnom moru, dok se
oslanja na to da će Turska držati poziciju na Bosforu.
Krim je dva veka bio deo Rusije pre nego što ga je predsednik Hruščov dao sovjetskoj
republici Ukrajin i 1954. godine, u vreme kada se zamišljalo da će sovjetski čovek živeti
večno i dakle večno biti pod vlašću Moskve. Kada je Ukrajina prestala da bude sovjetska, ili
čak proruska, Putin je znao da takvo stanje stvari mora da se promeni. Da li su to znale
za padne diplomate? Ako nisu, onda nisu znale pravilo A, prvu lekciju iz „Diplomatije za
početnike“: kada se velika sila suoči s nečim što smatra egzistencijalnom pretnjom, pribeći će
sili. Ako jesu znali, onda su Putinovu aneksiju Krima morali da smatraju ce nom koju vredi
platiti za privlačenje Ukrajine modernoj Evropi i sferi uticaja Zapada.
Velikodušno tumačenje jeste da su SAD i Evropljani jedva čekali da Ukrajini požele
dobrodošlicu u demokratski svet kao punopravnoj članici njegovih liberalnih institucij a i
vladavine prava, te da Moskva nije mogla bogzna šta da učini u vezi s tim. No, ako je takvo
tumačenje ispravno, to znači da se tada nije uzela u obzir činjenica da geopolitika postoji i u
dvadeset prvom veku, kao ni to da Rusija ne igra po pravilima vl adavine zakona.
Ushićena pobedom, nova privremena ukrajinska vlada odmah je iznela neka budalasta
saopštenja, i to ne samo ono da namerava da ukine ruski jezik kao zvanični drugi jezik u

raznim oblastima. Imajući u vidu da je reč o oblastima gde se većinom govori ruski jezik i
gde preovladava prorusko osećanje, a u takve oblasti zaista spada Krim, bilo je neminovno da
to izazove snažnu reakciju. Time je predsednik Putin ujedno dobio propagandnu podršku koja
mu je bila potrebna da odbrani tvrdnju da etnički Rusi u Ukrajini moraju da budu zaštićeni.
Kremlj ima zakon koji obavezuje vladu da zaštiti „etničke Ruse“. Do definicije tog izraza,
već po samoj zamisli, teško je dospeti, pošto će biti definisan onako kako Rusija odluči u
svakoj od kriza koje mogu da izb iju u bivšem Sovjetskom Savezu. Kada tako odgovara
Kremlju, etnički Rusi biće jednostavno definisani kao ljudi koji govore ruski kao svoj prvi
jezik. U drugim prilikama biće primenjen nov zakon o državljanstvu po kome možete, ako su
vaši deda i baba živeli u Rusiji i ruski je vaš maternji jezik, da dobijete rusko državljanstvo.
Imajući u vidu da će ljudi biti skloni, kada kriza izbije, da prihvataju ruske pasoše da bi
povećali svoje šanse da budu zaštićeni, to će biti poluga za pokretanje ruskog ulaska u su kob.
Pošto otprilike šezdeset procenata stanovništva Krima čine „etnički Rusi“, Kremlj je vrlo
lako postigao svoj cilj. Putin je pomogao u demonstracijama protiv Kijeva i izazvao toliko
nevolja da je na kraju „morao“ da pošalje svoje trupe iz vojne mornari čke baze na ulice kako
bi zaštitile ljude. Ukrajinske oružane snage u toj oblasti nisu bile u stanju da se bore i protiv
demonstranata i protiv ruske vojske, pa su se brzo povukle. Krim je praktično ponovo bio deo
Rusije.
Mogao bi se izneti argument da pre dsednik Putin jeste imao izbor: mogao je da poštuje
teritorijalni integritet Ukrajine. No pošto je on igrao s geografskim kartama koje je Bog
podelio Rusiji, to zapravo nikad nije ni bila opcija. On nije želeo da bude čovek koji je
„izgubio Krim“, a s njim i jedinu pravu luku na toplom moru koju je njegova zemlja imala.
Niko nije odjurio da spasava Ukrajinu kada je izgubila teritoriju jednaku Belgiji ili
američkoj državi Merilend. Ukrajini i njenim susedima bila je poznata geografska istina: ako
niste u NAT O-u, Moskva je blizu, a Vašington je veoma daleko. Za Rusiju je to bilo
egzistencijalno pitanje: Rusi nisu mogli da prihvate gubitak Krima, Zapad je mogao.
Evropska unija je uvela delimične sankcije – delimične, zato što nekoliko evropskih
zemalja, među nj ima Nemačka, zavisi od ruske energije koja zimi greje domove Evropljana.
Gasovodi idu od istoka ka zapadu i Kremlj može da zavrne ili odvrne slavine.
Energija kao politička moć koristiće se stalno u godinama koje dolaze, a koncept
„etničkih Rusa“ primenjiv aće se da bi se opravdao bilo koji potez koji Rusija povuče.
U govoru koji je održao 2014. godine predsednik Putin je kratko pomenuo „Novu
Rusiju“. Oni koji prate rad Kremlja duboko su udahnuli da bi se smirili. Putin je oživeo
geografski naziv dat teritor iji sadašnjeg južnog i istočnog dela Ukrajine, koju je Rusija
osvojila od Osmanskog carstva tokom vladavine Katarine Velike krajem osamnaestog veka.

Katarina je zatim naselila Ruse u ovom regionu i zahtevala da ruski bude glavni jezik. „Nova
Rusija“ je pre data novoosnovanoj Sovjetskoj Socijalističkoj Republici Ukrajini tek 1922.
godine. „Zašto?“, upitao je Putin retorički. „Neka im Bog sudi.“ U govoru je naveo
ukrajinske oblasti – Harkovsku, Lugansku, Donjecku, Hersonsku, Mikolajevsku i Odesku –
pre nego št o je rekao: „Rusija je izgubila ove teritorije iz raznih razloga, ali narod je ostao.“
Nekoliko miliona etničkih Rusa i dalje živi na teritorijama koje su svojevremeno bile deo
SSSR -a, ali izvan Rusije.
Nije iznenađenje što je posle preuzimanja Krima Rusij a nastavila da ohrabruje proruske
pobune u ukrajinskim istočnim industrijskim delovima zemlje, Luganskoj i Donjeckoj
oblasti. Rusija je lako mogla i da dovede vojsku sve do istočne obale Dnjepra u Kijevu, ali
nije htela time sebi da navlači probleme. Kudik amo je bezbolnije, a i jeftinije, podsticati
nemire na istočnim granicama Ukrajine i podsetiti Kijev na to ko kontroliše zalihe energije, te
se tako pobrinuti da kijevska zanesenost zavodljivim Zapadom ne preraste u brak koji se
konzumira u kabinetima Evro pske unije ili NATO -a.
I prikrivena podrška izbijanju pobuna u istočnoj Ukrajini bila je logistički jednostavna, a
imala je i dodatnu prednost – mogla se poricati na međunarodnoj sceni. Lako je neskriveno
lagati u velikom kabinetu Saveta bezbednosti Ujedin jenih nacija ako vaš protivnik nema
konkretan dokaz o vašim delovanjima i, što je još važnije, ne želi konkretan dokaz u slučaju
da bi morao preduzeti nešto u vezi s tim. Mnogi političari na Zapadu s olakšanjem su
odahnuli i tiho promrmljali: „Hvala bogu š to Ukrajina nije u NATO -u, inače bismo morali da
reagujemo.“
Aneksija Krima pokazala je da je Rusija spremna za vojnu akciju da bi odbranila ono što
smatra svojim interesom u „bliskom inostranstvu“, kako to naziva. Bilo je potrebno da
racionalno proceni ri zik računajući na to da spoljne sile neće intervenisati, a Krim je bio
„izvodljiv“. Nalazi se blizu Rusije, moguće ga je snabdevati preko Crnog i Azovskog mora i
Rusija je mogla da računa na unutrašnju podršku velikih segmenata stanovništva ovog
poluostrva .
Rusija još nije završila s Ukrajinom, a ni drugde. Oblast Donbas i dalje je politički
nestabilna i sporadične borbe i dalje traju. Kada su tu izbili sukobi u leto 2017. godine,
nekoliko ukrajinskih vojnika je ubijeno, što je navelo SAD da pošalje dodatnu vojnu pomoći
Ukrajini, a Ruse da izvedu velike vojne vežbe na granici s Ukrajinom.
Sem ako se ne oseti ugroženom, Rusija najverovatnije neće slati svoje trupe sve do
Baltičkog mora, ili bilo gde dalje od Gruzije; ali sprovodiće svoju moć u Gruziji, a u ov om
nesigurnom periodu ne može se isključiti mogućnost da će biti još vojnog delovanja.

Međutim, baš kao što su ruske akcije u ratu sa Gruzijom 2008. godine bile upozorenje
NATO -u da se ne približava, tako je poruka NATO -a Rusiji u leto 2014. godine bila: „ Dovde
u pravcu zapada i ni korak dalje.“ Nekoliko vojnih aviona NATO -a odleteo je u baltičke
države, vojne vežbe bile su najavljene u Poljskoj, a Amerikanci su počeli da planiraju da
„unapred“ dopreme dodatnu vojnu opremu što je moguće bliže Rusiji. Za to vreme, ministri
odbrane i spoljnih poslova užurbano su odlazili u diplomatske posete baltičkim zemljama,
Gruziji i Moldaviji da bi ih uverili u svoju podršku.
Neki komentatori žestoko su kritikovali takvu reakciju, tvrdeći da će šest RAF -ovih
borbenih avio na eurofajter tajfun koji lete iznad baltičkog vazdušnog prostora teško moći da
zaustave rusku najezdu. Ali ta reakcija je bila diplomatski signal, a on je bio jasan – NATO je
spreman da se bori. I zaista bi to morao da uradi, jer ako ne bi reagovao na nap ad na državu
članicu, istog trenutka bi postao beskoristan. Amerikanci – koji se već polako približavaju
novoj spoljnoj politici u kojoj se osećaju manje sputani postojećim strukturama i spremni da
stvaraju nove ako smatraju da je to potrebno – nimalo nisu zadivljeni novcem koji evropske
države izdvajaju za vojni budžet. Kao predsednički kandidat, Donald Tramp je nagovestio da
je NATO „prevaziđen“. Kao predsednik, promenio je taj stav u proleće 2017. godine, ali je
jasno da mu je namera bila da unervozi dru ge zemlje članice NATO -a, te su neke od njih,
malobrojne, ponešto povećale svoj budžet za odbranu.
Predsednik Tramp je takođe propustio da razjasni da li bi SAD bez razmišljanja priskočile
u pomoć NATO savezniku. Ali predsednik je i u ovom slučaju – pošto su se kao očigledne
nametnule same činjenice i složenosti pitanja odbrane, ratovanja, propagande i geopolitike –
na kraju garantovao da se pridržava člana 5 statuta NATO -a. U slučaju tri baltičke države,
pozicija NATO -a je jasna. Pošto su sve članice ovog saveza, oružani napad Rusije na bilo
koju od njih značio bi pozivanje na član 5 osnivačke povelje NATO -a: „Oružani napad na
jednu ili više [država članica NATO] smatraće se napadom na sve njih“, te se dalje govori da
će NATO priteći u pomoć ukoliko je to n eophodno. Na član 5 pozivalo se posle terorističkog
napada u SAD jedanaestog septembra 2001. godine, što je utrlo put ulasku NATO snaga u
Avganistan.
Predsednik Putin je izučio istoriju. Izgleda da je naučio lekcije iz doba Sovjetskog
Saveza, kad je Rusija otišla predaleko i bila prisiljena da se smanji. Otvoreni napad na
baltičke države takođe bi bio prevelik zalogaj i malo je verovatan, naročito ako se NATO i
njegove političke vođe postaraju da Putin razume njihove signale. No 2016. godine ruski
predsedni k poslao je vlastiti signal. Promenio je reči dokumenta o opštoj ruskoj vojnoj
strategiji i bio ekstremniji nego u dokumentu o pomorskoj strategiji iz 2015: prvi put su SAD
bile nazvane „spoljašnjom pretnjom“ Rusiji.

Rusija ne mora da šalje naoružanu diviz iju u Letoniju, Litvaniju ili Estoniju da bi uticala
na tamošnje događaje, ali ako to ikad učini, taj postupak bi opravdala tvrdnjom da postoji
diskriminacija prema velikim zajednicama Rusa koje žive u tim državama. I u Estoniji i u
Letoniji otprilike jeda n od četvoro ljudi etnički je Rus, a u Litvaniji ih je 5,8 procenata. U
Estoniji, oni koji govore ruskim jezikom kažu da nisu dovoljno zastupljeni u vladi, a hiljade
njih nemaju nikakav oblik državljanstva. To ne znači da žele da budu deo Rusije, ali oni s u
jedna od poluga koje Rusija može da povuče kako bi uticala na događaje.
Stanovništvo u baltičkim zemljama koje govori ruski jezik može se iskoristiti za
izazivanje problema u tim zemljama. Već postoje potpuno oformljene političke partije koje
zastupaju t aj segment stanovništva. Rusija takođe kontroliše centralno grejanje u domovima
ljudi u baltičkim državama; određuje cenu koju oni plaćaju za grejanje svakog meseca i ako
tako odluči, jednostavno može da isključi grejanje.
Rusija će nastaviti da se bori za svoje interese u baltičkim zemljama. One su jedna od
slabih karika u njenoj odbrani još od propasti SSSR -a, još jedna pukotina u zidu, zidu za koji
bi Rusi više voleli da je luk koji se proteže od Baltičkog mora i preko juga i jugoistoka se
povezuje sa Ur alom.
To nas dovodi do druge pukotine u zidu i još jedne oblasti na koju Moskva gleda kao na
potencijalnu neutralnu državu – na vidiku Kremlja je Moldavija.
Moldavija predstavlja drugačiji problem za sve strane. Napad Rusije na ovu zemlju
iziskivao bi prol azak kroz Ukrajinu preko reke Dnjepar, a zatim preko druge suverene granice
u Moldaviju. Tako nešto se može učiniti – po cenu gubitka znatnog broja ljudi i korišćenjem
Odese kao baze na putu – ali se ne bi moglo poricati. Mada to možda ne bi dovelo do rata s
NATO snagama (Moldavija nije članica), moglo bi dovesti do uvođenja sankcija Moskvi i to
takvih razmera kakve ranije nisu viđene, te potvrditi ono za šta ovaj pisac veruje da se
uveliko dešava – da zahlađivanje odnosa između Rusije i Zapada već jeste no vi hladni rat.
Dolazak Donalda Trampa na vlast naveo je neke analitičare da nagoveste da Rusija veruje da
ima „zeleno svetlo“ da preduzme dalje akcije u Ukrajini. Međutim, u roku od nekoliko
nedelja od preuzimanja dužnosti, predsednikov ministar odbrane i državni sekretar uputili su
nekoliko verbalnih paljbi upozorenja Moskvi koje su pokazale da, iako Bela kuća možda želi
bolje odnose s Rusijom, geopolitičke datosti znače da postoje granice koje za Moskvu ne bi
bilo mudro da prekorači.

Brojne države koje su svojevremeno pripadale Sovjetskom Savezu teže da uspostave bliže veze s Evropom. No pošto
su određene oblasti, kao što je Pridnjestrovlje u Moldaviji, i dalje izrazito proruski orijentisane, postoji mogućnost da
u budućnosti tu izbiju sukobi.
Zašto bi Rusi želeli Moldaviju? Zato što se na jugoistoku, kada Karpati zaokrenu oko
jugozapada i postanu Transilvanijski Alpi, nalazi ravnica koja se proteže do Crnog mora. O
njoj se može razmišljati i kao o ravnom koridoru ka Rusiji, i baš kao što bi Rusi najradi je
želeli da kontrolišu Severnoevropsku ravnicu na njenoj najužoj tački u Poljskoj, tako bi želeli
da je kontrolišu i u delu oko Crnog mora – koji je poznat kao Moldavija – u oblasti ranije
nazivanoj Besarabija.
Posle Krimskog rata (koji se vodio između Ru sije i zapodnoevropskih saveznika radi
odbrane Osmanskog carstva od Rusije), Pariskim mirovnim sporazumom iz 1856. godine
delovi Besarabije vraćeni su Moldaviji, čime je Rusija odsečena od Dunava. Rusiji je bio
potreban gotovo jedan vek da povrati pristup ovoj reci, ali s padom SSSR -a ponovo je morala
da se povuče ka istoku.
Ipak, Rusi u suštini već kontrolišu deo Moldavije – oblast po imenu Pridnjestrovlje, deo
Moldavije istočno od reke Dnjestar, koja se graniči s Ukrajinom. U svojoj mudrosti, Staljin je
tu naselio veliki broj Rusa, baš kao što je to uradio na Krimu, pošto je deportovao većinu
tatarskog stanovništva.
U modernom Pridnjestrovlju danas živi barem pedeset procenata stanovnika koji govore
ruski ili ukrajinski jezik, a taj segment stanovništva je proruski orijentisan. Kada je Moldavija
stekla nezavisnost 1991. godine, prorusko stanovništvo se pobunilo i posle kraće borbe
proglasilo otcepljenje Republike Pridnjestrovlje. Pomoglo je što je Rusija tu imala
stacionirane vojnike i do danas je zadržala dve hiljade vojnika.

Malo je verovatno da će Moskva napasti Moldaviju, ali Kremlj koristi svoju ekonomsku
moć i nestabilnu situaciju u Pridnjestrovlju nastojeći da utiče na vladu Moldavije da ne
pristupi Evropskoj uniji ili NATO -u.
Moldavija zavisi od Rusi je za podmirivanje svojih energetskih potreba, njeni ratarski
proizvodi idu ka istoku, a uvoz izvanrednog moldavskog vina u Rusiju povećava se ili opada
u zavisnosti od odnosa između ove dve zemlje.
S druge strane Crnog mora, preko puta Moldavije, nalazi s e još jedna zemlja proizvođač
vina: Gruzija. Nije pri vrhu ruskog spiska mesta koje treba kontrolisati, iz više razloga. Prvi
je što su posle rata između Gruzije i Rusije vođenog 2008. godine veliki delovi te zemlje
ostali pod okupacijom ruskih trupa, koje sada potpuno kontrolišu regione Abhaziju i Južnu
Osetiju. Drugi razlog: Gruzija se nalazi južno od Kavkaza, a Rusija takođe ima stacionirane
trupe u susednoj Jermeniji. Moskva bi rado imala još jedan pojas u svojoj neutralnoj zoni, ali
može da prihvati i da ne preuzme ostali deo Gruzije. Ta situacija bi potencijalno mogla da se
promeni ako Gruzija bude ozbiljnije razmišljala o tome da postane članica NATO -a. A vlade
članica NATO -a do sada su je odbijale upravo zbog prisustva ruske vojske na njenom tlu i
ok o nje, pošto su i te kako voljne da izbegnu sukob s Rusijom koji bi tad bio neizbežan.
Većina stanovnika Gruzije želela bi da se uspostave bliže veze sa zemljama članicama
Evropske unije. Ali mnoge od njih je šok tokom rata 2008. godine, kada je predsednik Mihail
Sakašvili naivno verovao da bi Amerikanci mogli da mu priskoče u pomoć nakon što je
izazvao Ruse, nagnao na to da pomisle da je ipak bolje ne rizikovati. Godine 2013. izabrali su
vladu i predsednika Giorgija Margvelašvilija, koji su bili kudikamo p rijateljskije nastrojeni
prema Moskvi. Kao i u Ukrajini, ljudi instiktivno znaju očiglednu istinu poznatu svima u
susednim zemljama: Vašington je daleko, Moskva je blizu.
Najmoćnija ruska oružja danas, na stranu nuklearni projektili, nisu vojska ili ratno
vazduhoplovstvo, već gas i nafta. Rusija je posle SAD najveći snabdevač prirodnim gasom i
tu moć koristi, što se podrazumeva, zarad sopstvenog interesa. Što imate bolje odnose sa
Rusijom, manje plaćate za energiju; Finska je, recimo, utanačila povoljniji d ogovor s
Rusijom od baltičkih zemalja. Rusija tu politiku primenjuje previše agresivno i Evropa
previše zavisi od Rusije u pogledu snabdevanja energijom, pa je počela da sprovodi mere da
bi smanjila ruski uticaj. Mnoge države u Evropi nastoje da se postepe no oslobode zavisnosti
od ruske energije, ne alternativnim gasovodima iz manje agresivnih zemalja, već građenjem
luka.
U proseku više od 25 procenata gasa i nafte koji Evropa koristi dolazi iz Rusije; no što je
zemlja bliža Moskvi, obično više zavisi od nj e. A to zauzvrat smanjuje mogućnosti spoljne
politike date zemlje. Letonija, Slovačka, Finska i Estonija sto posto zavise od ruskog gasa,

Češka, Bugarska i Litvanija osamdeset posto, a Grčka, Austrija i Mađarska šezdeset posto.
Otprilike polovina gasa koji troši Nemačka potiče iz Rusije, i to je delimično razlog, pored
silnih trgovinskih dogovora, što kad treba kritikovati Kremlj zbog agresivnog ponašanja,
nemački političari reaguju sporije nego zemlje poput Britanije, koja se za snabdevanje gasom
na Rusiju oslanja samo trinaest posto, a uz to ima sopstvenu gasnu industriju i rezerve za
devet meseci.
Postoji nekoliko glavnih transportnih puteva koji idu od istoka ka zapadu iz Rusije, neki
za naftu, neki za gas. Najvažniji su gasovodi.
Na severu, preko Baltič kog mora pruža se gasovod „Severni tok“, koji direktno povezuje
Rusiju i Nemačku. Ispod, prolazeći kroz Belorusiju, ide gasovod „Jamal“, koji opskrbljuje
Poljsku i Nemačku. Na jugu je gasovod „Plavi tok“, koji preko Crnog mora isporučuje gas do
Turske. Sve do početka 2015. godine bio je planiran projekat nazvan „Južni tok“, koji je
trebalo da koristi ovu istu trasu, ali da se grana ka Mađarskoj, Austriji, Srbiji, Bugarskoj i
Italiji. Gasovod „Južni tok“ bio je pokušaj Rusije da se osigura da će čak i tokom sukoba sa
Ukrajinom ipak imati važan transportni put ka velikim tržištima u Zapadnoj Evropi i
Balkanu. Nekoliko zemalja Evropske unije izvršile su pritisak na svoje susede da odbace ovaj
plan, a u suštini je Bugarska blokirala sprovođenje u delo tog projek ta izjavom da gasovodi
neće prolaziti njenom teritorijom. Predsednik Putin je na to reagovao tako što je Turskoj
izneo novi predlog o izgradnji gasovoda, koji se ponekad naziva „Turski tok“.
Ruski projekti „Južni tok“ i „Turski tok“, gasovodi koji treba da zaobiđu Ukrajinu,
usledili su posle sporova Rusije i Ukrajine u vezi sa cenom gasa i transporta u periodu od
2005. do 2007. godine, uz povremene prekide snabdevanja gasom osamnaest zemalja.
Evropske države koje bi imale koristi od gasovoda „Južni tok“ bil e su vidno uzdržanije u
kritikovanju Rusije tokom krize na Krimu 2014. godine.
Sada na scenu stupaju Amerikanci sa strategijom „svi su na dobitku“ za SAD i Evropu.
Pošto im je jasno da Evropa želi gas, ali da ne želi da izgleda slaba u očima ruske spoljne
politike, Amerikanci smatraju da imaju rešenje za to. Dakle, u Americi je došlo do ogromnog
procvata proizvodnje gasa koji se dobija iz škriljaca, što joj omogućava ne samo da se oslanja
isključivo na samu sebe za snabdevanje energijom već i da višak proda je jednom od najvećih
potrošača energije – Evropi.
Da bi se to uradilo, gas mora da bude u tečnom stanju i da se dopremi u tankerima i
cisternama brodovima preko Atlantika. To pak iziskuje izgradnju terminala i luka na
evropskim obalama koje bi mogle da pr ime tankere sa tečnim gasom, te ga dekompresuju i
vrate u gasovito stanje ( liquefied natural gas – LNG). Vašington već dobija dozvole za izvoz
opreme, a Evropa počinje dugoročni projekat izgradnje LNG terminala. Druge zemlje, kao

što je Češka, žele da izgr ade gasovode koji će biti povezani s tim terminalima jer znaju da bi
mogle da imaju koristi ne samo od američkog tečnog gasa već i od zaliha iz Severne Afrike i
Bliskog istoka. Kremlj više ne bi imao mogućnost da zavrće slavine.
Pošto su Rusi shvatili da i m na duže staze preti opasnost, ističu da je prirodni gas jeftiniji
od LNG -a, a predsednik Putin, sa izrazom nevinašceta na licu, kaže da Evropa već ima
pouzdan i jeftin izvor gasa u njegovoj zemlji. Malo je verovatno da će tečni gas potpuno
zameniti ruski gas, ali ojačaće trenutno slab položaj Evrope kako u pregovorima u vezi sa
cenama tako i u spoljnoj politici. Da bi se pripremila za potencijalno smanjenje prihoda,
Rusija planira izgradnju gasovoda ka jugoistoku i nada se da će povećati prodaju Kini.
Ovo je ekonomska borba zasnovana na geografiji i jedan od primera kako se u današnje
vreme tehnologija koristi u pokušaju da se probiju geografska ograničenja prethodnih era.
Štošta se izrodilo iz ekonomskog udarca koji je Rusija doživela 2014. godine kad je cena
nafte pala ispod pedeset dolara po barelu, i još niže 2015. godine. Budžet Moskve za 2016. i
predviđeni troškovi za 2017. godinu zasnivali su se na ceni od pedeset dolara, te i pored toga
što je počela da vadi rekordne količine nafte, zna da ne može d a uskladi gubitke i dobitke.
Rusija gubi oko dve milijarde dolara prihoda za svaki dolar za koji padne cena nafte, što je
bio udarac za rusku ekonomiju, a mnoštvu običnog sveta donelo je tešku oskudicu. No
predviđanja o propasti države nisu bila tačna. Rus ija će se boriti da finansira svoje ogromne
vojne troškove, ali uprkos teškoćama s kojima se suočava, Svetska banka predviđa da će u
drugoj polovini ove decenije ruska ekonomija malo ojačati. Ako velike količine nafte
otkrivene u Karskom moru, delu Severno g ledenog okeana, budu mogle da se dopreme do
obale, onda će ekonomski rast biti zdraviji.
Izvan sopstvene zemlje Rusija zaista ima politički uticaj i koristi ga, ponajpre u Latinskoj
Americi gde sklapa prijateljstva s ma kojom južnoameričkom državom čiji je odnos s
Amerikom najlošiji – na primer, sa Venecuelom. Trudi se da prati američke poteze na
Bliskom istoku, ili barem da se postara da nekako učestvuje u donošenju odluka u tom
regionu, troši ogromne sume novca na svoje vojne snage na Arktiku i uporno s e zanima za
Grenland da bi zadržala svoje teritorijalne pretenzije. Od pada komunizma manje je usmerena
na Afriku, ali ipak održava uticaj u njoj onoliko koliko može, mada gubeći bitku s Kinom.
Iako su ova dva giganta rivali, ipak sarađuju na raznim nivoim a. Moskva zna da
Evropljani imaju dugoročnu ambiciju da prestanu da zavise od ruske energije, pa stoga na
Kinu gleda kao na alternativnog kupca. Kina ima dominantnu poziciju na tržištu gde kupac
može da obara cene jer je ponuda velika, ali svejedno je njih ova komunikacija srdačna i
plodna. Rusija će od 2019. godine preko Sibira snabdevati Kinu sa 38 milijardi kubnih metara
gasa godišnje, što je utanačeno tridesetogodišnjim sporazumom vrednim 400 milijardi dolara.

Prošli su dani kada se Rusija smatrala vojno m pretnjom Kini, a ideja da će Rusija
okupirati Mandžuriju, kao što je to uradila 1945. godine, nije zamisliva. Ipak, Rusija i Kina
budno motre jedna na drugu kad su posredi oblasti u kojima bi svaka želela da dominira, kao
što je to Kazahstan. Međutim, ne takmiče se za ideološku prevlast u svetskom komunizmu,
pa stoga mogu vojno da sarađuju kad im se interesi poklapaju. Izgleda čudno, ali jeste se
desilo: u maju 2015. godine Rusija i Kina su održale zajedničke vojne vežbe na Sredozemlju.
To što je Peking o tišao skoro petnaest hiljada kilometara daleko od kuće deo je njegove
namere da proširi svoj pomorski uticaj po svetu, dok Moskva pak ima planove u vezi s
nalazištima gasa otkrivenim na Sredozemlju, nameru da pridobije Grčku i želju da zaštiti
svoju malu p omorsku luku na sirijskoj obali. Uz to, obe strane sa zadovoljstvom nerviraju
NATO snage u ovoj oblasti, uključujući i američku Šestu flotu čija je baza u Napulju.
Rusija se u vlastitoj zemlji suočava s mnogim izazovima, a demografski problem nije
najnezna tniji. Naglo smanjenje rasta populacije možda jeste zaustavljeno, ali i dalje
predstavlja problem. Prosečan životni vek Rusa manji je od šezdeset pet godina, pa se zato
Rusija nalazi u donjem delu liste 193 države članice Ujedinjenih nacija. Trenutno ima s amo
144 miliona Rusa (ne računajući Krim).
Od Velike moskovske kneževine, preko Petra Velikog, Staljina i sada Putina, svaki ruski
vođa suočavao se s istim problemima. Nije važno da li je ideologija onih na vlasti carizam,
komunizam ili „kumovski“ kapitali zam – luke su i dalje na morima koja se mrznu, a
Severnoevropska ravnica i dalje je ravna.
Uklonite granice nacionalnih država – i mapa s kojom se suočio Ivan Grozni ista je ona s
kojom se Vladimir Putin suočava danas.
DRUGO POGLAVLJE


KINA
„Kina je civi lizacija koja se pretvara da je nacija.“

Lisjen Paj, politikolog

Flota nosača aviona mornarice SAD predvođena trista metara dugačkim nosačem aviona Kiti
Houk u oktobru 2006. godine samouvereno je plovila Istočnim kineskim morem između
južnog Japana i Tajvana, gledajući svačija posla, kad je usred flote bez upozorenja izronila
podmornica kineske mornarice.

Američki nosač aviona te veličine bio je okružen sa oko dvanaest drugih vojnih brodova,
sa vazdušnom podrškom i podrškom podmornice iz mora. Mora b iti da se kineska
podmornica klase song kretala izuzetno nečujno pošto ide na električni pogon, ali ipak! – pa
to je isto kao da se uprava Pepsi -kole odjednom pojavila usred sastanka upravnog odbora
Koka -kole pošto je pola sata prisluškivala razgovor kriju ći se ispod stola.
Amerikanci su bili podjednako zadivljeni i razljućeni. Zadivljeni zato što nisu imali
pojma da kineska podmornica može tako nešto da učini i ne bude primećena; razljućeni jer je
nisu primetili, i taj potez su protumačili kao provokaciju, pre svega zato što je podmornica
bila u dometu torpeda ni manje ni više nego nosača aviona Kiti Houk. Negodovali su, možda i
previše, te su Kinezi rekli: „Au, kakva slučajnost da smo se pojavili usred vaše vojne flote
koja je bila blizu naše obale, nismo imali pojma.“
To je u dvadeset prvom veku bio preokret diplomatije zasnovane na pretnji upotrebe
vojne sile. Dok su Britanci svojevremeno zaustavljali svoje manje ratne brodove blizu obale
da bi signalizirali nameru, Kinezi su se pojavili na vidiku u blizi ni vlastite obale s jasnom
porukom: „Mi smo sada pomorska sila, ovo je naše vreme i ovo je naše more.“ Bilo je
potrebno četiri hiljade godina, ali Kinezi ulaze u luku – i pomorski put – blizu vas.
Sve do sada Kina nikada nije bila pomorska sila. Pošto ima ogromnu kopnenu masu,
mnoštvo granica i kratke pomorske puteve za trgovinu sa svojim partnerima, nije ni morala
da bude, a i retko je bila ekspanzivna u ideološkom smislu. Njeni trgovci su dugo koristili
pomorske puteve za trgovinu, ali njena mornarica nij e težila osvajanju teritorija van svog
regiona, a muka patroliranja dugim pomorskim putevima Tihog, Atlantskog i Indijskog
okeana nije bila vredna truda. Kina je oduvek bila kopnena sila, sa mnogo zemlje i mnogo
ljudi – sada gotovo četiri milijarde i četir isto miliona stanovnika.
Ideja o Kini kao naseljenom području počinje pre skoro četiri hiljade godina. Mesto
nastanka kineske civilizacije jeste region poznat kao Severnokineska ravnica, koji Kinezi
nazivaju Centralna ravnica. Ogroman ravničarski pojas koj i zauzima više od četiristo hiljada
kvadratnih kilometara nalazi se ispod regije Unutrašnje Mongolije, južno od Mandžurije, u
basenu Žute reke (Huanghe) i niz reku Jangce, koja teče od zapada ka istoku. Sada je to jedna
od najgušće naseljenih oblasti na sv etu.
Zbog čestih i razornih poplava, basen Žute reke dobio je nezavidan nadimak „Kazna
naroda Han“. Ozbiljna industrijalizacija ovog regiona počinje pedesetih godina dvadesetog
veka i naglo se ubrzava u poslednje tri decenije tog veka. Strašno zagađena rek a sad je toliko
zakrčena toksičnim otpadom da nekad jedva uspeva da stigne do mora. Kako bilo, Žuta reka
je za Kinu ono što je Nil za Egipat – kolevka njene civilizacije, mesto gde je narod naučio da
se bavi zemljoradnjom i stočarstvom, pravi hartiju i bar ut.

Severno od ove prvobitne Kine nalazi se surov predeo pustinje Gobi, koja je u današnjoj
Mongoliji. Zapadno se zemljište postepeno uzdiže, postajući Tibetanska visoravan koja se
proteže do Himalaja. Na jugoistoku i jugu nalazi se more.
Centralna oblast, Severnokineska ravnica, bila je plodno zemljište, a i dalje jeste, sa dve
velike glavne reke i klimom koja omogućava žetvu pirinča i soje dva puta na istom polju
tokom poljoprivredne sezone, što je doprinelo naglom povećanju populacije. Upravo je u
ovom d elu zemlje oko 1500. godine pre nove ere od mnogo malih gradova -država nastala
prva verzija kineske države – dinastija Šang. Odatle je potekao narod Han, koji je čuvao ovu
zemlju i oko nje stvorio zonu zaštite.
Narod Han sada čini gotovo devedeset posto st anovništva Kine i dominira kineskom
politikom i biznisom. Razlikuje se po narečjima kojima govori – mandarinski, kantonski i
mnogi drugi kineski dijalekti – ali je kao narod ujedinjen poreklom, a na političkom planu
geopolitičkim motivom da zaštiti ovu cen tralnu oblast. Mandarinski dijalekat, koji potiče iz
severnog dela ovog regiona, najčešći je oblik kineskog jezika i koristi se u politici, zvaničnim
državnim i političkim institucijama, na državnoj televiziji i u školstvu. Mandarinsko pismo
slično je kant onskom i mnogim drugim kineskim dijalektima, ali se govorni mandarinski od
njih mnogo razlikuje.
Centralna oblast je politički, kulturni i, što je presudno, poljoprivredni centar. U tom delu
Kine živi oko milijardu ljudi, uprkos tome što je upola manji od teritorije Sjedinjenih
Američkih Država, u kojima ukupno živi 322 miliona ljudi. Pošto je zemljište u tom delu
pogodno za ljudske naseobine i život zasnovan na poljoprivredi, prve dinastije osećale su se
ugroženo okružene oblastima u kojima ne živi narod H an, pre svega Mongolijom i njenim
nasilnim ratnicima koji su vodili nomadski život.
Kina se opredelila za istu strategiju kao Rusija: napad kao odbrana, a to vodi do sticanja
moći. Kao što ćemo videti, postojale su prirodne prepreke koje bi štitile narod H an – ako bi
uspeo da dođe do njih i uspostavi kontrolu. Tu borbu vodio je hiljadama godina i tek ju je
potpuno ostvario s aneksijom Tibeta 1951. godine.
Već je u doba čuvenog kineskog filozofa Konfucija (551 –479. g. pre n. e.) postojalo
snažno osećanje kin eskog identiteta i podele na civilizovanu Kinu i „varvarske“ oblasti koje
su je okruživale. A taj osećaj identiteta imalo je otprilike šezdeset miliona ljudi.
Do 200. godine stare ere Kina se u pravcu jugozapada širila ka Tibetu, ali nije i dospela
do njeg a, ka severu je išla do travnate oblasti srednje Azije, a ka jugu sve do Južnog kineskog
mora. Kineski zid (u Kini se naziva Veliki zid) počinje da se gradi u vreme dinastije Ćin
(221 –207. g. pre n. e.) i Kina tada kreće da poprima onaj oblik koji danas pr epoznajemo kao
njen. Razume se, proći će dve hiljade godina dok ne budu utvrđene njene današnje granice.

Između 605. i 609. godine otvoren je Veliki kanal. Gradnja je trajala vekovima, a danas je
to najduži veštački kanal na svetu, koji povezuje Žutu reku sa rekom Jangce. U vreme
dinastije Sui (581 –618), koja je upregla ogroman broj ljudi, postojeće prirodne pritoke
konačno su povezane u plovni rečni put između ove dve velike reke i gradnja kanala je
završena. Time se narod Han na severu i onaj na jugu pove zao više nego ikada pre. U tom
završnom periodu gradnje bilo je potrebno nekoliko miliona robova i pet godina da se posao
obavi, ali prastari problem prenošenja zaliha od juga ka severu bio je rešen – mada ne i
problem koji je prisutan i danas, problem pop lava.
Narod Han i dalje je međusobno ratovao, ali sve manje, a početkom jedanaestog veka
nove ere bio je prinuđen da se usredsredi na najezde Mongola iz pravca severa. Mongolska
vojska je porazila svaku dinastiju na koju bi naišla, na severu ili jugu, i tako je njihov vođa
Kublaj -kan 1279. godine postao prvi stranac koji je vladao celom zemljom kao car
Mongolske (Juen) dinastije. Proći će osamdeset godina pre nego što će s dolaskom dinastije
Ming narod Han preuzeti stvari u svoje ruke.
Već tada je bilo sve više k ontakta s trgovcima i izaslanicima iz evropskih nacionalnih
država u nastajanju, kao što su Španija i Portugalija. Kineske vođe protivile su se ma kakvom
trajnom prisustvu Evropljana, ali sve više su otvarale priobalne oblasti radi trgovine. I dan -
danas je obeležje Kine da njene priobalne oblasti dožive napredak kad se otvori ka svetu, ali
da unutrašnjost ostaje zanemarena. Zahvaljujući trgovini i prosperitetu koji je usledio,
priobalni gradovi kao što je Šangaj postali su bogati, ali to bogatstvo nije dosp evalo do
unutrašnjosti zemlje. To je pak doprinelo masovnom prilivu ljudi u urbane oblasti i produbilo
regionalne razlike.
U osamnaestom veku Kina je ušla u delove Burme i Indokine na jugu, a na severozapadu
je osvojen Sinđijang, koji je postao najveća pro vincija zemlje. To je brdovita i pustinjska
oblast koja zauzima više od milion i po kvadratnih kilometara – dakle, dvostruko je veća od
Teksasa ili, drugačije rečeno, u nju mogu da stanu Ujedinjeno Kraljevstvo, Nemačka,
Austrija, Švajcarska, Holandija i Be lgija, i još da preostane mesta za Luksemburg. I
Lihtenštajn.
No s povećavanjem teritorije Kina je povećala i svoje probleme. Sinđijang, region
naseljen muslimanima, bio je izvor stalne političke nestabilnosti, zapravo pobuna, kao što su
uostalom to bile i druge oblasti; ali za narod Han ta oblast je bila vredna truda, utoliko više
posle sudbine koja je snašla zemlju u devetnaestom i dvadesetom veku s dolaskom
Evropljana.
Imperijalne sile su stigle, među njima i Britanci, i raskomadale zemlju na interesne s fere.
To je bilo i ostalo najveće poniženje koje su Kinezi doživeli od mongolskih osvajanja.

Komunistička partija često to ponavlja; ta priča jeste donekle istinita, ali je ujedno i korisna
partiji da prikrije sopstvene neuspehe i politiku represije.
Kasni je su je osvajali Japanci, šireći svoju teritoriju kao svetska sila u usponu. Prvi put su
napali 1932. a zatim ponovo 1937. godine, kada su zauzeli većinu centralnog dela zemlje, kao
i Mandžuriju i Unutrašnju Mongoliju. Posle bezuslovne japanske predaje Am erikancima na
kraju Drugog svetskog rata 1945. godine, Japan je povukao svoje trupe, mada ih je u
Mandžuriji zamenila sovjetska vojska, koja se pak povukla 1946. godine.
Neki posmatrači sa strane mislili su da će posleratne godine Kini možda doneti liberal nu
demokratiju. To su bili pusti snovi poput naivnih besmislica koje su Zapadnjaci pisali u
prvim danima nedavnog Arapskog proleća, a one su se zasnivale, kao i u slučaju razmišljanja
o Kini, na nedostatku razumevanja unutrašnje dinamike u odnosima između naroda, politike i
geografije date oblasti.
Umesto toga, nacionalističke snage Čang Kajšeka i komunističke snage Mao Cedunga
borile su se za vlast sve do 1949. godine, kada su komunisti pobedili a nacionalisti se povukli
na Tajvan. Te iste godine Radio Pek ing je objavio: „Narodna oslobodilačka vojska mora da
oslobodi sve kineske teritorije, uključujući Tibet, Sinđijang, Hajnan i Tajvan.“
Mao je centralizovao vlast u meri u kojoj nijedna kineska dinastija to nije učinila.
Blokirao je ruski uticaj u Unutrašnj oj Mongoliji i proširio uticaj Kine u Mongoliji. Kina je
1951. godine dovršila anektiranje Tibeta (još jedna ogromna teritorija u kojoj ne živi narod
Han) i tada je u kineskim školskim udžbenicima Kina na mapama prikazivana kako se
prostire čak i u central noazijske zemlje. Zemlja je ponovo bila sastavljena. Mao će provesti
ostatak svog života starajući se da tako i ostane, učvršćujući nadzor Komunističke partije nad
svakim aspektom života, ali okrećući se od većeg dela spoljašnjeg sveta. Zemlja je bila
stra šno siromašna, naročito izvan priobalja, ali ujedinjena.
Maovi naslednici pokušali su da njegov Veliki marš u pobedu pretvore u ekonomski marš
ka prosperitetu. Početkom osamdesetih godina prošlog veka kineski vođa Deng Sjaoping
smislio je izraz „socijaliza m s kineskim odlikama“ koji se izgleda prevodi kao „potpuna
kontrola za Komunističku partiju u kapitalističkoj ekonomiji“. Kina je postajala velika sila u
trgovini i vojni gigant u usponu. Krajem devedesetih godina oporavila se od masakra na Trgu
Tjenanmen 1989. godine, povratila Hongkong od Britanaca i Makao od Portugalaca,
pogledala svoje granice, procenila svoju sigurnost i isplanirala svoj izlazak u svet.
Ako pogledamo granice moderne Kine, vidimo veliku silu sada sigurnu da je zaštićena
svojom geografi jom, što joj omogućuje uspešnu odbranu i trgovinsku razmenu. U Kini igla
na kompasu uvek pokazuje ovim redosledom: istok –jug –zapad –sever, ali hajde da počnemo
od severa i idemo u pravcu kretanja kazaljke na satu.

Na severu je granica sa Mongolijom, dugačka 4676 kilometara, uz koju se pruža pustinja
Gobi. U stara vremena ratnici nomadi mogli su da napadnu dolazeći iz pravca juga preko nje,
ali danas bi svaka vojska koja se tu okuplja bila uočena nedeljama pre nego što bi uopšte bila
spremna da krene u napad. Uz to, da bi ušla u Unutrašnju Mongoliju (deo Kine) i blizu
centralnog dela zemlje, bile bi joj potrebne neverovatno dugačke linije snabdevanja koje bi
prolazile negostoljubivim terenom. Ima malo puteva koji su pogodni za prevoz teškog
naoružanja i malo o blasti pogodnih da se u njima boravi. Pustinja Gobi je ogroman sistem za
rano uzbunjivanje i odbrambena linija. Bilo kakva kineska ekspanzija ka severu neće bit i
vojne prirode, već trgovinske, jer Kina pokušava da se domogne prirodnih resursa Mongolije,
pr e svega zaliha minerala. To će dovesti do povećane migracije Kineza u Mongoliju.
Odmah pored, na istoku, Kina se graniči s Rusijom, celom dužinom do Tihog okeana – ili
bar do Japanskog mora kao dela Tihog okeana. Iznad su planinski predeli ruskog dalekog
istoka, retko naseljena negostoljubiva teritorija. Ispod je Mandžurija, kroz koju bi Rusi morali
da se probiju ako bi želeli da dođu do centralnog dela Kine. Mandžurija ima sto miliona
stanovnika, a broj se povećava: nasuprot tome, na ruskom dalekom istoku ima manje od
sedam miliona ljudi i nikakvih naznaka da se populacija povećava. Može se očekivati velika
migracija sa juga na sever, što će Kini pak dati prednost u njenom odnosu sa Rusijom.
Posmatrano iz vojnog ugla, najbolje mesto za prelazak bilo bi bliz u ruske luke Vladivostok
na Tihom okeanu, ali malo je razloga, a trenutno ne postoje ni namere, da se tako nešto uradi.
Zaista, nedavne sankcije koje je Zapad uveo Rusiji zbog krize u Ukrajini nagnale su Rusiju
da uđe u velike ekonomske poslove sa Kinom po d uslovima koji će Rusiju samo održati da ne
potone, ali su za Kineze povoljni. Rusija je u tom odnosu mlađi partner.
Ispod ruskog dalekog istoka, duž obale, nalaze se Žuto more, Istočno kinesko more i
Južno kinesko more. Ta mora vode u Tihi i Indijski oke an, imaju mnogo kvalitetnih luka i
oduvek su korišćena za trgovinu. Ali preko puta se nalazi nekoliko problema veličine ostrva –
jedan je u obliku Japana, o čemu će uskoro biti više reči.
Nastavljajući da se krećemo u pravcu kazaljke na satu, nailazimo na sledeće granice:
granice sa Vijetnamom, Laosom i Burmom. Vijetnam je za Kinu smetnja. Ove dve zemlje
vekovima se prepiru oko teritorije, a na nesreću obe to je oblast na jugu sa granicom koju
vojska može da pređe bez mnogo problema – čime se delimično obja šnjava kineska
hiljadugodišnja dominacija i okupacija Vijetnama, od 111. godine pre nove ere do 938.
godine nove ere i njihov kratkotrajan rat na granici 1979. godine. Međutim, sa razvijanjem
kineske vojne sposobnosti Vijetnam će biti manje sklon da ulazi u nadmetanje, pa će se ili još
više približiti Amerikancima radi zaštite ili će potiho početi da menja diplomatski kurs da bi
se sprijateljio s Pekingom. To što su obe zemlje ideološki nominalno komunističke nema

mnogo veze s tim u kakvom su odnosu: njihov e veze definisala je geografija koja im je
zajednička. Gledano iz ugla Pekinga, Vijetnam je samo omanja pretnja i problem koji se
može rešiti.
Granica sa Laosom je brdovita teritorija prašume koju trgovci teško prelaze – a vojska još
teže. Kako se ide ka B urmi, brdovite prašume postaju planine, koje na krajnjem zapadu
dostižu visinu od šest hiljada kilometara i počinju da se stapaju sa Himalajima.
Tako stižemo do Tibeta i njegovog značaja za Kinu. Himalaji se protežu duž kinesko -
indijske granice, polako se spuštaju i postaju planinski lanac Karakorum koji omeđava
Pakistan, Avganistan i Tadžikistan. To je prirodna verzija Velikog kineskog zida ili, ako se
gleda iz ugla Nju Delhija – Velikog indijskog zida. On razdvaja dve najmnogoljudnije zemlje
na svetu jedn u od druge i u vojnom i u ekonomskom smislu.
Imaju svoje sporove: Kina tvrdi da polaže pravo na indijsku provinciju Arunačal Pradeš,
Indija kaže da je Kina okupirala graničnu oblast Aksai Čin. No uprkos tome što drže jedna
drugu na nišanu preko ovog visoko g zida, i jedna i druga imaju pametnija posla od
obnavljanja sukoba iz 1962. godine. Naime, tada su brojni okršaji na granici kulminirali u
brutalni oružani sukob velikih razmera koji se vodio u planinama. Ipak, napetost je stalno
prisutna, te obe zemlje m oraju pažljivo da rešavaju ovu situaciju.
Kina i Indija su tokom vekova vrlo malo trgovale i po svoj prilici to se neće promeniti u
skorije vreme. Naravno da je ta granica zapravo tibetansko -indijska – i upravo je zato Kina
oduvek želela da je kontroliše.
To je geopolitika straha. Ako Kina ne kontroliše Tibet, uvek postoji mogućnost da Indija
pokuša da to uradi. Time bi Indija dobila osmatračnicu, visok položaj na Tibetanskoj
visoravni i bazu iz koje bi mogla da krene ka centralnom delu Kine, kao i kontrolu nad
tibetanskim izvorima tri velike kineske reke: Žute reke, reke Jangce i Mekonga, zbog čega je
Tibet poznat kao „vodena tvrđava Kine“. Pošto Kina koristi otprilike istu količinu vode kao
SAD, ali ima petostruko više stanovnika od SAD, očito je da to neć e dozvoliti.
Tu nije bitno želi li Indija da preseče snabdevanje i dotok vode iz reka u Kinu, već samo
ima li moć da to učini. Kina se vekovima trudi da se zaštiti da tako nešto nikada ne bude
moguće izvesti. Glumac Ričard Gir i Pokret za nezavisnost Tibet a i dalje će govoriti protiv
kineske okupacije Tibeta, a sada i naseljavanja Kineza u Tibetu; ali u borbi između dalaj
lame, Pokreta za nezavisnost Tibeta, holivudskih zvezda i Komunističke partije Kine – koja
vlada drugom po veličini ekonomijom na svetu – biće samo jedan pobednik.
Kada zapadnjaci govore o Tibetu, bilo gospodin Gir ili bivši predsednik Obama,
Kinezima je to izuzetno iritantno. Ne opasno ili subverzivno – samo iritantno. Oni to ne vide
kroz prizmu ljudskih prava, već kroz prizmu geopolitičke sigurnosti i jedino mogu da misle

kako zapadnjaci pokušavaju da podriju njihovu sigurnost. Ali kineska sigurnost nije
podrivena i neće ni biti, čak ni ako se nastave pobune protiv Kine. Demografija i geopolitika
suprotstavljaju se nezavisnosti Tibeta.
Kin a stvara „činjenično stanje“ i na „krovu sveta“. Pedesetih godina dvadesetog veka
komunistička kineska Narodno -oslobodilačka armija počela je da gradi puteve ka Tibetu i
otada je doprinela tome da moderan svet dovede u ovo drevno carstvo; ali putevi, a sad a i
železnice, dovode i Kineze.
Dugo se smatralo da je nemoguće izgraditi železnicu kroz stalno zaleđenu zemlju, planine
i doline Tibeta. Najbolji evropski inženjeri, koji su probili Alpe, rekli su da to nije moguće
učiniti. Čak relativno nedavno, 1988. go dine, putopisac Pol Teru napisao je u svojoj knjizi
Jašući gvozdenog petla : „Planinski masiv Kunlun jamči da železnica nikada neće doći do
Lase.“ Kunlun razdvaja provinciju Sinđijang od Tibeta, na čemu je Teru zahvalan: „To je
verovatno dobro. Mislio sam d a mi se sviđaju železnice dok nisam video Tibet, a onda sam
shvatio da mi je mnogo više sviđa divljina.“ Ali Kinezi su je izgradili. Može biti da su jedno
oni to mogli da urade. Železničku prugu ka Lasi, prestonici Tibeta, otvorio je tadašnji kineski
preds ednik Hu Đintao. Sada vozovi prevoze putnike i robu čak od Pekinga i Šangaja, četiri
puta dnevno, svakog dana.
Vozovi donose razne gotove proizvode iz svih delova Kine – kompjutere, televizore,
mobilne telefone. Dovode turiste koji su važni za razvoj lokal ne ekonomije, donose moderan
svet u drevnu i siromašnu zemlju, a s njim i ogromno poboljšanje životnog standarda i
zdravstvene nege. Donose i mogućnost da tibetanske proizvode prenose u svet. Ali dovezli su
i nekoliko miliona kineskih doseljenika u Tibet.
Teško je doći do tačnih brojki: Pokret za nezavisnost Tibeta tvrdi da su sad Tibetanci u
širem kulturnom regionu Tibeta manjina, a kineska vlada kaže da u zvaničnoj Autonomnoj
oblasti Tibeta više od devedeset procenata stanovnika čine Tibetanci. Obe strane
preuveličavaju, ali dokazi ukazuju na to da kineska vlada preuveličava više. Naime, u svoje
brojke nije uključila kineske migrante bez stalne boravišne dozvole. No i nezainteresovani
posmatrač koji baci ovlašan pogled može da vidi da urbanim delovima Tibe ta sada
dominiraju kineska naselja.
Svojevremeno su Mandžurci, Mongoli i Ujguri bili većinsko stanovništvo Mandžurije,
Unutrašnje Mongolije i Sinđijanga; sada u sve tri oblasti većinsko stanovništvo čine Kinezi,
ili se približavaju tome da budu većinsko. T ako će biti i u Tibetu.
To znači da će se ozlojeđenost prema Kinezima i dalje ispoljavati kroz pobune kao što je
ona iz 2008. godine, kada je u demonstracijama protiv Kineza u Lasi spaljena i opljačkana
kineska imovina, dvadeset jedna osoba je stradala i s totine ljudi bile su povređene. Vlada će

nastaviti da primenjuje ozbiljne mere, Pokret za nezavisnost Tibeta će nastaviti da deluje,
monasi će nastaviti da se samospaljuju ne bi li skrenuli pažnju sveta na stanje u Tibetu – a
Kinezi će nastaviti da pristiž u.
Mnogobrojno kinesko stanovništvo, uglavnom naseljeno u centralnom delu zemlje, traži
načine da se proširi. Baš kao što su se Amerikanci širili ka zapadu, to čine i Kinezi. I baš kao
što je parna lokomotiva – gvozdeni konj – dovela evropske naseljenike u zemlje Komanča i
Navaho Indijanaca, tako i savremeni gvozdeni petlovi dovode Kineze Tibetancima.
Najzad, krećući se u pravcu kazaljke na satu, dospevamo do granica sa Pakistanom,
Tadžikistanom i Kirgistanom (sve planinske zemlje), pa do granice sa Kazahst anom, koji se
na severu spaja sa Mongolijom. To je drevni Put svile, kopneni most za trgovinu između
„Srednjeg kraljevstva“ i sveta. Teoretski, to je slaba tačka u odbrani Kine, procep između
planina i pustinje; ali ona je daleko od centralnog dela Kine, K azahstan uopšte nije u položaju
da predstavlja pretnju Kini, a Rusija je udaljena nekoliko stotina kilometara.
Jugoistočno od granice sa Kazahstanom nalazi se nemirna „poluautonomna“ kineska
provincija Sinđijang i njeno muslimansko stanovništvo, narod Ujgu ri koji govori jezikom
srodnim turskom. Sinđijang se graniči sa osam država: Rusijom, Mongolijom, Kazahstanom,
Kirgistanom, Tadžikistanom, Avganistanom, Pakistanom i Indijom.
U Sinđijangu su postojali, postoje i uvek će postojati problemi. Ujguri su dva pu ta
proglašavali nezavisnu državu „Istočni Turkmenistan“, tridesetih i četrdesetih godina
dvadesetog veka. Gledali su kako posle pada Ruskog carstva njihovi bivši sovjetski susedi
(„stan“ države) postaju suverene države, bili su nadahnuti Pokretom za oslobo đenje Tibeta, te
mnogi sada ponovo žele da se odvoje od Kine.
Međuetnički sukobi izbili su 2009. godine i u njima je stradalo preko dvesta ljudi. Peking
je reagovao na tri načina: nemilosrdno je suzbio razmirice, uneo novac u taj region i nastavio
da dovod i kineske radnike. Kini je provincija Sinđijang previše strateški važna da bi
dozvolila da se pokret za nezavisnost otme kontroli: ne samo da se ova provincija graniči s
osam država i time od njih razdvaja i štiti centralni deo Kine, već ima i naftu. Pored toga, tu
postoje mesta gde Kina testira nuklearno oružje. Teritorija je takođe presudna za kinesku
ekonomsku strategiju „jedan pojas, jedan put“. Put je, začudo, pomorski put – stvaranje puta
za prevoz robe preko okeana. Pojas je „ekonomski pojas Puta svi le“ – kopneni put koji se
pravi od starog Puta svile, koji ide pravo kroz Sinđijang ka jugu, povezujući se tako s
ogromnom lukom koju Kina gradi u Gvadaru u Pakistanu. Kina je krajem 2015. godine
potpisala ugovor o korišćenju luke na četrdeset godina, što spada u način na koji će „pojas i
put“ biti povezani.

Većina manjih i većih gradova koji niču širom provincije Sinđijang naseljeni su
uglavnom Kinezima privučenim poslovima u novim fabrikama u koje ulaže centralna vlast.
Tipičan primer je grad Šiheci, udal jen 136 kilometara ka severozapadu od prestonice Urumči.
Smatra se da od njegovih 650.000 stanovnika barem 620.000 jesu Kinezi. Sve u svemu, po
opreznoj i umerenoj proceni, veruje se da 40 posto stanovnika Sinđijanga čine Kinezi – i da
je sada čak i u Urum čiju većinsko stanovništvo kinesko, premda je teško dođi do zvanične
procene, a ona nije uvek pouzdana jer je to pitanje politički osetljivo.
Postoji „Svetski kongres Ujgura“ sa sedištem u Nemačkoj i „Pokret za oslobođenje
Istočnog Turkestana“ u Turskoj. M eđutim, ujgurskim separatistima nedostaje figura tipa dalaj
lame na koju strani mediji mogu da se fiksiraju, pa je cilj za koji se oni bore gotovo nepoznat
svetu. Kina se trudi da tako i ostane, starajući se da bude u dobrim odnosima sa što više
država s k ojima se graniči ne bi li sprečila da bilo kakav organizovani pokret za nezavisnost
ima linije snabdevanja ili neku odstupnicu. Peking takođe prikazuje separatiste kao
islamističke teroriste. Al Kaida i druge grupe, koje imaju uporište u mestima kao što je
Tadžikistan, zaista pokušavaju da uspostave veze s ujgurskim separatistima, ali taj pokret je
prvo nacionalistički, pa tek onda islamski. Kako bilo, izgleda da će se u ovom regionu napadi
– koji traju prethodnih nekoliko godina – oružjem, bombama i noževi ma protiv države i/ili
Kineza nastaviti, i da bi mogli da prerastu u pravu pobunu.
Godine 2016. lokalni vladini zvaničnici rekli su da je napor ka deradikalizaciji „vidno
oslabio“ islamski pokret koji je počeo da se uspinje. Ali imajući u vidu da je turska vojska
rekla da je uhapsila 324 osumnjičena džihadista iz Sinđijanga na putu za Siriju 2015. godine,
to se čini malo verovatnim. Put kretanja Islamske države kroz Irak i delove Sirije 2017.
godine takođe je povećao opasnost od stranih boraca koji se vraća ju kućama, ali se ne
povlače.
Kina neće napustiti ovu teritoriju, pa se mogućnost za sticanje nezavisnosti, kao i u
Tibetu, ukida. Obe teritorije predstavljaju prilike – jedna je važan kopneni put i obe, što je
presudno, pružaju tržišta (premda s ograničen im prihodom) za kinesku ekonomiju koja stalno
mora da proizvodi i prodaje robu ako želi da se razvija i predupredi masovnu nezaposlenost.
Ako Kina ne bi uspela da ih zadrži, najverovatnije bi došlo go građanskih nemira širom
zemlje, što bi predstavljalo op asnost za njeno jedinstvo i za Komunističku partiju.
Iz istih razloga partija se opire demokratiji i individualnim pravima. Ako bi stanovništvu
bilo dato pravo da slobodno odlučuje, jedinstvo kineskog naroda moglo bi da počne da se
raspada ili, što je vero vatnije, došlo bi do sukoba seoskih i urbanih oblasti. To bi zauzvrat
osokolilo narod u zonama koje za Kinu predstavljaju zaštitne zone njenog centralnog dela, što
bi je dodatno oslabilo. Prošao je samo vek od poslednjeg poniženja koji su Kini nanele stran e

sile cepajući je kao zemlju; za Kinu su jedinstvo i ekonomski napredak prioriteti koji su
daleko ispred demokratskih principa.
Kina na društvo gleda sasvim drugačije od Zapada. Zapadna misao je prožeta idejom o
pravima pojedinca, dok Kinezi kolektiv cene više od pojedinca. Ono o čemu Zapad razmišlja
kao o pravima čoveka, kinesko vođstvo vidi kao opasne teorije koje ugrožavaju većinu, a
većina stanovništva prihvata da se na prvom mestu, ispred pojedinca, nalazi barem proširena
porodica.
Jednom prilikom sam odveo kineskog ambasadora u Londonu u najskuplji francuski
restoran u nadi da će ponoviti često citirani odgovor premijera Džou Enlaja na pitanje
Ričarda Niksona: „Kakav je uticaj Francuske revolucije?“ A taj odgovori je bio: „Još je rano
da se kaže.“ Naž alost, to se nije desilo, ali je usledilo ozbiljno predavanje ambasadora o tome
kako bi nametanje „onoga što vi nazivate ljudskim pravima“ u Kini dovelo do nasilja i
stradanja širom zemlje i zatim mi je postavio pitanje: „Zašto mislite da bi vaše vrednosti
funkcionisale u kulturi koju ne razumete?“
Dogovor između partijskih vođa i naroda, koji sad traje već jednu generaciju, bio je ovaj:
„Mi ćemo se starati da vam bude bolje – vi ćete slediti naša naređenja.“ Sve dok se
ekonomija razvija, ova velika pogodba može da traje. Ako prestane da se razvija, ili počne da
propada, pogodba otpada. Sadašnji stepen besa i broj demonstracija izazvanih korupcijom i
neefikasnošću svedoče o tome šta bi se desilo ako bi dogovor bio prekršen.
Još jedan problem za partiju, sve veći, jeste njena sposobnost da prehrani sta novništvo.
Više od četrdeset procenata plodne zemlje sada je ili zagađeno ili je površinski sloj zemlje
istanjen, po podacima Ministarstva poljoprivrede.
Kina se nalazi u paradoksalnoj situaciji: mora da nastavi proces industrijalizacije jer se
time zemlja modernizuje i podiže se životni standard, ali sam taj proces predstavlja pretnju za
proizvodnju hrane. Ako ne bude mogla da reši ovaj problem, biće nemira.
Širom Kine sada dnevno ima oko petsto uglavnom mirnih protesta zbog raznih problema.
Ako dođe do ma sovne nezaposlenosti ili masovne gladi, protesti će buknuti, i po količini i po
stepenu sile koje će koristiti obe strane.
Dakle, na ekonomskoj strani Kina sad ima i veliku pogodbu sa svetom: „Mi pravimo
stvari po niskoj ceni, vi ih kupujete za male pare.“
Međutim, cene rada u Kini se povećavaju i Tajland nastupa kao rival – po cenama ako ne
po obimu proizvodnje. Šta bi se desilo ako bi resursi neophodni za proizvodnju presušili, ako
bi ih neko drugi uzeo ili ako bi došlo do pomorske blokade robe – i one ko ja ulazi u zemlju i
one koja izlazi iz nje? Pa, tu već morate da imate mornaricu.

Kinezi su bili veliki pomorci, naročito u petnaestom veku, kada su plovili Indijskim
okeanom; pomorska ekspedicija koju je predvodio admiral Dženg He stigla je čak do Kenije.
Ali to su bila putovanja radi trgovine a ne i osvajanja, i cilj im nije bio stvaranje baza koje bi
se koristile u slučaju vojnih operacija.
Pošto su proveli četiri hiljade turbulentnih godina učvršćujući svoj položaj na kopnu,
Kinezi sada grade Okeansku f lotu. Morska flota patrolira unutar kineskih granica na moru, a
Okeanska flota plovi okeanima. Biće potrebno još trideset godina (pod uslovom da se
ekonomija razvija) da Kina izgradi mornaricu takvog kapaciteta koja bi mogla ozbiljno da
dovede u pitanje na jmoćniju pomorsku silu koju je svet ikada video – američku mornaricu.
No u ne mnogo dalekoj budućnosti, dok gradi, obučava se i uči, kineska mornarica će naletati
na svoje suparnike na morima; a kako će se ti susreti rešavati – naročito oni kinesko -američk i
– odrediće politiku ove velike sile u našem veku.
Mladi marinci koji se sada obučavaju na drugorazrednom nosaču aviona ( Lijaoning ), što
su ga Kinezi spasli da ne završi na ukrajinskom otpadu, biće oni koji će možda, ako dospeju
do čina admirala, naučiti dovoljno o tome kako da vode flotu od dvanaest nosača aviona
preko sveta i nazad – i, ako bude neophodno, da usput i ratuju. Kao što su neke bogate
arapske države shvatile, ne možete naprosto da kupite već gotovu efikasnu vojsku.
U leto 2017. godine Kinezi su uplovili nosačem aviona Lijaoning u luku Hongkong, u
pratnji dva razarača s navođenim raketama, fregatom s navođenom raketom i dve korvete.
Trenutak je bio tempiran da se iskaže počast predsedniku Si Đinpingu koji je bio u poseti –
ali je namera bila i da se Hongkong, a i ostatak sveta, podseti na to ko kontroliše Hongkong i
ko namerava jednog dana da kontroliše Južno kinesko more.
Nekoliko meseci ranije Kina je porinula svoj drugi nosač aviona. Bio je u dobrom stanju
za plovidbu, ali još ne i spreman z a borbu. Treći nosač aviona trebalo bi da bude izgrađen do
2021. godine. Nije sigurno da će biti na nuklearni pogon i neće imati kapacitete američkih
nosača, ali Kina će time svejedno dobiti više mogućnosti i moći će dalje da se otisne.
Kinezi će postepeno imati sve više brodova na morima kod svojih obala i u Tihom
okeanu. Kad god isplovi jedan novi brod, biće manje mesta za američke brodove u kineskim
morima. Amerikanci to znaju, a znaju i da Kinezi prave kopneni protivbrodski raketni sistem
ne bi li udvos tručili razloge da mornarica SAD, ili bilo koji njen saveznik, jednog dana
ozbiljno razmisli pre nego što odluči da plovi Južnim kineskim morem. Ili, zapravo, bilo
kojim „kineskim“ morem. Sve veća kineska dalekometna obalska protivbrodska artiljerija
omogu ćiće njenoj sve većoj mornarici da se otisne dalje od obale, jer će mornarica postati
manje značajna za odbranu. Nagoveštaj toga bio je u septembru 2015. godine, kada je pet
kineskih brodova (zakonito) plovilo američkim teritorijalnim vodama blizu obale Al jaske.

Nije slučajnost što se to desilo baš pre posete predsednika Si Đinpinga Sjedinjenim
Američkim Državama. Beringov moreuz je najbrži put za ulazak kineskih brodova u Severni
ledeni okean, a u narednim godinama viđaćemo ih još više blizu obale Aljaske. A za to vreme
svemirske stanice u sklopu kineskog svemirskog programa pratiće svaki potez Amerikanaca i
njihovih saveznika.
Dakle, pošto smo išli u pravcu kretanja kazaljke na satu oko granica ove zemlje, sada
posmatramo u pravcu istoka, juga i jugozapada ka moru.
Između Kine i Tihog okeana nalazi se arhipelag koji Peking naziva „Prvi ostrvski lanac“.
Tu su i morske oblasti u okviru „linije devet crtica“ – koja se u novije vreme, 2013. godine,
pretvorila u deset crtica da bi obuhvatila i Tajvan – za koje K ina kaže da označavaju njenu
teritoriju. Ovaj spor u vezi s vlasništvom nad više od dvesta malih ostrva i sprudova truje
odnose Kine s njenim susedima. Zbog nacionalnog ponosa Kina želi da kontroliše prolaze
kroz Lanac, a geopolitika joj nalaže da to mora da učini. On, naime, omogućuje pristup
najvažnijim svetskim pomorskim putevima u Južnom kineskom moru. U mirnodopsko vreme
ruta je dostupna sa raznih mesta, ali u ratno vreme ta mesta bi lako mogla da budu blokirana i
time blokiraju Kinu. Sve velike države u periodu mira pripremaju se za dan kad će izbiti rat.


Južno kinesko more je oblast oko koje se žestoko spore Kina i njeni susedi, što zauzvrat izaziva sporove u vezi s
vlasništvom nad ostrvima, prirodnim resursima i kontrolom nad morima i pomorskim pu tevima.
Slobodan pristup Tihom okeanu prvo ometa Japan. Kineski brodovi koji izlaze iz Žutog
mora i obilaze Korejsko poluostrvo morali bi da plove kroz Japansko more i sve do moreuza
La Peruz iznad Hokaida da bi ušli u Tihi okean. Većina ovoga pripada japa nskim ili ruskim
teritorijalnim vodama i u doba velike napetosti, ili čak otvorenog neprijateljstva, Kina ne bi
imala pristup. Čak i kad bi uspela tuda da prođe, opet bi morala da prolazi pored Kurilskih

ostrva severoistočno od Hokaida, koja su pod ruskom upravom, ali na koja polaže pravo
Japan.
Japan je takođe u sporu sa Kinom u vezi s nenaseljenim ostrvima severoistočno od
Tajvana, koje Japan naziva Senkaku, a Kinezi Dijaoju. To je najžešći od svih teritorijalnih
sporova između ove dve zemlje. Ako bi kine ski brodovi, umesto da prolaze tuda, prolazili
kroz Južno kinesko more isplovljavajući iz Šangaja i pravo ka Tihom okeanu, morali bi da
prođu pored ostrva Rjukju, u koje spada i Okinava – gde se nalazi ne samo velika američka
vojna baza već i onoliko proti vbrodskih raketa koliko Japanci mogu da nagomilaju na vrhu
ostrva. Poruka iz Tokija glasi: „Znamo da prolazite tuda, ali nemojte da se kačite s nama dok
odlazite.“
Još jedan potencijalni izvor sukoba s Japanom jesu depoziti gasa u Istočnom kineskom
moru. P eking je proglasio Identifikacionu zonu vazdušne odbrane nad većim delom mora i
zahteva da ga unapred obavesti svako ko namerava da preleće tom zonom. Amerikanci i
Japanci nastoje da to ignorišu, ali problem će se razbuktati kada budu odlučili da se razbuk ta,
ili zbog nekog incidenta koji će biti loše rešen.
Ispod Okinave je Tajvan, koji se nalazi preko puta kineske obale i razdvaja Istočno od
Južnog kineskog mora. Kina tvrdi da je Tajvan njena dvadeset treća provincija, ali on je
trenutno američki saveznik sa mornaricom i vazdušnim snagama kojeg je Vašington do zuba
naoružao. Dospeo je pod kinesku vlast u sedamnaestom veku, ali je u prošlom veku Kina
vladala njime samo pet godina (od 1945. do 1949. godine).
Zvanični naziv Tajvana je Republika Kina, da bi se razlikovao od Narodne Republike
Kine, iako i jedna i druga smatraju da treba da imaju nadležnost nad teritorijama obe zemlje.
Peking može da prihvati ovakav naziv Tajvana, dokle god Tajvan ne tvrdi da je zasebna
država. Amerikanci su se Aktom o odnosima s a Tajvanom iz 1979. godine obavezali da će
braniti Tajvan u slučaju kineske invazije. Međutim, ako Tajvan proglasi potpunu nezavisnost
od Kine, što će Kina shvatiti kao čin objave rata, SAD nisu u obavezi da mu priskoče u
pomoć jer bi se proglas smatrao pr ovokacijom.
Kineska i tajvanska vlada bore se za priznavanje sopstvenog stava i nepriznavanje druge
zemlje u svakoj pojedinoj državi na svetu, a u većini slučajeva Peking pobeđuje. Kada
možete da ponudite potencijalno tržište od 1,4 milijarde ljudi nasupro t 23 miliona, većina
država ne mora mnogo da razmišlja. Pa ipak, dvadeset dve zemlje (uglavnom zemlje u
razvoju kao što su Svazilend, Burkina Faso i Sao Tome i Principe) stoje uz Tajvan i obično su
za to pozamašno nagrađene.
Kinezi su odlučni da Tajvan bud e njihov, ali nisu ni blizu tome da ga dobiju vojnim
putem. Umesto toga pribegavaju mekoj moći – povećavaju trgovinsku razmenu između sebe i

Tajvana. Kina želi da pridobije Tajvan i da joj se on vrati u naručje. Jedan od razloga što
vlasti nisu hitro raste rale demonstrante s ulica tokom studentskih protesta 2014. godine u
Hongkongu – što bi inače uradile, kao što su i uradile u Urumčiju, recimo – jeste što su se tu
nalazile kamere iz celog sveta i nasilje je bilo snimljeno. U Kini bi veći deo snimljenog
mat erijala bio izbrisan, ali na Tajvanu bi narod video isto što bi video i ostatak sveta, te bi se
upitao koliko želi da bude blizak sa takvom silom. Peking je oklevao; on razmišlja na duge
staze.
Pristup zasnovan na mekoj moći jeste uveriti narod Tajvana da nema čega da se plaši ako
se ponovo priključi „Otadžbini“. Identifikaciona zona vazdušne odbrane i izranjanje blizu
američkih vojnih brodova i gradnja mornarice jesu deo dugoročnog plana da se oslabi
američka rešenost da brani ostrvo koje je od kineskog ko pna udaljeno 225 kilometara, a od
zapadne obale SAD 10.000 kilometara.
Kineski brodovi bi svejedno imali problem i kad bi isplovljavali iz Južnog kineskog mora,
bilo da plove ka Tihom ili Indijskom okeanu – što je svetski pomorski put za dopremanje
nafte i gasa, bez kojih bi Kina propala.
Ako bi išli u pravcu zapada ka državama proizvođačima energenata u Persijskom zalivu,
morali bi da prođu pored Vijetnama, a on se u skorije vreme, kao što smo videli, okreće ka
Amerikancima. Morali bi da prođu pored Filipi na, američkog saveznika, pre nego što bi
pokušali da prođu kroz Malajski moreuz između Malezije, Singapura i Indonezije, a sve tri
zemlje su diplomatski i vojno povezane sa SAD. Malajski moreuz je dugačak oko osamsto
kilometara, a u najužem delu širok je m alo više od tri kilometara. Oduvek je bio tesnac – a
Kinezi su i dalje izloženi mogućnosti da budu stešnjeni. Sve države oko ovog moreuza i one
blizu pristupa njemu strahuju od kineske dominacije, a većina ima teritorijalne sporove sa
Pekingom.
Kina tvrdi da su celo Južno kinesko more i zalihe energenata za koje se veruje da se
nalaze u njemu kineski. Međutim, Malezija, Tajvan, Vijetnam, Filipini i Brunej takođe imaju
teritorijalne sporove sa Kinom, a i međusobno. Na primer, Filipini i Kina žestoko se prepi ru
oko ostrva Misčif (Nestašnog ostrva), zapravo velikog grebena u oblasti ostrva Spratli u
Južnom kineskom moru, koje bi jednog dana lako moglo da zasluži svoje ime. Svako od
stotinu spornih ostrvaca, ili samo sprudova koji štrče iz vode, moglo bi da se p retvori u
diplomatsku krizu jer se oko svake stene nalazi potencijalni spor u vezi sa zonom ribolova,
pravima na eksploataciju i suverenitet.
Da bi postigla svoje ciljeve, Kina koristi metode iskopavanja i nasipanja zemlje kako bi
mnoštvo malih sprudova i ostrvaca u spornoj teritoriji pretvorila u veštačka ostrva. Na
primer, jedno od njih u oblasti ostrva Spratli (čije ga ime, greben Vatreni krst, prigodno

opisuje) sada je ostrvo sa lukom i pistom koja može da primi borbene avione, čime Kina
dobija daleko v iše kontrole nad vazdušnim prostorom u tom regionu nego što je trenutno ima.
Na drugom grebenu stacionirane su artiljerijske jedinice.
U leto 2015. američki ministar odbrane Eš Karter je rekao: „Pretvaranje podvodne stene u
pistu jednostavno ne daje prava na suverenitet i restrikcije međunarodnog vazdušnog ili
pomorskog saobraćaja.“ To je bilo nedugo nakon što je Kina objavila da svoje vojno
prisustvo u ovom regionu menja od odbrambenog u ofanzivno i odbrambeno istovremeno.
Taj potez naglašava nameru Kine d a diktira pravila u regionu, a da bi to postigla, podjednako
će pridobijati svoje susede i pretiti im.
Kina mora da obezbedi puteve kroz Južno kinesko more, i da bi svoju robu dopremila na
tržišta i da bi do nje stizale sirovine za pravljenje te robe – naf ta, gas i dragoceni metali,
između ostalog. Ne može sebi da priušti da bude blokirana. Diplomatija je jedno rešenje;
stalno povećavanje mornarice je drugo. No najbolje garancije jesu cevovodi, putevi i luke.
U diplomatskom smislu, Kina će pokušati da držav e jugoistočne Azije odvuče od uticaja
SAD, koristeći metod štapa i šargarepe. Ako previše koristi štap, te države će još više sklapati
sporazume o odbrani sa Vašingtonom, a ako im daje previše šargarepe, možda se neće
pokoriti njenoj volji. Za sada, sve on e i dalje očekuju zaštitu s druge strane Tihog okeana.
Na mapama ovog regiona koje Kina sada štampa prikazano je da celo Južno kinesko more
pripada Kini. To je iskaz o nameri, koju podupiru kako agresivna kontrola priobalja i mora
tako i zvanične izjave. P eking namerava da promeni način razmišljanja svojih suseda i način
razmišljanja i ponašanja Amerike – uporno isterujući to što je naumio sve dok se njegovi
suparnici ne povuku. Pošto je ovde dovedena u pitanje ideja o međunarodnim vodama i o
slobodnom prol asku u doba mira, to nije nešto od čega će druge sile lako odustati.
Imajući ovo na umu, Britanci su u leto 2017. godine objavili da će jedan od prvih
zadataka njihova dva nova nosača aviona biti operacija „sloboda plovidbe“ kroz Južno
kinesko more. Peking je na taj potez gledao s velikim neodobravanjem, smatrajući ga činom
provokacije, a lako se moglo primetiti i da Britanci nisu jasno rekli kad bi mogli da počnu tu
operaciju.
Pisac Robert Kaplan, koji se bavi geopolitikom, izložio je teoriju po kojoj je J užno
kinesko more za Kineze u 21. veku isto što su Karipska ostrva bila za SAD početkom 20.
veka. Pošto su učvrstili poziciju na kopnu, Amerikanci su postali sila na dva okeana
(Atlantskom i Tihom) i zatim krenuli da kontrolišu okolna mora, istiskujući Špa nce sa Kube.
I Kina namerava da postane sila na dva okeana (Tihom i Indijskom). Da bi to ostvarila,
ulaže u izgradnju velikih luka u Burmi, Bangladešu, Pakistanu i Šri Lanki – investicija koja

joj kupuje dobre odnose, potencijal da njena buduća mornarica i ma prijateljske baze u koje
može da dođe ili da bude u njima, te trgovinske veze.
Luke na Indijskom okeanu i u Bengalskom zalivu deo su još većeg plana Kine da
obezbedi svoju budućnost. Ugovor o korišćenju nove luke u Gvadaru u Pakistanu biće
presudan (ako pakistanski region Beludžistan bude dovoljno stabilan) za stvaranje
alternativnog kopnenog puta do Kine. Kina je izgradila gasovode i naftovode koji idu od
zapadne obale Burme preko Bengalskog zaliva do jugoistoka Kine – što je način da smanji
svoje nervo zno oslanjanje na Malajski moreuz, kroz koji prolazi gotovo osamdeset procenata
energenata kojima Kina podmiruje svoje potrebe. Time se delimično objašnjava zašto Kinezi,
kada je vojna hunta u Burmi počela polako da dozvoljava otvaranje zemlje ka svetu 201 0.
godine, nisu bili jedini koji su požurili da se povežu s njom. I Amerikanci i Japanci hitro su
uspostavili bolje odnose; i predsednik Obama i japanski premijer Abe lično su otišli u
zvaničnu prijateljsku posetu Burmi. Trampova administracija bila je rek la da ne želi da se
upliće u avanture u stranim zemljama, ali igra u Burmi nije avantura, već dugoročna
strategija. Ako SAD može da utiče na Burmu, Burma može da joj pomogne da Kinu drži na
oku. Za sada Kinezi pobeđuju u ovoj konkretnoj partiji na svetskoj šahovskoj tabli, ali
Amerikanci bi mogli da ih nadigraju sve dok burmanska vlada bude sigurna da će Vašington
biti uz nju.
Kinezi grade i luke u Keniji, železničke pruge u Angoli i hidroelektranu u Etiopiji.
Pretražuju Afriku uzduž i popreko ne bi li otkr ili minerale i dragocene metale.
Kineske kompanije i radnici nalaze se svugde po svetu; polako će doći i kineska vojska.
Velika moć donosi i veliku odgovornost. Kina neće prepustiti Amerikancima da nadgledaju
pomorske puteve u njenom okruženju. Dešavaće se stvari koje će od Kine zahtevati da deluje
van tog okruženja. Prirodna katastrofa ili teroristički napadi i incidenti sa uzimanjem talaca
iziskivaće da Kina preduzme mere, a to podrazumeva stvaranje još baza ili bar dogovore sa
drugim zemljama da Kina sme da pređe preko njihove teritorije. Sada ima desetine miliona
Kineza širom sveta; u delovima Afrike smešteni su u ogromnim stambenim kompleksima za
radnike.
Tokom naredne decenije Kina će se boriti da postane okretna i brza. Jedva je mogla da
prenese oprem u Narodne armije da bi pomogla posle razornog zemljotresa u Sičuanu 2008.
godine. Mobilisala je vojsku, ali ne i njenu opremu; brzo kretanje van zemlje predstavljaće
još veći izazov.
No to će se promeniti. U diplomatskom ili ekonomskom smislu Kina nije pri tisnuta ili
motivisana ljudskim pravima u svojim poslovima sa svetom. Ona je sigurna unutar svojih
granica, boreći se da se reši okova „Prvog ostrvskog lanca“ i sada se samouvereno kreće po

celoj Zemljinoj kugli. Ako može da izbegne ozbiljan sukob sa Japan om ili SAD, tad je jedina
opasnost za Kinu ona sama.
Postoji 1,4 milijarde razloga da Kina može da uspe i 1,4 milijarde razloga što možda ne
može da nadmaši Ameriku kao najveća sila na svetu. Velika depresija poput one iz tridesetih
godina prošlog veka mog la bi da je unazadi decenijama. Kina je zatočila sebe u globalno j
ekonomiji. Ako mi ne kupujemo, ona ne proizvodi. Ako ona ne proizvodi, onda će doći do
masovne nezaposlenosti. A ako nezaposlenost bude masovna i potraje, u doba kad su Kinezi
narod zbijen u urbanim oblastima, neizbežni društveni nemiri mogli bi biti – kao i sve u
modernoj Kini – takvih razmera kakve dosad nisu viđene.
TREĆE POGLAVLJE


SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE
„Izveštaji o mojoj smrti u velikoj meri su preuveličani.“

Mark Tven

Lok acija. Lokacija. Lokacija. Ako biste dobili na lutriji i želeli da kupite zemlju u kojoj ćete
živeti, prva koju bi vam agent za nekretnine pokazao bile bi Sjedinjene Američke Države.
Mark Tven je govorio o netačnom izveštaju o tome da je umro, ali je jedna ko mogao da
govori o prekomernom i prečestom izveštavanju o umiranju SAD.
Nalaze se u predivnom kraju, predeli su čudesni, a imaju i neke izvanredne vodene
tokove, saobraćajne veze su odlične. A susedi? Susedi su divni, uopšte nema nikakvih
problema.

Ako o vaj životni prostor razdelite na brojne delove, znatno biste smanjili njegovu
vrednost – naročito ako ne govore svi stanari istim jezikom i kiriju plaćaju u različitim
valutama – ali kao jedna kuća, za jednu porodicu, prostor ne može biti bolji.
Postoji pe deset američkih država, ali one su spojene u jednu naciju onako kao što
dvadeset osam suverenih država Evropske unije nikada ne mogu da se povežu. Većina država
Evropske unije ima daleko snažniji i mnogo definisaniji nacionalni identitet od bilo koje
ameri čke države. Lako je pronaći Francuza koji je prvo Francuz, a zatim Evropljanin, ili
onoga ko baš i nije posebno privržen ideji Evrope, ali Amerikanac se poistovećuje sa svojom
unijom onako kao što se malo Evropljana poistovećuje sa svojom. To se objašnjava
geografijom i istorijom ujedinjavanja SAD.
Ako ovu veliku zemlju obojimo odvažnim, širokim potezima četkicom od istoka do
zapada, možemo je podeliti na tri celine.
Prvo, tu je ravnica duž Istočne obale koja se proteže do Apalačkih planina, oblast puna
kra tkih ali plovnih reka i s plodnim zemljištem. Zatim, dalje ka zapadu, nalazi se centralna
nizija koja se proteže sve do Stenovitih planina, i u tom delu je basen Misisipija sa svojom
mrežom velikih plovnih reka koje se ulivaju u Misisipi celim putem do Mek sičkog zaliva,
koji štiti poluostrvo Florida i još nekoliko ostrva. Kada se pređe masivni planinski lanac
Stenovitih planina, dospeva se do pustinje, planinskog venca Sijera Nevada, uzane priobalne
ravnice i, najzad, do obala Tihog okeana.
Na severu, iznad Velikih jezera nalazi se Kanadski štit, najveća oblast na svetu koja se
sastoji od prekambrijskih stena i čiji najveći deo čini prepreku za stvaranje naseobina. Ka
jugozapadu – pustinja. Geografija je odlučila da će politički entitet, ako bude mogao dotle da
dospe i zatim kontroliše zemlju „od mora do blistavog mora“, imati veliku moć, najveću koju
je istorija ikada poznavala. Kada je to bilo ostvareno, Uniju je bilo gotovo nemoguće osvojiti.
Kao što smo videli kod Rusije, u zemlji postoji „strategijska du bina“, zaleđe gde odbrambene
snage mogu da se povuku. Prednost je i veličina Kanade (i u manjoj meri Meksika), jer će
bilo koja neprijateljska sila s namerom da osvaja prolaženjem kroz ove zemlje morati da ima
neverovatno dugačke linije snabdevanja.
Podjed nako važno, u sadašnjem dobu, jeste što bi bilo ko dovoljno nesmotren da
razmišlja o osvajanju Amerike ubrzo bio prinuđen da porazmisli o činjenici da ona ima na
stotine miliona raznog ručnog oružja lako dostupnog stanovništvu koje svoj život, slobodu i
težnju ka sreći shvata veoma ozbiljno. Pored ogromne vojske Sjedinjenih Američkih Država,
tu su i Nacionalna garda, državna policija i, kao što smo videli u raznim prilikama 2015.
godine, gradske policijske snage koje hitro mogu da se transformišu u vojnu je dinicu. U

slučaju napada, svaki američki Folsam, Ferfaks i Farmervil ubrzo bi izgledao kao iračka
Faludža.
Ali da bi se dospelo do ovako retkog geografskog položaja koji je gotovo nemoguće
napasti konvencionalnim oružjem, prvo je taj prostor trebalo osvoji ti i ujediniti – a to je
ostvareno zadivljujuće brzo ako se ima u vidu da se kontinent prostire na više od 4800
kilometara od jedne do druge obale.
Kada su Evropljani početkom sedamnaestog veka počeli da dolaze ovde i naseljavaju se,
brzo su shvatili da je istočna obala ove „devičanski“ netaknute teritorije puna prirodnih luka i
plodnog zemljišta. Bilo je to mesto na kome su mogli da žive i, za razliku od svojih
domovina, da se nadaju da će živeti slobodno. Njihovi potomci uskratiće starosedeocima
slobodu, ali to nije bila namera prvih naseljenika. Geografija ih je privlačila i dovlačila preko
Atlantika u sve većem broju.
Poslednja od prvobitnih trinaest kolonija koja je osnovana bila je Džordžija, 1732.
godine. Kolonije su postajale sve samostalnije i nezav isnije, pa izbija Američki rat za
nezavisnost (1775 –1783). Početkom tog perioda, kolonije – koje su postepeno počele da se
međusobno povezuju – zauzimale su teritoriju od 1600 kilometara, od Masačusetsa na severu
do Džordžije, i procenjuje se da su ukupno imale oko dva i po miliona stanovnika. Bile su
omeđene Atlantskim okeanom na svom istočnom delu i Apalačkim planinama na zapadnom.
Apalači, dugi 2400 kilometara, jesu impresivni, ali u poređenju sa Stenovitim planinama nisu
naročito visoki. I pored toga on i su za prve naseljenike, zaokupljene povezivanjem teritorija
koje su osvojili i pripremanjem da sami upravljaju, predstavljali ogromnu prepreku u
njihovom osvajanju zapada. Pred naseljenicima je stajala još jedna prepreka, ovog puta
politička. Naime, brit anska vlada zabranila je naseljavanje zapadno od Apalačkih planina jer
je želela da se osigura da će trgovina, i porezi, ostati na istočnoj obali.
U Deklaraciji o nezavisnosti (1776) piše sledeće: „Kada tokom ljudskih događaja postane
neophodno za jedan na rod da raskine političke sprege koje su ga povezivale sa drugim, i
preuzme zasebno i ravnopravno mesto među moćima na zemlji, na koje mu zakoni prirode i
Prirodnog Boga daju pravo, dužno poštovanje mišljenja čovečanstva od njega zahteva da
objavi razloge k oji ga nagone na odvajanje.“ Zatim se ponešto naširoko izlažu ti razlozi i
iznosi tvrdnja (bez ikakvog nagoveštaja ironije u vezi s robovlasništvom) da su svi ljudi
stvoreni jednaki. Ova plemenita osećanja doprinela su pobedi u Ratu za nezavisnost, koji je
pak doveo do stvaranja nove nacionalne države.
Početkom devetnaestog veka, vođstvo ove nove zemlje i dalje nije znalo da se nalazi
hiljadama kilometara daleko od „Južnog mora“ ili Tihog okeana. Nekoliko istraživača – za
koje je lako mogla da bude smišljen a reč „neustrašivi“ – prateći tragove Indijanaca probilo se

kroz Apalačke planine i dospelo do Misisipija. Tu su pomislili da bi mogli da pronađu rečni
put ka okeanu i tako se povežu s velikim prostranstvima ka jugozapadu i priobalnim
oblastima Tihog okean a koja su Španci istražili, a u koja spadaju današnji Teksas i
Kalifornija.
U tom trenutku novonastale SAD bile su daleko od toga da predstavljaju bezbednu
zemlju, a da su ostale unutar svojih tadašnjih granica, i te kako bi se upinjale da postanu
velika s ila. Njeni građani već su imali pristup reci Ohajo, zapadno od Apalačkih planina, ali
ona je išla do Misisipija, čiju su zapadnu obalu sve do Nju Orleansa držali Francuzi. Time su
Francuzi imali kontrolu nad američkim trgovinskim putem od Meksičkog zaliva ka Starom
svetu, kao i nad velikom teritorijom što se prostirala ka zapadu, što je danas centralni deo
SAD. Tomas Džeferson je 1802, godinu dana nakon što je postao predsednik, napisao: „Na
zemlji postoji jedno mesto koje poseduje naš prirodni i stalni nep rijatelj. To je Nju Orleans.“
Dakle, Francuska je bila posednik i problem; ali rešenje, začudo, nije bilo rat.
Sjedinjene Američke Države jednostavno su kupile od Francuza celu teritoriju Luizijane
1803. godine. A ta teritorija se prostirala severozapadno od Meksičkog zaliva do gornjeg toka
i pritoka reke Misisipi u Stenovitim planinama. Reč je o oblasti veličine današnje Španije,
Italije, Francuske, Ujedinjenog Kraljevstva i Nemačke zajedno. Tu se nalazio i basen
Misisipija, a on je bio američki put ka sti canju veličine i značaja.
Jednim potezom pera i davanjem petnaest miliona dolara – kupovinom Luizijane 1803.
godine – udvostručena je veličina SAD i dobijena vlast nad najvećim kopnenim vodenim
saobraćajnim putem na svetu. Kao što je napisao američki istor ičar Henri Adams: „Nikada
Sjedinjene Američke Države nisu dobile toliko mnogo za tako malo.“
Veliki središnji basen Misisipija ima više kilometara plovne reke nego sve ostale zemlje
na svetu zajedno. Nigde drugde nema toliko reka koje ne izviru iz visoravn i i koje mirno teku
sve do okeana kroz ogromna prostranstva. Misisipi, koji napajaju reke njegovog rečnog
sistema, počinje svoj tok blizu Mineapolisa i završava 2896 kilometara dalje, ulivajući se u
Meksički zaliv. Otud su ove reke bile prirodan put usmera vanja trgovine, koja se stalno
uvećavala, jer su išle do velike luke; a transport rečnim putem bio je kudikamo jeftiniji, kao
što je i danas, od transporta kopnenim putem.
Amerikanci su sad imali geografsku zaleđinu, ogromnu plodnu zemlju i alternativni pu t
ka lukama na Atlantiku gde su sklapali poslove. Takođe su imali puteve koji su se protezali
od istoka ka zapadu, i stalno su ih širili, povezujući tako Istočnu obalu s novom teritorijom.
Pored toga, imali su rečne sisteme od severa ka jugu, koji su međus obno povezivali tada
retko naseljene delove zemlje – a to je podsticalo Ameriku da postane jedna celina.

Sada je postojao osećaj da će ova nacija postati kolos, kontinentalna sila. Stalno je išla
napred, uvek u pravcu zapada, ali motreći jednim okom na juž ni deo i bezbednost dragulja u
svojoj kruni – reku Misisipi.
Britanci su bili otišli do 1814. godine, a Francuzi su odustali od Luizijane. Sada je nekako
trebalo naterati i Špance da odu, a to nije bilo toliko teško. Naime, Španci su bili iscrpljeni
ratovi ma koje su vodili protiv Napoleona u Evropi, a Amerikanci su nagonili Indijance iz
plemena Seminola da pređu u Špansku Floridu i Madrid je znao da će dođi do talasa
naseljenika. Španci su 1819. godine odustali od Floride i time predali SAD ogromnu
teritori ju.
Kupovinom Luizijane SAD su dobile najvažniji deo zemlje, ali Transkontinentalnim
sporazumom iz 1819. godine dobile su nešto gotovo jednako dragoceno. Španci su se složili
da SAD imaju nadležnost nad dalekim zapadom iznad 42. paralele, što je sada grani ca
Kalifornije i Oregona, a da Španija kontroliše deo koji se nalazi ispod te paralele, zapadno od
američkih teritorija. Sjedinjene Američke Države stigle su do Tihog okeana.
U to vreme većina Amerikanaca je mislila da je velika pobeda 1819. godine dobijan je
Floride, ali državni sekretar Džon Kvinsi Adams napisao je u svom dnevniku: „Sticanje
konačne granice na Tihom okeanu predstavlja veliku epohu naše istorije.“
Ali postojao je još jedan problem „španskog jezika“ – Meksiko.
Kupovina Luizijane udvostručila je veličinu SAD, pa je granica Meksika, kada je stekao
nezavisnost od Španije 1821. godine, bila udaljena samo 321 kilometar od luke Nju Orleans.
U dvadeset prvom veku Meksiko ne predstavlja nikakvu teritorijalnu pretnju Americi,
premda joj njegova blizin a pravi probleme: Meksiko, naime, utoljuje žeđ svog severnog
suseda za ilegalnom radnom snagom i drogama.
To nije bilo tako 1821. godine. Meksiko je kontrolisao zemlju sve do severne Kalifornije,
što su SAD još i mogle da prihvate, ali se protezao i ka ist oku, obuhvatajući teritoriju
današnjeg Teksasa, a ona se tada graničila sa Luizijanom, kao što se graniči i danas. U to
vreme Meksiko je imao 6,2 miliona stanovnika, a SAD 9,6 miliona. Američka vojska jeste
bila sposobna da otprati moćne Britance, ali Brit anci su se borili više od 4800 kilometara
daleko od domovine, sa linijama snabdevanja koje su išle preko okeana. Meksikanci su pak
bili susedi.
Vašington je u potaji podsticao Amerikance i novopridošlice da počnu da se naseljavaju
na obema stranama američk o-meksičke granice. Migranti su dolazili u talasima i išli ka
zapadu i jugozapadu. Bilo je malo nade da će se trajno naseliti u oblasti koja čini današnji
Meksiko, te da će se asimilovati i da će zatim doći do povećanja populacije. Meksiko, naime,
nije bla gosloven onako kao što Amerika jeste. Zemljište je lošeg kvaliteta za bavljenje

poljoprivredom, ne postoji nikakav rečni sistem koji se može koristiti za transport, a uz to je
bio i potpuno nedemokratska država u kojoj su pridošlice imale slabe šanse da će ikada dobiti
komad zemlje.
Dok se odvijalo infiltriranje Teksasa, Vašington je objavio „Monroovu doktrinu“
(nazvanu po predsedniku Džejmsu Monrou) 1823. godine. Svodila se na upozorenje
evropskim silama da više ne mogu da traže zemlju na zapadnoj hemisfer i i da ako izgube bilo
koje delove svoje teritorije, više ne mogu da ih traže nazad. U suprotnom…
Tridesetih godina devetnaestog veka već je bilo dovoljno belih naseljenika u Teksasu da
su mogli da utiču na „pitanje“ Meksikanaca. Meksikanaca, katolika i st anovnika čiji je
maternji jezik španski bilo je samo nekoliko hiljada, a belih protestanata naseljenika bilo je
oko dvadeset hiljada. Teksaškom revolucijom 1835 –1836. godine Meksikanci su proterani,
ali bilo je neizvesno ko će pobediti. Da su kolonisti izg ubili, tada bi meksička vojska bila u
položaju da krene na Nju Orleans i kontroliše južni kraj Misisipija. To je jedno od onih
velikih „šta bi bilo da je…“ pitanja moderne istorije.
Međutim, istorija je krenula drugim tokom i Teksas je stekao nezavisnost z ahvaljujući
američkom novcu, oružju i idejama. Teksas se priključio Uniji 1845. godine i zajedno su
učestvovali u Meksičkom ratu 1846 –1848. godine, porazivši svog južnog suseda, od koga se
tražilo da prizna da se njegova granica završava u pesku južne obal e Rio Grandea.
Sa Kalifornijom, Novim Meksikom i teritorijom koju danas čine Arizona, Nevada, Juta i
deo Kolorada granice kontinentalnog dela SAD izgledale su slično kao što izgledaju i danas,
a one su umnogome i prirodne granice. Na jugu, Rio Grande proti če kroz pustinju, na severu
su velika jezera i stenovita zemlja, malo naseljena blizu granice, naročito u istočnoj polovini
kontinenta, a na istoku i zapadu nalaze se veliki okeani. Međutim, u dvadeset prvom veku
kulturno -istorijsko sećanje ove oblasti – jugozapada – kao hispanske zemlje najverovatnije će
se ponovo probuditi, jer se demografska slika brzo menja i hispansko stanovništvo biće
većinsko za nekoliko decenija.
Ali tada, 1848. godine, Evropljani su bili otišli, basen Misisipija bio je bezbedan od
napada s kopna, dospelo se do Tihog okeana i bilo je očigledno da će preostali starosedelački
narodi biti poraženi: nije bilo nikakve pretnje za SAD. Bilo je vreme da Amerikanci naprave
neki novac, a zatim da se otisnu preko mora da bi sebi, budućoj supers ili, obezbedili pristup
trima obalama.
Kalifornijska zlatna groznica koja je trajala između 1848. i 1849. godine jeste pomogla,
ali migranti su se svejedno kretali ka zapadu. Uostalom, trebalo je izgraditi kontinentalno
carstvo, a s njegovim razvijanjem pr istizalo je sve više migranata. Aktom o dodeli zemlje iz
1862. godine dato je oko 64 hektara zemlje u federalnom vlasništvu svakome ko bi je

obrađivao tokom pet godina i plaćao malu nadoknadu. Ako ste bili siromašan čovek iz
Nemačke, Skandinavije ili Itali je, zašto biste išli u Južnu Ameriku i bili u vazalnom položaju,
kad ste mogli da odete u SAD i budete slobodan čovek i vlasnik zemlje?
Aljaska je kupljena od Rusije 1867. godine. U to vreme je taj čin bio poznat kao
„Sjuardova ludost“, po državnom sekreta ru Vilijamu Sjuardu koji je utanačio posao. Platio je
7,2 miliona dolara ili dva centa po polovini hektara. Štampa ga je optužila da je kupio sneg,
ali percepcija se promenila kad su otkriveni veliki depoziti zlata, 1896. godine. Decenijama
kasnije otkrive ne su i ogromne rezerve nafte.
Dve godine posle toga, 1869. godine, puštena je u rad transkontinentalna železnica. Sada
je cela zemlja mogla da se pređe za jednu sedmicu, dok je ranije to trajalo nekoliko rizičnih
meseci.
Pošto se zemlja razvijala i bogati la, počela je da gradi Okeansku flotu ( Blue Water Navy ).
Tokom većine devetnaestog veka američka spoljna politika svodila se na širenje trgovine i
izbegavanje mešanja u poslove izvan svog okruženja, no onda je došlo vreme da se krene
napred i da se zaštite pristupi obalama. Jedina prava pretnja dolazila je od Španije – Španci
jesu bili naterani da napuste SAD, ali oni su i dalje kontrolisali Kubu, Portoriko i delove
današnje Dominikanske Republike.
Naročito je Kuba izazivala nesanicu američkim predsednicima , kao što će je izazvati i
1962. godine tokom Kubanske raketne krize. Kuba se nalazi preko puta Floride, što joj
omogućuje pristup i potencijalnu kontrolu nad Floridskim moreuzom i Jukatanskim kanalom
u Meksičkom zalivu. A to je ulazni i izlazni put za luk u Nju Orleans.
Španska moć možda jeste opadala krajem devetnaestog veka, ali ona je i dalje bila velika
vojna sila. SAD su 1898. godine objavile rat Španiji, porazile njenu vojsku i preuzele Kubu, a
pride i Portoriko, Gvam i Filipine. Sve zemlje će se poka zati kao korisne, ali je naročito
Gvam bio strateški presudan posed, a Kuba strateška pretnja za SAD ako je kontroliše neka
velika sila.
Ta pretnja je uklonjena 1898. godine ratom sa Španijom. Ponovo je uklonjena 1962.
godine, i to „zahvaljujući“ opasnosti od ulaska u rat sa Sovjetskim Savezom, koji je prvi
povukao oružje. Danas nijedna velika sila ne finansira Kubu i čini se da je suđeno da ponovo
dospe pod kulturni uticaj SAD, a verovatno i politički.
Amerika je bila brza. U jednoj godini je preuzela Kubu , Floridski moreuz i u velikoj meri
Karibe, prisvojila je i Havaje, ostrva u Tihom okeanu, čime je zaštitila pristupe sopstvenoj
zapadnoj obali. Amerika je 1903. godine potpisala ugovor kojim joj je dato ekskluzivno
pravo na korišćenje Panamskog kanala. Tr govina je cvetala.

Bio je pravi trenutak da SAD pokažu da su i te kako prisutne na svetskoj sceni, a nije bilo
boljeg načina da to urade od prikazivanja svoje moći oplovljavanjem Zemljine kugle.
Predsednik Teodor Ruzvelt je govorio relativno tiho – ali u s uštini je nosio veliki štap dok
je plovio oko sveta. Šesnaest vojnih brodova Američke atlantske flote otisnulo se iz SAD u
decembru 1907. godine. Bili su obojeni u belo, mirnodopsku boju mornarice, i taj upečatljiv
primer diplomatskog slanja poruke postao je poznat kao „Velika bela flota“. Tokom narednih
četrnaest meseci flota je pozvana da poseti dvadeset luka, između ostalih i one u Brazilu,
Čileu, Meksiku, Novom Zelandu, Australiji, Filipinima, Japanu, Kini, Italiji i Egiptu. Od svih
posećenih zemalja na jznačajniji je bio Japan, koji je bio upozoren da bi Američka atlantska
flota, u ekstremnim okolnostima, mogla da dejstvuje na Tihom okeanu. Ovo putovanje,
mešavina tvrde i meke moći, prethodilo je vojnom izrazu „demonstracija sile“, ali je bilo
upravo to, i svaka velika sila u svetu shvatila ga je baš kako je i trebalo.
Većina narednih predsednika imala je na umu savet Džordža Vašingtona iz njegovog
oproštajnog govora 1796. godine: ne upuštati se u „duboka neprijateljstva prema nekim
državama i u snažne ve ze sa drugima“, te „izbegavati trajna savezništva sa bilo kojim delom
stranog sveta“.
Izuzev kasnog – mada presudnog – ulaska u Prvi svetski rat, Amerika je u dvadesetom
veku uglavnom uspela da izbegne uplitanja i stupanja u saveze sve do 1941. godine.
Dru gi svetski rat je sve promenio. Militaristički sve nastrojeniji Japan napao je SAD,
nakon što su mu uvele ekonomske sankcije koje bi za njega bile porazne. Amerikanci su
neskriveno pokazivali silu. Demonstrirali su svoju sad već ogromnu moć širom sveta, a da bi
je i zadržali, ovog puta nisu se vraćali kući.
Kao najveća svetska ekonomska i vojna posleratna sila, Amerika je sada morala da
kontroliše svetske pomorske puteve da bi održala mir i prevozila robu do tržišta.
SAD su bile „poslednji preživeli“. Evrop ljani su bili iscrpljeni ratovanjem, a njihove
ekonomije, baš kao i njihove varoši i gradovi, bile su razorene. Japanci su bili slomljeni,
Kinezi opustošeni i u ratu jedni protiv drugih, a Rusi čak nisu ni bili u kapitalističkoj igri.
Vek ranije, Britanci su naučili da su im za vojno delovanje u udaljenim krajevima i za
zaštitu sopstvene pomorske sile potrebne vojne baze i luke sa ugljem za brodove. Ali sada,
pošto je Britanija bila oslabljena, Amerikanci su lascivno merkali te britanske posede i rekli:
„Le pe baze – uzećemo ih sve.“
Dobro su prošli sa cenom. U jesen 1940. godine Britancima je očajnički bilo potrebno
više vojnih brodova. Amerikanci su imali pedeset brodova viška i tako su Britanci –
sporazumom „razarači za baze“ – trampili mogućnost da postan u svetska sila za dobijanje

pomoći da ostanu u ratu. Predata je gotovo svaka britanska pomorska baza na zapadnoj
hemisferi.
Sve to je imalo veze, a i dalje je tako i važi za sve zemlje, sa betonom – betonom za
gradnju luka, pista, ojačanih hangara za avion e, skladišta za naftu, suvih dokova, mesta za
obuku specijalnih snaga. Na Istoku, posle poraza Japana, Amerika je prigrabila priliku da sve
ovo izgradi svugde po Tihom okeanu. Udaljeni Gvam već je imala, a sada je imala i baze sve
do japanskog ostrva Okina ve u Istočnom kineskom moru.
Amerikanci su merkali i kopno. Ako će već platiti obnovu posleratne Evrope, u skladu sa
Maršalovim planom 1948 –1951. godine, onda su se morali postarati da im Sovjetski Savez to
ne upropasti time što bi došao do obale Atlantika . Američki vojnici nisu se vratili kući.
Umesto toga su ostali u Nemačkoj i suprotstavili se Crvenoj armiji napadajući preko
Severnoevropske ravnice.
Vašington je 1949. godine predvodio stvaranje Severnoatlantskog saveza (NATO), a time
je u suštini preuzeo komandu nad preživelom vojnom snagom zapadnog sveta. Civil na čelu
NATO -a mogao je jedne godine da bude Belgijanac, druge Britanac, ali vojni komandant je
uvek Amerikanac, a daleko najveći vojni kapacitet unutar NATO -a jeste američki.
Bez obzira na ono št o piše u osnivačkoj povelji ovog saveza, vrhovni komandant NATO -
a u krajnjoj liniji odgovara samo Vašingtonu. Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska saznaće na
sopstvenu štetu tokom Suecke krize 1956. godine, kad su pod pritiskom Amerikanaca bili
prisiljeni da se povuku iz Sueckog kanala i zbog toga u znatnoj meri izgubili uticaj koji su
imali na Bliskom istoku, da zemlje članice NATO -a ne vode stratešku pomorsku politiku a da
prvo ne pitaju Vašington za mišljenje.
Pošto su Island, Norveška, Britanija i Italija (sve države su osnivači i članice NATO -a)
dale Americi pristup svojim bazama i pravo na njihovo korišćenje, Amerikanci su sada
dominirali severnim delom Atlantika i Sredozemljem, kao i Tihim okeanom. Svoju
dominaciju u toj oblasti proširili su 1951. godin e ka jugu, obrazujući savez s Australijom i
Novim Zelandom, a posle Korejskog rata vođenog od 1950. do 1953. godine i ka severu.
Sada su postojale dve mape Sjedinjenih Američkih Država: na jednoj, svima poznatoj,
SAD su se protezale dijagonalno od Sijetla na obali Tihog okeana dole do zemljouza u
Sargaskom moru, a na drugoj je bio prikazan trag američke geopolitičke moći. Na ovoj
drugoj mapi nalazile su baze, luke i piste – stvarne stvari koje mogu da se označe na mapi.
Ali to je ujedno bila i konceptualna mapa, koja je saopštavala da se u slučaju situacije A koja
se dešava u oblasti B, na zemlju C može računati da će biti saveznik Amerike i obrnuto. Ako
je neka velika svetska sila želela da se igra negde u svetu, bilo gde, znala je da će SAD, ako
to odluče, imati interesa u tome i iskoristiti situaciju. Supersila je stigla. Šezdesetih godina

dvadesetog veka neuspeh Amerike u Vijetnamu narušio je njeno samopouzdanje, zbog čega
je postala opreznija u vezi s uplitanjima po inostranstvu. Ipak, ono što je zapravo bio poraz
nije suštinski izmenilo američku globalnu strategiju.
Sada su postojala samo tri mesta koja su mogla da predstavljaju izazov američkoj
hegemoniji: ujedinjena Evropa, Rusija i Kina. Sve tri će jačati, ali dve će dospeti do granica
onoga što mogu da učine.
San nekih Evropljana o Evropskoj uniji koja je „stalno sve ujedinjenija“ i ima zajedničku
spoljnu i bezbednosnu politiku polako umire pred našim očima, a čak i ako se to ne desi,
zemlje Evropske unije troše izuzetno malo na odbranu, tako da se za pravo i dalje oslanjaju na
SAD. Posle ekonomskog sloma 2008. godine, smanjen je kapacitet evropskih sila i njihova
želja za avanturama u inostranstvu, naročito kad su videle koliko se loše završila njihova
intervencija u Libiji kada su Francuzi i Britanci, s Amerikancima koji su „predvodili iz
pozadine“, omogućili rušenje Gadafijevog režima. Tadašnji britanski premijer Dejvid
Kameron je 2013. godine posetio Tripoli i libijskom narodu rekao da je lekcija naučena u
Avganistanu i Iraku bila da „pomaganje drugi m zemljama, intervenisanje u drugim
zemljama, nije naprosto vojna intervencija“. Na povike „Alahu akbar“ obećao je: „U
podizanju nove Libije niko vam neće biti veći prijatelj od Velike Britanije. Bićemo uz vas na
svakom koraku vašeg puta.“ Ali onda, kad je zemlja zapala u haos, a brojne paravojne snage
međusobno se borile za vlast, Evropljani su otišli, ostavljajući razorenu državu, očajan narod
i novu rutu za ilegalni ulazak migranata u Evropu.
Kao pretnja, Rusija je smatrana otpisanom 1991. godine zbog nj ene zapanjujuće
ekonomske nekompetentnosti, precenjivanja vojnih mogućnosti i neuspeha da ubedi
potčinjenu masu ljudi u svom carstvu da su gulazi i hiperprodukcija traktora koju je
finansirala država bili progresivni. Nedavno suprotstavljanje Putinove Rusi je jeste smetnja,
ali ne i ozbiljna pretnja dominaciji Amerike. Kada je predsednik Obama 2014. godine opisao
Rusiju kao „ništa više do regionalnu silu“, možda je bio nepotrebno provokativan, ali nije
pogrešio.
Rešetke ruskog geografskog zatvora, kao što sm o videli u prvom poglavlju, i dalje su na
svom mestu: Rusija i dalje nema dovoljno luka na toplim morima sa pristupom svetskim
pomorskim putevima, i dalje nema vojni kapacitet zahvaljujući kome bi u ratu mogla da dođe
do Atlantika preko Baltičkog i Severno g mora, ili Crnog i Sredozemnog mora.
SAD su delimično stajale iza promene vlade u Ukrajini 2014. godine. Želele su da prošire
demokratiju u svetu i da Ukrajinu odvuku od uticaja Rusije, te tako oslabe predsednika
Putina. Vašington zna da su tokom prošle d ecenije, dok je Amerika bila zaokupljena u Iraku i
Avganistanu, Rusi iskoristili priliku u „bliskom inostranstvu“, kako su to nazvali, da povrate

prilično čvrsta uporišta u oblastima kao što je Kazahstan i osvoje teritoriju u Gruziji.
Amerikanci su sa zaka šnjenjem, i donekle bez entuzijazma, pokušavali da vrate ono što su
Rusi uzeli. Predsednik Tramp je iznosio predloge Moskvi i želeo lično da sklopi prijateljstvo
s Putinom, ali razlike između ove dve zemlje veće su od prijateljske veze između njihovih
vođa .
Amerikancima je stalo do Evrope, stalo im je do NATO -a, Amerikanci će povremeno
delovati (ako je to u njihovom interesu), ali Rusiju sada vide pre svega kao evropski problem,
mada problem na koji budno motre.
Ostaje, dakle, Kina, a Kina se uspinje.
U već ini analiza objavljenih tokom poslednje decenije pretpostavlja se da će do sredine
dvadeset prvog veka Kina preuzeti mesto SAD i postati vodeća supersila. Iz razloga koji su
delimično izloženi u drugom poglavlju, ja nisam uveren u to. Možda će ipak biti po treban
jedan vek.
Ekonomski, Kinezi su na putu da pariraju Amerikancima, što im kupuje veliki uticaj i
mesto glavnog gosta za stolom, ali vojno i strateški decenijama su u zaostatku. SAD će
posvetiti te decenije staranju da tako i ostane, ali čini se da je neminovno da razlika između
njih nestane.
Beton mnogo košta. Ne samo pravljenje, mešanje i izlivanje već košta i to da vam bude
dozvoljeno da ga mešate i izlivate gde vi to želite. Kao što smo videli u slučaju sporazuma
„razarači za baze“, američka pomoć drugim vladama nije uvek vođena potpuno altruističkim
motivima. Ekonomska i, podjednako važno, vojna pomoć kupuje dozvolu za izlivanje betona,
kao i mnogo toga pride, čak i ako postoji dodatni trošak.
Na primer, Vašington je 2017. godine izrazio zgražavanj e zbog kršenja ljudskih prava u
Siriji (neprijateljska država). Posle napada snaga sirijskog režima otrovnim gasom,
predsednik Tramp je čak naredio raketni napad. Ali možda će biti nešto teže čuti Vašington
da izražava zgražavanje zbog kršenja ljudskih pra va u Bahreinu, budući da će biti utišan, kao
što i jeste bio, mašinama američke Pete flote koja je tamo gost bahreinske vlade. S druge
strane, pružanje pomoći zaista kupuje mogućnost da se vladi B (recimo vladi Burme) sugeriše
da bi možda želela da se uspr otivi predlozima vlade C (recimo vlade Kine). U ovom
konkretnom primeru SAD se nalaze iza scene, jer je vlada Burme tek nedavno počela da se
otvara ka većem delu sveta, a Peking ima prednost.
Međutim, kada je reč o Japanu, Tajlandu, Vijetnamu, Južnoj Korej i, Singapuru, Maleziji,
Indoneziji i drugim zemljama, Amerikanci nemaju nikakvih poteškoća jer su im tu vrata već
otvorena, a otvorena su zbog nespokoja koji ovim zemljama izaziva njihov gigantski sused i
njihove žarke želje da se povežu s Vašingtonom. Sve one možda imaju probleme jedna s

drugom, ali oni postaju sićušni pred saznanjem da će ih Kina, ako se ne drže zajedno, jednu
po jednu na kraju dovesti pod svoju hegemoniju.
Čuveno američko „okretanje ka Kini“ u vreme Obamine administracije neki su
protuma čili kao napuštanje Evrope; ali okretanje ka jednom mestu ne znači napuštanje
drugog. Pre je reč o tome koliko se oslanjate na jednu a koliko na drugu nogu. Čak i pre
dolaska predsednika Trampa na vlast, Amerikanci su već bili kalkulisali. Nikada im se nij e
žurilo da odu iz Evrope – najzad, vojna oprema SAD izgrađena je upravo u Istočnoj Evropi.
Trampov tim balansira prilično ujednačeno, mada se sa sigurnošću može reći da će im
nesanicu izazivati dešavanja u Aziji, pre nego događaji u Evropi ili Rusiji.
Mno gi stratezi spoljne politike SAD ubeđeni su da će istorija dvadeset prvog veka bit i
ispisana u Aziji i na Tihom okeanu. Tu živi polovina svetskog stanovništva, a ako se uračuna
Indija, onda se može očekivati da će do 2050. godine ta oblast obezbeđivati pol ovinu svih
ekonomskih dobara i usluga u svetu.
Stoga, videćemo da će Amerika ulagati sve više vremena i novca u Istočnu Aziju da bi
utvrdila svoje prisustvo i namere u tom regionu. Na primer, u severnom delu Australije
Amerikanci su osnovali bazu za mornar ičke trupe SAD. Međutim, da bi stvarno imali uticaj,
moraju da preduzmu i ograničenu vojnu akciju ne bi li uverili svoje saveznike da će im
priskočiti u pomoć u slučaju neprijateljskih delovanja. Na primer, ako Kina počne da
bombarduje japanski razarač i č ini se kao da bi mogla da krene u dalje vojne akcije,
mornarica SAD možda će morati da ispali hice upozorenja ka kineskoj mornarici ili čak da
otvori direktnu paljbu da bi signalizirala da je spremna da krene u rat zbog tog incidenta. Isto
tako, ako Severn a Koreja otvori paljbu na Južnu Koreju, Južna uzvrati, ali SAD u tom
trenutku ne reaguju; umesto toga, javno stavljaju svoje snage u pripravnost da bi poslale
poruku. Ako bi se situacija pogoršala, onda bi Amerika ispalila hice upozorenja ka Severnoj
Korej i i tek na kraju ušla u direktan sukob. To je način pogoršavanja situacije bez
objavljivanja rata – i upravo tad postaje opasno.
SAD traže načine da celom regionu pokažu da je u njegovom najboljem interesu da bude
na strani Vašingtona – Kina radi suprotno. Dakle, kada je izazvana, svaka strana mora da
reaguje, jer zbog svakog izazova na koji ne odreaguje, poverenje njenih saveznika i strah
njenih suparnika polako jenjavaju sve dok naposletku neki događaj ne uveri datu državu da
promeni stranu.
Amerikanci če sto pišu o tome da je određenim kulturama veoma važno da se ne obrukaju,
ili čak da nikad javno ne priznaju grešku ili poraz, ali to nije svojstveno samo arapskom svetu
ili istočnoazijskim kulturama – to je problem čovečanstva, koji se ispoljava na različi te
načine. On možda jeste jasnije definisan i neskriveno se ispoljava u ovim dvema kulturama,

ali stratezi američke spoljne politike svesni su tog problema isto koliko i bilo koja druga sila.
U engleskom jeziku postoje čak dve izreke koje pokazuju koliko j e duboko ukorenjena ta
ideja: „Dajte im prst i tražiće vam šaku“, i maksima predsednika Teodora Ruzvelta iz 1900.
godine, koja je ušla u politički rečnik: „Govori tiho i nosi veliki štap.“
Smrtonosna igra koja će se igrati u ovom veku biće ova: kako će Kin ezi, Amerikanci i
drugi u ovom regionu uspevati da izađu na kraj sa svakom krizom koja se pojavi a da se ne
obrukaju i da se ne stvori duboka ozlojeđenost i bes i kod jednih i kod drugih.
Kubanska raketna kriza načelno se smatra američkom pobedom; ono o če mu se manje
javno govorilo i pisalo jeste da su SAD, nekoliko meseci nakon što je Rusija povukla svoje
rakete sa Kube, sklonile svoje projektile jupiter (sa dometom do Moskve) iz Turske. To je
zapravo bio kompromis, gde su na kraju i jedna i druga strana m ogle da saopšte, svaka svojoj
javnosti, da nisu kapitulirale.
Velike sile će na Tihom okeanu tek morati da prave kompromise u dvadeset prvom veku.
U skorijoj budućnosti većinu kompromisa, ali ne i sve, najverovatnije će praviti Kinezi – prvi
primer je Peki nška deklaracija o Identifikacionoj zoni vazdušne odbrane, u kojoj se od drugih
država zahteva da obaveste Peking pre ulaska u teritoriju koja se smatra spornom, a
Amerikanci je namerno preleću ne obaveštavajući prethodno Kineze o tome. Kinezi jesu
nešto d obili proglašavanjem zone i pravljenjem od nje problematično pitanje; SAD jesu nešto
dobile time što su pokazale da se ne povinuju zahtevu. To je vrsta igre koja dugo traje.
Takođe je igra mačke i miša. Početkom 2016. godine, Kina je prvi put prizemljila a vion
na jednu od pista koje je izgradila na veštačkim ostrvima podignutim oko ostrva Spratli u
Južnom kineskom moru. Usledio je zvanični protest Vijetnama i Filipina, jer i jedna i druga
zemlja smatraju da imaju pravo na tu oblast, a Amerika je ovaj potez Kine ocenila kao
pretnju „stabilnosti u regionu“. Vašington sada posmatra svaki projekat izgradnje i svaki let,
te mora da odluči gde i kada će izraziti žešće neslaganje ili poslati pomorske i vazdušne vojne
patrole u blizinu sporne teritorije. Amerika nek ako mora da uveri svoje saveznike u to da će
ostati uz njih i garantovati im slobodu plovidbe međunarodnim vodama, ali da istovremeno
ne ode toliko daleko da uvuče Kinu u vojni sukob.
Politika SAD prema Japancima sastoji se u tome da Japan uveri u to da SA D i Japan
imaju zajedničke strateške interese u odnosu na Kinu i da se postara da američka baza na
Okinavi ostane otvorena. Amerika će pomoći da odbrambene snage Japana postanu jača sila,
ali će istovremeno ograničiti japansku vojnu sposobnost tako da ne m ože da joj se suprotstavi
na Tihom okeanu.
Mada su sve zemlje u ovom regionu važne, izgleda da su u ovoj složenoj diplomatskoj
slagalici najvažnije Indonezija, Singapur i Malezija. Nalaze se oko Malajskog moreuza, čiji je

najuži deo širok manje od tri kilo metara. Kroz Malajski moreuz svakodnevno prođe oko
dvanaest miliona barela nafte za Kinu, kojoj je ona sve potrebnija, i za druge oblasti u ovom
regionu. Dokle god su ove tri države proamerički orijentisane, Amerikanci imaju suštinsku
prednost.
Pozitivnu s tranu čini to što u političkom delovanju Kinezi nisu ideološki motivisani, ne
teže tome da šire komunizam niti žele da poseduju (mnogo) više teritorije onako kao što su to
Rusi želeli tokom Hladnog rata, a nijedna strana ne traži sukob. Kinezi mogu da prih vate da
Amerikanci nadziru većinu pomorskih puteva kojima se kineska roba prevozi po svetu sve
dok Amerikanci prihvataju da će postojati granice u nadziranju do kojih se smeju približit i
Kini.
Biće sporenja, a s vremena na vreme Kina će pribegavati naciona lizmu da bi se postarala
za jedinstvo kineskog naroda, no obe strane težiće kompromisu. Do opasnosti će doći ako
pogrešno protumače jedna drugu i/ili ako budu previše rizikovale u nadi da će nešto dobiti.
To su krizne tačke. Amerikanci imaju sporazum sa Ta jvanom da će u slučaju kineskog
zauzimanja Tajvana, koji Kina smatra svojom dvadeset trećom provincijom, ući u rat. Za
Kinu je granica koja se ne sme preći i koja bi mogla da dovede do invazije – američko
zvanično priznavanje Tajvana ili proglas o nezavisn osti koji bi objavio Tajvan. No nema
naznaka da se išta slično dešava, pa se s ove strane horizonta ne nazire kinesko osvajanje.
Dok je kineska potreba za naftom i gasom iz drugih zemalja sve veća, američka je sve
manja. To će imati veliki uticaj na spoljn u politiku Kine, naročito na Bliskom istoku, što će
pak posredno uticati i na druge zemlje.
Zahvaljujući naftnim bušotinama kod američkih obala i podzemnim iskopavanjima
energenata širom Amerike, čini se da je Americi suđeno ne samo da sama podmiruje svoje
energetske potrebe već i da do 2020. godine postane veći izvoznik nego uvoznik energije. To
znači da neće više toliko biti usmerena na Persijski zaliv za snabdevanje naftom i gasom; i
dalje će imati strateške interese u toj oblasti, ali njeno zanimanje vi še neće biti toliko
intenzivno. Ako američka pažnja mine, države u Persijskom zalivu potražiće nove saveznike.
Jedan od kandidata za saveznika biće Iran, drugi Kina, ali do toga će doći samo kada Kinezi
budu izgradili svoju Okeansku flotu i, jednako važno, kada budu spremni da je iskoriste.
Američka Peta flota ne sprema se da otplovi iz svoje luke u Bahreinu – tog dela betona
nevoljno bi se odrekla. Međutim, ako energija iz Saudijske Arabije, Kuvajta, Ujedinjenih
Arapskih Emirata i Katara više ne bude bila potrebna da sijalice u Americi nastave da svetle a
automobili i dalje krstare putevima, onda će se američka javnost i Kongres upitati zašto je
Amerika uopšte u toj oblasti. Ukoliko odgovor bude bio „da bi držala na oku Iran“, moguće
je da neće biti dovolja n da obustavi debatu.

Na drugim mestima na Bliskom istoku američka politika se kratkoročno svodi na to da
spreči Iran da postane prejak, dok istovremeno predlaže „veliku pogodbu“ – dogovor o
normalizaciji odnosa ove dve zemlje, kojim se okončavaju tri i po decenije neprijateljstava.
Tramp je nasledio ovu politiku i slaže se s njom, ali želi da je ostvari agresivnijim načinom,
bar verbalno agresivnijim. To može da produbi neprijateljstvo, a pošto nijedna strana nije
rada da prizna poraz, moglo bi da dođe i d o sukobljavanja. Ipak, nijedna strana ne želi rat,
Evropljani nisu nimalo raspoloženi da u tančine analiziraju zajednički nuklearni sporazum, a
administracija SAD zna da Teheran, kad su posredi događaji na „širem Bliskom istoku“, vodi
glavnu reč. Dakle, ma da je Trampova Bela kuća zauzela neprijateljskiji stav, te podržava
arapske sunitske države u njihovoj pat -poziciji s Iranom, kao što radi i u mnogim drugim
slučajevima, Trampovu antiiransku retoriku iz perioda pre izbora ublažila je realnost
njegovog sada šnjeg položaja.
Pošto su arapske zemlje angažovane u moguće decenijama dugoj borbi s naoružanim
islamistima, izgleda da je Vašington odustao od optimističke zamisli o podržavaju formiranja
džefersonovskih demokratija, te da će se usmeriti na to da nekako s redi situaciju dok se
istovremeno očajnički trudi da ne upliće sopstvene vojnike.
Može doći do zahlađenja bliskih odnosa s Izraelom, mada postepeno, s menjanjem
demografske slike Amerike. Naime, deca hispanskih i azijskih migranata koji sada pristižu u
Sje dinjene Američke Države biće zainteresovanija za Latinsku Ameriku i Daleki istok nego
za majušnu zemlju na ivici oblasti koja više nije toliko važna za američke interese.
Politika SAD u Latinskoj Americi biće da se postara da Panamski kanal ostane otvoren,
da istraži i proceni troškove prolaska kroz budući Nikaragvanski kanal koji će voditi do
Tihog okeana, te da motri na uspon Brazila u slučaju da mu padnu na pamet neke ideje o
sopstvenom uticaju u Karipskom moru. U ekonomskom smislu, SAD će se za uticaj p o celoj
Latinskoj Americi takmičiti i sa Kinom – ali samo na Kubi će uložiti ogroman trud da bi bile
sigurne da imaju prevlast u postkastrovskoj/postkomunističkoj eri. Fizička blizina Kube i
Floride i istorijske veze (mada mešovitog tipa) između Kube i SAD , zajedno s kineskim
pragmatizmom, trebalo bi da budu dovoljne za utiranje puta Americi da postane dominantna
sila u novoj Kubi. Da bi došlo do istorijske posete predsednika Obame ovom ostrvu u proleće
2016. godine bilo je potrebno preći dug put. On je prv i predsednik Sjedinjenih Američkih
Država koji je posetio Havanu posle Kalvina Kulidža, koji je to učinio 1928. godine. Bivši
kubanski vođa, pokojni Fidel Kastro, izražavao je nezadovoljstvo zbog toga, a mediji u
rukama države poslušno su izveštavali o nje govim negativnim primedbama. No osećalo se da
to rade samo da bi usrećili ovog starog čoveka – kolektivna odluka je doneta, nova era je
počela.

U Africi je Amerika samo jedna od zemalja koja traži prirodna bogatstva tog kontinenta,
ali ona koja ih nalazi n ajviše jeste Kina. Kao i na Bliskom istoku, SAD će sa zanimanjem
posmatrati borbe islamista u Severnoj Africi, ali trudeći se da se ne upliće bliže od devet
kilometara iznad zemlje.
Sva je prilika da je američki eksperiment sa stvaranjem stabilnih država p o svetu završen.
U Iraku, Avganistanu i u drugim oblastima SAD su potcenile mentalitet i snagu malih sila
i naroda. Možda je Ameriku njena sopstvena istorija fizičke sigurnosti i jedinstva dovela do
toga da preceni snagu svog racionalnog demokratskog argum enta, stava po kome se smatra
da kompromis, naporan rad, čak i demokratsko glasanje mogu da odnesu pobedu nad
atavističkim, duboko ukorenjenim istorijskim strahovima od „drugih“, bili to suniti, šiiti,
Kurdi, Arapi, muslimani ili hrišćani. Amerikanci su pr etpostavili da će ljudi želeti da se
povežu, dok se zapravo mnogi ne usuđuju da to učine i radije žive izolovano zbog svega što
su doživeli. To je tužna pomisao o čovečanstvu, ali čini se da je tokom mnogih perioda u
istoriji i na mnogim mestima takvo opre deljenje naroda, nažalost, bilo činjenica. Amerika je
svojim delovanjima skinula poklopac s posude u kojoj je ključalo, poklopac koji je
privremeno prikrivao tu činjenicu.
To ne znači da su tvorci američke politike „naivni“, kao što neke prezrive evropske
diplomate žele da veruju; ali istina je da imaju stav „može se uraditi“ i „može se popraviti“
koji neće, razume se, uvek uroditi plodom.
Već trideset godina je pomodno da se predviđa neposredna propast SAD ili da se govori
kako se ona već dešava. I danas j e to predviđanje pogrešno isto koliko je bilo i u prošlosti.
Najuspešnija zemlja na planeti uskoro će se oslanjati na samu sebe za snabdevanje energijom,
i dalje je vodeća ekonomska sila, a na istraživanje i na unapređivanje svoje vojske troši više
od ukup nog vojnog budžeta svih drugih zemalja članica NATO -a zajedno. Njeno
stanovništvo ne postaje sve starije kao što je to slučaj u Evropi i Japanu. Galupovo
istraživanje iz 2013. godine pokazalo je da 25 posto ispitanika koji žele da emigriraju biraju
SAD kao svoje prvo odredište. Te iste godine na Šangajskoj listi univerziteta navedeno je
dvadeset vodećih univerziteta na svetu po proceni stručnjaka: sedamnaest se nalazi u
Sjedinjenim Američkim Državama.
Pre više od jednog veka pruski državnik Oto fon Bizmark rekao je nešto što se može
različito tumačiti. Rekao je da „Bog čuva pijance, decu i Sjedinjene Američke Države“. Čini
se da je i dalje tako.

ČETVRTO POGLAVLJE


ZAPADNA EVROPA
„Ovde je prošlost bila svuda, ceo kontinent bio je zasejan sećanjima.“

Mirand a Ričmond Mujo,
Pedeset godina ćutanja: ljubav, rat
i uništena kuća u Francuskoj

M oderan svet, bilo to dobro ili loše, potiče iz Evrope. Ova zapadna predstraža velike
evroazijske kopnene mase dala je prosvetiteljstvo, koje je dovelo do industrijsk e revolucije,
koja je pak dala ono što danas svakodnevno zatičemo oko sebe. Tome možemo da zahvalimo
mestu na kome se nalazi Evropa, ili da ga okrivimo.
Zahvaljujući Golfskoj struji, klima je blagoslovila ovaj region pravom količinom kiše za
bavljenje zeml joradnjom i pravom vrstom zemljišta na kome su poljoprivredne kulture mogle
da bujaju. To je omogućilo porast stanovništva u oblasti gde je za većinu ljudi bilo posla
tokom cele godine, čak i tokom najvrelijih letnjih dana. Zima je zapravo prednost, jer su

temperature dovoljno visoke da može da se radi, ali i dovoljno niske da ubiju mnoge od
bacila koji i dan -danas haraju raznim delovima sveta.
Dobre žetve značile su da ima viška hrane kojom se moglo trgovati, a to je zauzvrat
značilo stvaranje centara trgo vine od kojih će postati gradovi. Dobra žetva omogućavala je
ljudima da razmišljaju i o nečem drugom sem o proizvodnji hrane, te se okreću idejama i
tehnologiji.
Zapadna Evropa nema pravih pustinja, zamrznute pustare nalaze se samo u nekim
oblastima na dal ekom severu, a zemljotresi, vulkani i velike poplave su retki. Reke su
dugačke, plovne, teku kroz ravnice i idealne su za trgovinu. Pre nego što se uliju u razna
mora i okeane, stvaraju mnoštvo prirodnih luka duž obala na zapadu, severu i jugu.
Ako čitate ovu knjigu zarobljeni snežnom olujom u Alpima ili čekajući da se povuče voda
koja se izlila iz Dunava i preplavila područje, onda vam možda geografski blagoslovi Evrope
nisu baš previše očigledni; ali u poređenju s mnogim drugim oblastima, ti blagoslovi ui stinu
postoje. To su činioci koji su Evropljane doveli do stvaranja prvih industrijalizovanih
nacionalnih država, što je pak dovelo do toga da budu prvi koji su poveli veliki rat.
Ako Evropu sagledamo kao celinu, vidimo planine, reke i doline, a time se ob jašnjava
zašto tu ima toliko mnogo nacionalnih država. Za razliku od SAD, gde su se jedan
dominantan jezik i kultura brzo i silovito širili stalno u pravcu zapada, stvarajući ogromnu
zemlju, Evropa se razvijala tokom više hiljada godina u prirodnoj povezan osti sa svojim
okruženjem i ostala je razdeljena na svoje geografske i jezičke oblasti.
Na primer, Pirineji su različite narode Iberijskog poluostrva sprečavali da se šire u pravcu
severa ka Francuskoj, pa su se zato međusobno povezivali tokom hiljada godi na i stvorili
Španiju i Portugaliju – a čak ni Španija nije potpuno ujedinjena zemlja, pošto Katalonija sve
glasnije traži nezavisnost. I Francusku su obrazovale prirodne prepreke – omeđena je
Pirinejima, Alpima, rekom Rajnom i Atlantskim okeanom.
Velike e vropske reke se ne susreću (ako ne računate Savu koja se u Beogradu uliva u
Dunav). Time se delimično objašnjava otkud toliko mnogo zemalja na relativno malo m
prostoru. Pošto se ne povezuju, većina reka u nekom delu svog toka funkcionišu kao granice i
svak a sama po sebi obrazuje sferu ekonomskog uticaja; zahvaljujući tome stvoreno je bar
jedno veliko urbano središte na obalama svake pojedine reke, a neka od njih postaće
prestonice.
Druga najduža evropska reka u Evropi, Dunav (dugačak je oko 2865 kilometara) , upravo
je primer takve reke. Izvire u Nemačkoj, u Švarcvaldu, teče u pravcu juga i uliva se u Crno
more. Sve u svemu, basen Dunava bitan je za osamnaest zemalja i stvara prirodne granice
duž svog toka, između ostalog granice između Slovačke i Mađarske, H rvatske i Srbije, Srbije

i Rumunije, i Rumunije i Bugarske. Pre više od dve hiljade godina Dunav je bio jedna od
granica Rimskog carstva, što je pak doprinelo tome da postane jedan od najznačajnijih
trgovinskih puteva u srednjovekovno doba i da duž njegovi h obala budu podignute današnje
prestonice – Beč, Bratislava, Budimpešta i Beograd. Takođe je obrazovao prirodnu granicu
dva naredna carstva, Austrougarskog i Osmanskog. Sa smanjivanjem teritorija tih carstava
ponovo su se pojavljivale nacije koje su napos letku postajale nacionalne države. Geografskim
odlikama dunavskog regiona, naročito u njegovom južnom delu, može da se objasni zašto tu
ima toliko mnogo malih država i naroda u poređenju s većim zemljama u Severnoevropskoj
ravnici i oko nje.


Basen Dunav a pokazuje geografske prednosti ove teritorije u Evropi; povezane reke koje protiču kroz ravnicu
obezbeđuju prirodne granice i saobraćajnu mrežu odličnih plovnih puteva, što je podstaklo procvat trgovine.
Zemlje severne Evrope bogatije su od onih na jugu v eć nekoliko vekova. Sever je bio
industrijalizovan ranije od juga, pa je stoga bio ekonomski uspešniji. Pošto mnoge zemlje na
severu Evrope čine jezgro Zapadne Evrope, bilo je lakše održati trgovinske veze između njih,
a jedna bogata zemlja mogla je da trg uje sa susednom, dok su Španci, na primer, da bi
trgovali, morali ili da prelaze Pirineje ili da izlaze na ograničena tržišta Portugalije i Severne
Afrike.
Postoje i neproverene teorije o tome da je dominacija katolicizma na jugu kočila njegov
razvoj, dok je pak protestantska radna etika vinula zemlje severa u visine. Kad god sam bio u
bavarskom gradu Minhenu, razmišljao sam o ovoj teoriji, a dok sam kolima prolazio pored
blistavih hramova središta kompanija BMW , Alijanc i Simens , posumnjao sam u nju. Katol ika
u Nemačkoj ima 34 procenata i sama Bavarska je uglavnom katolička, pa ipak, čini se da

njihove religijske sklonosti nisu uticale ni na njihovo napredovanje ni na njihovo uporno
tvrđenje da Grci treba više da rade i da plaćaju veće poreze.
Izrazite razl ike između severne i južne Evrope takođe se bar donekle mogu pripisati
činjenici da jug ima malo priobalnih ravnica pogodnih za poljoprivredu i da je zbog suša i
prirodnih nepogoda pretrpeo više nego sever, premda su one manjeg obima u poređenju s
nepogoda ma koje se dešavaju u drugim delovima sveta. Kao što smo izložili u prvom
poglavlju, Severnoevropska ravnica je koridor koji se proteže od Francuske do Urala u Rusiji,
na severu omeđena Severnim i Baltičkim morem. Omogućava uspešno bavljenje
zemljoradnjom na veliko, a zahvaljujući vodenim putevima lak je transport poljoprivrednih i
drugih dobara.
Od svih zemalja u ovoj ravnici Francuska ima najbolji geografski položaj i tu prednost
može da iskoristi. Francuska je jedina evropska zemlja koja je i severna i j užna sila. Ima
najveću površinu plodnog zemljišta u Zapadnoj Evropi, a mnoge njene reke međusobno su
povezane; jedna teče ka zapadu sve do Atlantskog okeana (reka Sena), druga ka jugu do
Sredozemlja (reka Rona). Ovi činioci, zajedno sa relativno ravničarsk im predelom, zaslužni
su za ujedinjavanje regiona i – naročito od vremena Napoleona – centralizaciju moći.
Ali mnoge zemlje koje se nalaze na jugu i zapadu ostaju u drugom planu Evrope,
delimično zbog svog geografskog položaja. Jug Italije, na primer, i da lje po razvijenosti
umnogome zaostaje za severom, te premda Italija jeste ujedinjena država (uključujući
Veneciju i Rim) od 1871. godine, razlike između severa i juga veće su danas nego što su bile
još od vremena pre Drugog svetskog rata. Na severu Italije , zahvaljujući teškoj industriji,
turizmu i finansijskim centrima, životni standard već dugo je veći nego na jugu zemlje, a to je
dovelo do formiranja političkih stranaka koje zahtevaju da se srežu državne subvencije jugu,
čak i da se prekinu veze s njim.
I Španija se bori i oduvek se borila da opstane jer ima takvu geografiju kakvu ima.
Zemljište njenih uskih priobalnih ravnica lošeg je kvaliteta, a pristup tržištima zaklanjaju reke
kratkog toka u unutrašnjosti zemlje i visoravan Meseta okružena planinama, od kojih je neke
presecaju. Trgovinu sa Zapadnom Evropom dodatno ometaju Pirineji, a bilo koje tržište južno
od Španije, na drugoj strani Sredozemlja, nalazi se u zemljama u razvoju s ograničenim
prihodima. Zemlja je posle Drugog svetskog rata bila prepuš tena samoj sebi, jer je pod
Frankovom diktaturom bila politički isključena iz mnogo čega što se dešavalo u modernoj
Evropi. Franko je umro 1975. godine, a nova demokratska Španija priključila se Evropskoj
uniji 1986. godine. Devedesetih godina prošlog veka počela je da sustiže ostale zemlje
Zapadne Evrope, ali njene geografske i finansijske slabosti i dalje su je kočile i produbile
probleme nastale zbog prevelikog trošenja novca koga nema i labave državne fiskalne

kontrole. Španija je jedna od zemalja koju je ekonomska kriza iz 2008. godine najžešće
pogodila.
Grčka ima slične probleme. Veći deo grčke obale je stenovit i malo je priobalnih ravnica
pogodnih za poljoprivredu. U unutrašnjosti zemlje još je više kamenjara, reka koje ne
dopuštaju transport i malo prostranih, plodnih dolina. Poljoprivredno zemljište koje postoji
izuzetno je kvalitetno; problem je što ga ima premalo da bi Grčka mogla da postane veliki
izvoznik poljoprivrednih dobara ili da izgradi više od šačice velikih urbanih centara sa
visokoobraz ovanim, izuzetno stručnim i tehnološki potkovanim stanovništvom. Njenu
situaciju dodatno pogoršava samo mesto na kome se nalazi – Atina je na vrhu poluostrva,
gotovo odsečena od kopnene trgovine s Evropom. Njena pomorska trgovina u regionu zavisi
od Egejsk og mora – ali preko puta njega nalazi se Turska, veliki potencijalni neprijatelj.
Grčka je nekoliko puta ratovala protiv Turske u devetnaestom i početkom dvadesetog veka, a
i u današnje doba troši ogromne sume evra, koje nema, na odbranu.
Kopneni deo zemlj e zaštićen je planinama, ali postoji još i oko 1400 grčkih ostrva (6000
ako ubrojite razne stene koje štrče iz Egejskog mora), a otprilike 200 nije naseljeno. Potrebna
je mornarica pristojne veličine da bi se samo patroliralo ovom teritorijom, da ne pominj emo
ozbiljnu mornaricu dovoljno jaku da odbije bilo kakav pokušaj preuzimanja teritorije.
Posledica toga su ogromni vojni troškovi, koje Grčka sebi ne može da priušti. Amerikanci, i u
manjoj meri Britanci, tokom Hladnog rata bili su voljni da podmire deo t ih troškova da bi
držali Sovjetski Savez podalje od Egejskog mora i Sredozemlja. Kada se završio Hladni rat,
došao je kraj i čekovima. Ali Grčka ne prestaje da troši novac.
Ova istorijska podela utiče i danas, i posle finansijskog sloma koji je pogodio Evr opu
2008. godine i ideološkog raskola u evrozoni. Kada je 2012. godine počelo evropsko davanje
pomoći Grčkoj, te se od nje tražilo da uvede stroge mere štednje da bi se izvukla iz dugova i
ostala u evrozoni, geografska podela ubrzo je postala očigledna. No vac su davale i zahteve
postavljale zemlje na severu Evrope, a novac su primale i za njega molile uglavnom one na
jugu. Nije prošlo mnogo vremena a Nemci su istakli da njihov radni vek traje do šezdeset
pete godine života, i da plaćaju poreze koji idu Grčk oj da bi tamošnji narod mogao da se
penzioniše u pedeset petoj godini. Zatim su upitali: zašto? A odgovor – „u bolesti i u
zdravlju“ – nije bio dovoljno dobar.
Nemci su predvodili u davanju pomoći uz traženje strogih mera štednje, Grci su žestoko
reagovali protiv toga. Na primer, nemački ministar finansija Volfgang Šojble
prokomentarisao je da „još nije siguran da su sve političke patrije u Grčkoj svesne svoje
odgovornosti za tešku situaciju u kojoj se nalazi njihova zemlja“. Na to je grčki predsednik
Karol os Papuljas, koji se borio protiv nacista, odgovorio: „Ne mogu da dozvolim da gospodin

Šojble vređa moju zemlju… Ko je gospodin Šojble da vređa Grčku? Ko su Holanđani? Ko su
Finci?“ Uz to je izneo i oštru primedbu o Drugom svetskom ratu: „Oduvek smo se pon osili
time što nismo branili samo sopstvenu slobodu, sopstvenu zemlju, već i slobodu Evrope.“
Ubrzo su na površinu izbili stereotipi o rasipnim, nemarnim južnjacima i opreznim, vrednim
severnjacima. Grčki mediji su reagovali tako što su stalno i nemilosrdn o podsećali na
nemačku prošlost. Čak su na fotografiji objavljenoj na naslovnoj strani novina kancelarki
Angeli Merkel stavili Hitlerove brkove.
Grčki poreski obveznik – a njih nema dovoljno da bi održali ekonomiju zemlje – sasvim
drugačije gleda na to. On pita: „Zašto bi nam Nemci govorili šta da radimo kad oni imaju više
koristi od evra nego bilo koja druga zemlja?“ U Grčkoj i drugde, na mere štednje koje
nameće sever Evrope gledalo se kao na uvredu suvereniteta.
Pojavljivale su se pukotine u zdanju „evro pske porodice“, i to ne samo zbog toga što su
Britanci glasali za Bregzit; to je bio simptom problema, ne uzrok. Grčka, na periferiji
Zapadne Evrope, posle finansijske krize izgledala je kao polupridruženi član; na istoku se
opet nazirao sukob. Ako će se s kretanje s puta prethodnih sedamdeset godina mira nastaviti i
tokom ovog veka, onda će tom miru biti neophodne briga, nega i pažnja.
Posleratne generacije su odrastale smatrajući mir normom, ali sadašnja generacija
Evropljana razlikuje se od prethodnih po tome što joj je teško da uopšte zamisli suprotno.
Ratovi im izgledaju kao nešto što se dešava negde drugde ili se dešavalo u prošlosti – u
najgorem slučaju dešavaju se na „periferiji“ Evrope. Trauma koju su izazvala dva svetska
rata, posle koje je usledilo sedam decenija mira i zatim slom Sovjetskog Saveza, ubedila je
mnoge ljude da je Zapadna Evropa region „postsukoba“.
Ima razloga da se veruje da bi to i dalje moglo da važi u budućnosti, ali potencijalni izvori
sukoba tinjaju ispod površine, a moguće je d a tenzije između Evropljana i Rusa prerastu u
sukobljavanje. Na primer, istorijske i geografske promene oblika i granica teritorije Poljske
proganjaju spoljnu politiku ove zemlje, i pored toga što se trenutno nalazi u periodu mira,
uspešna je država i jedn a od većih u Evropskoj zajednici, budući da ima 38 miliona
stanovnika. I u fizičkom smislu spada u najveće države članice Evropske unije, a njen
ekonomski rast je dvostruko uvećan otkad je uklonila Gvozdenu zavesu. Ali ona se i dalje
osvrće na prošlost u n astojanju da osigura svoju budućnost.
Severnoevropska ravnica najuža je između poljske obale Baltičkog mora na severu i
početka Karpata na jugu, pa taj deo predstavlja uzan koridor. Iz vojnog ugla Rusije, to je
najbolje mesto za postavljanje odbrambene lin ije; iz ugla napadača, to je tačka gde bi njegove
snage bile uništene pre nego što bi uspele da se probiju ka Rusiji.

Poljaci su svedočili i jednom i drugom, jer su vojske i sa istoka i sa zapada prolazile tuda,
često menjajući njene granice. Ako na brzinu prelistate Tajmsov atlas evropske istorije , kao
da je slikovnica -animacija, videćete da se Poljska pojavljuje oko 1000. godine i da zatim
neprekidno menja oblik, da nestaje i ponovo se pojavljuje pre nego što će dobiti svoj sadašnji
oblik, krajem dvadeset og veka.
Ni Nemačka ni Rusija nisu prirodni saveznici Varšave, što zbog mesta na kome se nalaze,
što zbog iskustva koje su Poljaci imali s njima. Kao i Francuska, i Poljska želi da Nemačka
ostane obuzdana u Evropskoj uniji i NATO -u, a s krizom u Ukrajini i zbili su i ne tako stari
strahovi od Rusije. Poljska je tokom vekova gledala kako Rusi nadiru ka njoj i povlače se.
Posle povlačenja koje je usledilo nakon raspada Sovjetskog (Ruskog) carstva, postojao je
samo jedan pravac kojim je mogla da krene.
Odnosi s a Britanijom, kao protivtežom Nemačkoj u Evropskoj uniji, lako su
uspostavljeni, uprkos izdaji 1939. godine. Naime, Britanija i Francuska tada su bile potpisale
sporazum da će pomoći Poljskoj ako je Nemačka bude napala. Kada se napad desio, odgovor
na nema čki Blitzkrieg bio je saveznički „ Sitzkrieg “ (sedeći rat): oba saveznika sedela su iza
linije Mažino u Francuskoj dok je Poljska bila satrta. Uprkos tome, odnosi sa Velikom
Britanijom su jaki, iako je glavni saveznik koga je 1989. godine nova oslobođena Po ljska
želela bila Amerika.
Amerikanci su prigrlili Poljake i vice versa: i jedni i drugi imali su na umu Ruse. Poljska
je 1999. godine pristupila NATO -u, i tako se NATO približio Moskvi za još 643 kilometara.
Do tada je još nekoliko nekadašnjih članica Var šavskog pakta pristupilo NATO -u, a 1999.
godine Moskva je nemoćno gledala kako NATO ulazi u rat s njenom saveznicom Srbijom.
Devedesetih godina dvadesetog veka Rusija nije bila u položaju da se suprotstavi. No posle
rasula u periodu Jeljcinove vladavine do lazi Putin, nakon što je porazio svog protivnika, i
nastupa agresivno.
Najpoznatiji citat koji se pripisuje Henriju Kisindžeru potiče iz sedamdesetih godina
dvadesetog veka: „Koga da pozovem kad želim da pozovem Evropu?“ Poljaci imaju
osavremenjenu verziju : „Kada Rusi zaprete, da li da pozovemo Brisel ili Vašington?“ Znaju
odgovor.
I balkanske zemlje još jednom su se oslobodile carstva. Planinski teren Balkana
omogućio je da tu nastane mnoštvo malih država i jedan je od razloga koji ih sprečava da se
ujedin e – i pored velikog truda uloženog u eksperiment ujedinjavanja Južnih Slovena, inače
poznat kao Jugoslavija.
Pošto je za sobom ostavila ratove iz devedesetih godina dvadesetog veka, većina bivših
jugoslovenskih zemalja usmerila se ka zapadu, ali je Srbija, pošto je pravoslavna i u njoj žive

slovenski narodi, ostala snažno naklonjena istoku. Rusija, koja tek treba da oprosti zapadnim
državama bombardovanje Srbije 1999. godine i odvajanje Kosova, i dalje pokušava da ubedi
Srbiju da uđe u njenu orbitu privučen a silom jezičkih, društvenih, kulturnih i nacionalnih
sličnosti, religijom i poslovima u vezi sa snabdevanjem energijom.
Čuvene su Bizmarkove reči da će veliki rat nastati zbog „neke glupe stvari na Balkanu“ –
i tako je i bilo. Ovaj region je sada ekonomsk o i diplomatsko bojno polje na kome se
Evropska unija, NATO, Turci i Rusi nadmeću za uticaj. Albanija, Bugarska, Hrvatska,
Rumunija i Slovenija odlučile su i pristupile NATO -u – a takođe su u Evropskoj uniji, izuzev
Albanije.
Napetosti su se proširile na s ever i Skandinaviju. Danska je već odavno u NATO -u, a
nedavno vaskrsavanje Rusije uzrokovalo je raspravu u Švedskoj u vezi s tim da li je došlo
vreme da napusti neutralnost koja traje dva veka i pristupi ovom savezu. Naime, ruski
borbeni avioni izveli su s imulaciju napada na Švedsku 2013. godine, usred noći. Izgleda da se
švedski odbrambeni sistem bio uspavao, jer nije uspeo da pošalje nijedan vojni avion, pa su
danski borbeni avioni uzleteli da bi oterali Ruse. Uprkos tome, većina Šveđana je i dalje bila
protiv članstva u NATO -u, ali rasprava još traje, podstaknuta izjavom Moskve da će bit i
primorana da „reaguje“ ako se bilo Švedska bilo Finska priključe NATO -u.
Zemlje članice Evropske unije i NATO -a moraju da istupe kao ujedinjeni front suočene s
ovakvim i zazovima, ali će biti moguće samo ako najbitniji odnos u Evropskoj uniji ostane
nepromenjen – odnos između Francuske i Nemačke.
Kao što smo videli, Francuska ima najbolji položaj da iskoristi prednost evropske klime,
trgovinskih puteva i prirodnih granica. Delimično je zaštićena, izuzev jedne oblasti –
severoistoka, na mestu gde Severnoevropska ravnica postaje sadašnja Nemačka. Pre nego što
je Nemačka postala jedna zemlja, to nije predstavljalo problem. Francuska je bila daleko od
Rusije, daleko od najezda Mongola, a između nje i Engleske postojao je kanal, što je značilo
da bi pokušaj invazije i potpune okupacije verovatno bio odbijen. Francuska je zapravo bila
najveća sila na evropskom kontinentu: mogla je da dođe čak do kapija Moskve.
Ali onda se Nemačka ujedinila.
Na tome je radila već neko vreme. Ideja o Nemačkoj postoji vekovima: zemlje Istočne
Franačke, koja je postala Sveto rimsko carstvo u desetom veku, ponekad su nazivane
„Germanije“, a činilo ih je skoro petsto malih germanskih kraljevstava. Kada j e Sveto rimsko
carstvo propalo 1806. godine, na Bečkom kongresu 1815. godine stvorena je Nemačka
konfederacija od 39 malih država. To je zauzvrat dovelo do stvaranja Severnonemačke
konfederacije, a zatim do ujedinjavanja Nemačke 1871. godine, posle francus ko -pruskog rata
u kome su nemačke trupe okupirale Francusku. Sada se Francuska graničila sa zemljom koja

je bila veća od nje u geografskom smislu, koja jeste imala sličan broj stanovnika kao i ona, ali
čije se stanovništvo uvećavalo i koja je bila industri jalizovanija od Francuske.
Ujedinjenje je bilo objavljeno u Versajskom dvorcu u blizini Pariza, posle nemačke
pobede. Slaba tačka francuske odbrane, Severnoevropska ravnica, bila je probijena. I opet će
biti, dva puta u narednih sedamdeset godina, posle če ga će se Francuska oslanjati na
diplomatiju, a ne na ratovanje, da bi pokušala da neutrališe pretnju iz pravca istoka.
Nemačka je oduvek imala veće geografske probleme nego Francuska. Severnoevropska
ravnica davala joj je dva razloga za strahovanje: na zap adu Nemačke nalazio se njen već
dugo ujedinjen i moćan sused Francuska, a na istoku je bio gigantski Ruski Medved. Najveći
strah bio je da će je obe zemlje istovremeno napasti preko ove ravnice. Nikad nećemo saznati
da li je to moglo da se desi, ali je str ah izazvan tom mogućnošću imao katastrofalne
posledice.
Francuska se bojala Nemačke, Nemačka se bojala Francuske, a kada se Francuska
pridružila Rusiji i Britaniji u Trojnoj antanti 1907. godine, Nemačka je strahovala od sve tri.
A sada je postojalo i još nešto: britanska ratna mornarica može, kad to odluči, da blokira
pristup Nemačke Severnom moru i Atlantiku. Njeno rešenje, dva puta, bilo je da napadne
Francusku prva.
Problem geografskog položaja Nemačke i njene ratobornosti postao je poznat kao
„nemačko pitanje“. Odgovor, posle strahota Drugog svetskog rata, a zapravo posle vekova
ratovanja, bio je da se u zemljama Evrope prihvati prisustvo samo jedne nadmoćne sile, SAD,
koja je dovela NATO snage i da se razmotri eventualno stvaranje Evropske unije. Iscrp ljeni
ratom i sa „garancijom“ sigurnosti koju daje američka vojska, Evropljani su se upustili u
zadivljujući eksperiment. Od njih se, naime, tražilo da veruju jedni drugima.
Ono što je danas Evropska unija bilo je osnovano da bi Francuska i Nemačka mogle
prijateljski da se zagrle toliko snažno da nijedna od njih iz takvog zagrljaja ne može da izvuče
ruku da bi udarila ovu drugu. To je izvanredno funkcionisalo, jer je stvoren ogroman
geografski prostor u kome se sada nalazi najveća ekonomija na svetu.
Funkci onisalo je naročito dobro za Nemačku, koja se uzdigla iz pepela posle 1945.
godine i kao svoju prednost iskoristila geografiju od koje je svojevremeno strahovala. Postala
je veliki evropski proizvođač. Umesto vojne sile, sad je preko ravnice slala proizvod e s
prestižnom oznakom Made in Germany , koji su rečnim putevima išli Rajnom i Elbom, kao i
auto -putevima, ka Evropi i svetu – u pravcu severa, juga i zapada, a od devedesetih godina
dvadesetog veka sve više i ka istoku.
Međutim, ono što je 1951. godine poč elo kao Evropska zajednica za ugalj i čelik, u kojoj
je bilo šest država, izraslo je u multinacionalnu Evropsku uniju, čija je ideološka osnova bila

„stalno sve veće jedinstvo“. Posle prve velike finansijske krize koja ju je pogodila, ideologija
Evropske u nije stoji na klimavim nogama i habaju se veze koje je drže na okupu. Unutar
Evropske unije prisutni su znaci „osvete geografije“, kako je to rekao pisac Robert Kaplan.
„Stalno sve veće jedinstvo“ dovelo je devetnaest zemalja članica i do samo jedne,
zajed ničke valute – evra. Svih dvadeset osam članica izuzev dve, Danske i Ujedinjenog
Kraljevstva, obavezalo se da prihvate evro nakon što ispune određene kriterijume. Sada je
jasno, a nekima je bilo jasno i tada, da u vreme uvođenja evra, 1999. godine, mnoge z emlje
koje su ga prihvatile jednostavno nisu bile spremne za to.
Te godine mnoge od njih ušle su u ovaj novodefinisani odnos zatvorenih očiju. Za svaku
se pretpostavljalo da ima dugove, nezaposlenost i inflaciju u okviru određenih granica.
Problem je bio š to su neke zemlje, ponajpre Grčka, prikrile svoje pravo finansijsko stanje.
Većina stručnjaka je to znala, ali zbog toga što evro nije samo valuta – on je i ideologija –
članice Evropske unije pravile su se da to ne vide.
Države evrozone složile su se da b udu ekonomski povezane – „u bolesti i u zdravlju“, kao
što su istakli Grci – ali kada ih je pogodila ekonomska kriza 2008. godine, bogatije zemlje
morale su finansijski da spasavaju one siromašnije, te je u kući izbila ogorčena svađa.
Partneri se i dan -dan as gađaju posuđem.
Kriza evra i veći ekonomski problemi otkrili su pukotine u Kući Evrope (pre svega duž
stare linije raseda koja deli sever i jug). Čini se da je ostvarenje sna o stalno sve većem
jedinstvu zaustavljeno ili možda čak menja smer kretanja. U proleće 2017. godine Komisija
Evropske unije izdala je dokument u kome je izložila nekoliko opcija o pravcu kojim
Evropska unija treba da krene. Većina evropskih zemalja oštro je odbila da se Briselu da veća
moć.
Glasanje u Velikoj Britaniji za odlazak iz Evropske unije bilo je težak psihološki udarac
evropskom snu. Ako se Evropska unija rascepka, postoji mogućnost da opet iskrsne pitanje
Nemačke. Kada se gleda kroz prizmu nekoliko decenija mira, ta bojazan možda izgleda kao
preterivanje, budući da je Nema čka jedna od članica evropske porodice koja je najpredanija
miru i demokratiji; ali kada se gleda kroz prizmu sedam vekova evropskih ratovanja, ne može
da se isključi.
Nemačka je rešena da bude dobar Evropljanin. Nemci instinktivno znaju da će se u
slučaju rasparčavanja Evropske unije ponovo javiti stari strahovi od Nemačke, pogotovo sada
kada je daleko najmnogoljudnija i najbogatija evropska nacija, sa 82 miliona stanovnika i
četvrta najveća ekonomija na svetu. Propala Evropska unija nanela bi ekonomsku št etu
Nemačkoj: treći najveći izvoznik dobara na svetu ne želi da se njeno najbliže tržište
rasparčava, a svaki deo prigrli protekcionističku politiku.

Nemačka nacionalna država, uprkos tome što nema ni sto pedeset godina, sada je
nezamenljiva evropska sila. U ekonomskim poslovima je nenadmašna, govori tiho ali nosi
veliki štap u obliku evra, a evropski kontinent je sluša. No kad je reč o globalnoj spoljnoj
politici, ona jednostavno govori tiho, ponekad uopšte i ne govori, i ima odbojnost prema
štapovima.
Sen ka Drugog svetskog rata i dalje je nad Nemačkom. Amerikanci, a na kraju i Zapadni
Evropljani, bili su spremni da prihvate da se Nemačka ponovo naoruža zbog pretnje u vidu
Sovjetskog Saveza, ali Nemačka je to uradila gotovo nevoljno i nije rada da koristi s voju
vojnu silu. Jeste imala sporednu ulogu na Kosovu i u Avganistanu, ali je odlučila da ne ulazi
u sukob u Libiji.
Njen najozbiljniji diplomatski napad koji nije bio ekonomske prirode dogodio se u
Ukrajini, što mnogo govori o tome u kom pravcu Nemačka sa da gleda. Nemci su bili umešani
u mahinacije kojima je zbačen ukrajinski predsednik Janukovič 2014. godine i oštro su
kritikovali rusko pripajanje Krima koje je usledilo. Međutim, pošto je Berlin zabrinut zbog
snabdevanja gasom, bio je vidno suzdržaniji u kritici i podržavanju uvođenja sankcija Rusiji
od, recimo, Velike Britanije, koja daleko manje zavisi od ruske energije. Preko Evropske
unije i NATO -a Nemačka je usidrena u Zapadnoj Evropi, ali po olujnom vremenu sidra mogu
da iskliznu, a Berlin se geograf ski nalazi na takvom mestu da se može preusmeriti ka istoku
ako je potrebno, te uspostaviti mnogo bliže veze s Moskvom.
Sa strane, iz Atlantika, sve ove evropske mahinacije posmatra Ujedinjeno Kraljevstvo,
ponekad prisutno na teritoriji kontinenta, ponekad u „divnoj izolaciji“, uvek potpuno
angažovano staranjem o tome da se nijedna sila veća od njega ne uzdigne u Evropi. Tako je
danas u diplomatskim kabinetima Evropske unije, tako je bilo i na bojnim poljima Aženkura,
Vaterloa ili Balaklave.
U modernom dobu Ujedinjeno Kraljevstvo nastoji da se ubaci u velike posleratne
francusko -nemačke saveze. Kad u tome ne uspe, traži saveznike među drugim, manjim
državama članicama da bi imalo dovoljno podrške da se suprotstavi politikama s kojima se ne
slaže. Već nekolik o vekova cilj Britanaca je da se postaraju da u Evropi ne postoji jedna
nadmoćno dominantna sila. Nastavili su da vode tu politiku i tokom svog članstva u
Evropskoj uniji, a vodiće je i u budućnosti, bilo da je Ujedinjeno Kraljevstvo član Evropske
unije il i nije.
U geografskom smislu Britanci se nalaze na dobrom mestu. Zemlja je pogodna za
obrađivanje, reke su sasvim solidne, odličan je pristup morima i zalihama ribe u njima,
dovoljno su blizu evropskom kontinentu da mogu da trguju, a opet su zaštićeni time što su

ostrvski narod – bilo je perioda kada su Britanci bili zahvalni na svom geografskom položaju,
perioda u kojima su ratovi i revolucije uništavali njihove susede.
Britanska iskustva i gubitke u svetskim ratovima ne treba umanjivati; no u poređenju s
onim što se dešavalo u Evropi u dvadesetom veku i uveliko pre toga, oni jesu manji. Iako
donekle na odstojanju, Britanci imaju istorijsko kolektivno sećanje na česte invazije i
promene granice.
Postoji teorija po kojoj je relativna sigurnost Ujedinjenog Kr aljevstva tokom prethodnih
nekoliko stotina godina uzrok što je u njemu bilo više slobode i manje despotizma nego u
zemljama s druge strane kanala. Zatim, tako dalje glasi ova teorija, nije bilo toliko potrebe za
„jakim vođom“ ili diktatorima, a to je dove lo, počevši od Velike povelje slobode (Magna
karta, 1215) i zatim Oksfordskih statuta (1258), do stvaranja nekih oblika demokratije
godinama ranije nego u drugim zemljama.
Ovo je dobra tema za raspravljanje, premda ne i nešto što se može dokazati. Ali
nepo recivo je da voda koja okružuje ostrvo, šume što su omogućile izgrađivanje velike
mornarice i ekonomski uslovi koji su pokrenuli industrijsku revoluciju jesu doveli do toga da
Velika Britanija kontroliše svetsko carstvo. Britanija jeste najveće ostrvo u Ev ropi, ali nije i
velika zemlja. Širenje britanske moći po svetu, u osamnaestom, devetnaestom i dvadesetom
veku uistinu je izuzetno, i pored toga što je njena pozicija otada oslabljena.
Njen geografski položaj i dalje joj pruža određene strateške prednosti, a jedna od njih je
tesnac GIUK (Grenland, Island i Ujedinjeno Kraljevstvo). To je uzak prolaz u pomorskim
putevima – teško da je podjednako važan kao Ormuski prolaz ili Malajski moreuz, ali
Ujedinjeno Kraljevstvo je zahvaljujući njemu imalo prednost u Sev ernom Atlantiku.
Alternativni put za mornarice evropskih zemalja na severu (između ostalih, Belgije,
Holandije i Francuske) ka Atlantskom okeanu vodio je kroz Lamanš, ali on je uzak – širok je
samo 32 kilometara kod Doverskog tesnaca – i veoma dobro branje n. Svaki ruski vojni brod
koji dolazi iz pravca Arktika takođe mora da prođe kroz tesnac GIUK na svom putu ka
Atlantskom okeanu.
Ova strateška prednost je smanjena zajedno s umanjivanjem uloge i moći Kraljevske
ratne mornarice, ali u periodu rata opet će k oristiti Ujedinjenom Kraljevstvu. Tesnac GIUK je
jedan od mnogih razloga što je London zapao u paniku 2014. godine, kada je na trenutak
izgledalo da će se glasanje Škotske o nezavisnosti završiti sa „Da“. Gubitak uticaja u
Severnom moru i Severnom Atlantik u bio bi strateški udarac i ozbiljno bi uzdrmalo prestiž
onoga što je ostalo od Ujedinjenog Kraljevstva, šta god to bilo.
Ono šta Britanci sada imaju jeste kolektivno sećanje o vlastitoj veličini. Upravo je to
sećanje uverilo mnoge na Britanskim ostrvima d a baš njihova zemlja, ako nešto mora da se

uradi u svetu, treba da bude među onima koje će to uraditi. Britanija ostaje u Evropi, a opet je
izvan nje; to je problem koji tek treba da se rešava.
Četrdeset godina nakon što su pristupili Evropskoj uniji, Brit anci su odlučili da održe
referendum o tome da li da ostanu njen deo. Dva glavna problema koja su Britance dovela do
samih izlaznih vrata jesu povezana: suverenitet i imigracija. Otpor javnosti prema Evropskoj
uniji, podržan onima koji su se kolebali u EU, izazvan je brojem i vrstom zakona koje je
donela i sprovodi Evropska unija, a kojima Britanija, u sklopu sporazuma o članstvu, mora da
se povinuje. Na primer, na naslovnim stranama novina mnogo se pisalo o stranim
kriminalcima osuđenim za teške zločine u Velikoj Britaniji, koji ne mogu da budu
deportovani zbog odluka koje je doneo Evropski sud pravde.
U isto vreme, i talas ekonomskih migranata i izbeglica koji s Bliskog istoka i Afrike
pristižu u Evropu podstakao je neprijateljska osećanja prema Evropskoj uniji, pošto mnogi
migranti žele da dođu u Britaniju, a Britanci smatraju da ih zemlje Evropske unije kroz koje
prolaze ohrabruju na to.
Predrasude prema migrantima uvek jačaju u vremenima ekonomske recesije, poput one
koju je nedavno pretrpela Evropa, a p osledice takvog stava vidljive su na celom kontinentu i
dovele su do uspona desno orijentisanih političkih stranaka, koje se suprotstavljaju
panevropskom pokretu i time slabe spone u Evropskoj uniji.
Krajnje ogoljen primer je onaj iz 2016. godine kada je Š vedska, prvi put tokom pola veka,
počela da proverava dokumenta putnika iz Danske. To je bila direktna reakcija na brojne
izbeglice i migrante koji pristižu iz šireg područja Bliskog istoka i na napad Islamske države
u Parizu u novembru 2015. godine. Ideja o „Šengenskoj zoni“ Evropske unije, oblasti koju
čini 26 zemalja koje su ukinule kontrole na svojim granicama, ozbiljno je poljuljana pošto su
različite zemlje u određenim periodima ponovo uvodile granične kontrole radi sigurnosti.
Plašeći se zakrčenja, D anska je zatim počela da proverava putnike na granici s Nemačkom.
Sve to ima ekonomsku cenu, otežava putovanje i podjednako je fizički i konceptualni napad
na „stalno sve veće jedinstvo“. Neki analitičari počeli su da govore o „Tvrđavi Evrope“ zbog
pokušaj a da smanji talase migracije, ali time se promašuje činjenica da je takođe prisutno
postepeno prelaženje na „Tvrđavu nacionalnih država“.
Evropsko stanovništvo, tradicionalno belo, sve više sedi. Predviđa se da će piramida
populacije biti izokrenuta: najvi še će biti starijih ljudi, a vrlo malo mlađih koji će brinuti o
njima ili plaćati poreze. Međutim, takva predviđanja nisu ublažila snagu antimigrantskih
osećanja domaćeg stanovništva koje se bori da se snađe s brzim promenama u svetu u kome
je odraslo.

Ta demografska promena zauzvrat utiče na spoljnu politiku nacionalnih država, naročito
spoljnu politiku prema Bliskom istoku. Kad je reč o ratu u Iraku ili o izraelsko -palestinskom
sukobu, na primer, mnoge evropske vlade moraju, u najmanju ruku, da uzmu u obz ir osećanja
svojih muslimanskih građana kada formulišu politiku.
Promene utiču i na mentalitet i društvene običaje raznih evropskih zemalja. Na rasprave o
pravima žena i zabrađivanju, o zakonima o bogohuljenju, slobodi govora i mnogim drugim
pitanjima utič e prisustvo velikog broja muslimana u urbanim oblastima Evrope. Volterova
maksima „Ne slažem se s tim što kažeš, ali do smrti ću braniti tvoje pravo da to kažeš“
svojevremeno se uzimala zdravo za gotovo. Danas, uprkos tome što su mnogi ljudi ubijeni
zato što je ono što su rekli uvredljivo, rasprava se promenila. Naime, nije neuobičajeno čuti
kako se iznosi ideja da je vređanje religije nešto što prekoračuje granice dopustivog, možda
čak nešto što treba proglasiti nezakonitim.
Dok bi stariji liberali bili po tpuno na Volterovoj strani, sada postoje nijanse relativizma u
liberalnom opredeljenju. Masakr novinara u francuskom satiričnom časopisu Šarli ebdo 2015.
godine izazvao je osude i zgražavanje širom sveta. Pa ipak, u nekim osudama koje su iznosili
liberali postojala je nijansa „ali možda su satiričari otišli predaleko“. To je nešto novo za
Evropu u modernom dobu i deo je njenih kulturnih ratova, a svi je vraćaju na preispitivanje
stavova i odnosa prema sopstvenim političkim strukturama.
I NATO je sve slabiji , baš kao i Evropska unija. Moguće je popraviti obe organizacije, ali
ako se to ne desi, s vremenom mogu da postanu ili nefunkcionalne ili nebitne. U ovom
trenutku vratili bismo se Evropi suverenih nacionalnih država, gde je svaka u potrazi za
saveznicima u ravnoteži sistema moći. Nemci bi se opet plašili što su okruženi Rusima i
Francuzima, Francuzi bi se opet plašili svog većeg suseda, a svi bismo se vratili na početak
dvadesetog veka.
Za Francuze je to noćna mora. Oni su uspešno doprineli sputavanju Nema čke unutar
Evropske unije samo da bi otkrili da su posle ponovnog ujedinjenja Nemačke postali mlađi
partner u automobilu s dva motora, a nadali su se da će ga oni voziti. Za Pariz to predstavlja
problem koji izgleda nije kadar da reši. Izuzev ako diskretno ne prihvati da je Berlin taj koji
donosi odluke u Evropi, rizikuje dalje slabljenje Evropske unije. Ali ako prihvati nemačko
vođstvo, onda će umanjiti vlastitu moć.
Francuska je sposobna da vodi nezavisnu spoljnu politiku. Zaista, sa svojom udarnom
snagom , odbrambenim nuklearnim oružjem, sa svojim prekomorskim teritorijama i vojskom
potpomognutom nosačem aviona, ona upravo to čini – ali dejstvuje bez rizika znajući da je
njen istočni deo zaštićen i može sebi da priušti da gleda ka budućnosti.

I Francuska i Nemačka trenutno rade na tome da održe Evropsku uniju na okupu: sada
sebe doživljavaju kao prirodne partnere. Ali samo Nemačka ima plan B – Rusiju.
Posle završetka Hladnog rata većina evropskih sila smanjila je svoj vojni budžet i
naoružanje. Bili su potr ebni šok izazvan ratom između Rusije i Gruzije 2008. godine i ruska
aneksija Krima 2014. godine da bi se pažnja usmerila na prastari problem potencijalnog rata
u Evropi.
Rusi sada redovno šalju vojne avione da bi testirali evropske sisteme vazdušne odbrane i
zaokupljeni su učvršćivanjem svog položaja u Južnoj Osetiji, Abhaziji, na Krimu, u
Pridnjestrovlju i istočnom delu Ukrajine. Održavaju veze s etničkim Rusima na Baltiku i još
imaju svoju eksklavu u oblasti Kalinjingrada na Baltičkom moru.
Evropljani su počeli ozbiljno da preračunavaju svoje vojne troškove, ali pošto nema baš
mnogo novca, suočavaju se s teškim odlukama. Dok raspravljaju o njima, s mapa se otresa
prašina, a diplomate i vojni stratezi vide da se Severnoevropska ravnica, Karpati, Baltičko i
Severno more – premda možda više nema opasnosti od Karla Velikog, Napoleona, Hitlera i
Sovjeta – i dalje nalaze tamo gde su se oduvek i nalazili.
U svojoj knjizi O raju i moći istoričar Robert Kejgan tvrdi da zapadni Evropljani žive u
raju, ali da ne bi tr ebalo da deluju shodno pravilima raja kad budu prešli u svet moći. Možda
se čini nezamislivo da bismo mogli da se vratimo unazad, kad kriza evra mine i osmotrimo
raj; ali istorija nam pokazuje koliko se toga može promeniti za samo nekoliko decenija, a
geog rafija nam pokazuje da će nas njena „pravila“, ako se neprekidno ne trudimo da ih
savladamo, savladati nas.
Upravo je to na umu imao Helmut Kol kada je upozorio, odlazeći s mesta kancelara
Nemačke 1998. godine, da je on poslednji nemački vođa koji je živeo u vreme Drugog
svetskog rata i doživeo strahote uzrokovane ratom. Godine 2012. napisao je članak u Bildu ,
najprodavanijim nemačkim dnevnim novinama, i bilo je očigledno da ga proganja mogućnost
da zbog finansijske krize današnja generacija vođa neće negov ati posleratni eksperiment
evropskog poverenja: „Za one koji nisu to doživeli i koji se naročito sada u doba krize pitaju
kakve koristi donosi jedinstvo Evrope, odgovor, uprkos toliko dugom periodu mira u Evropi
kakav nikada pre nije postojao a koji traje više od 65 godina, te uprkos problemima i
teškoćama koje tek moramo da prebrodimo, jeste: mir.“
PETO POGLAVLJE

AFRIKA
„Uvek izgleda nemoguće dok se ne uradi.“

Nelson Mendela

Afrička obala? Predivne plaže, zaista, zaista divne plaže, ali užasne p rirodne luke. Reke?
Zadivljujuće reke, ali većina njih je neupotrebljiva kad stvarno treba nešto transportovati, s
obzirom na to da se na svakih nekoliko kilometara nailazi na vodopad. Ovo su samo dva
problema na dugačkoj listi problema zbog kojih Afrika n ije tehnološki ili politički uspešna
kao Zapadna Evropa ili Severna Amerika.
Mnogo je mesta koja nisu uspešna, ali malo je onih koja su neuspešna koliko je to Afrika,
i to pored prednosti da je baš odatle potekao homo sapijens pre oko 200.000 godina. Kao š to
je to sročio lucidni pisac Džared Dajmond u svom izvanrednom članku iz 2005. godine u

Nešenel džiografiku : „To je suprotno onome što bi se očekivalo od trkača koji ima najbrži
start.“ Međutim, prve trkače su od ostalih odvojile pustinja Sahara i Indijsk i i Atlantski
okean. Gotovo ceo kontinent razvijao se u izolaciji od evroazijskog kopna, gde su se ideje i
tehnologije razmenjivale od istoka ka zapadu i od zapada ka istoku, ali ne i od severa ka jugu.
Pošto je Afrika ogroman kontinent, oduvek se sastojao od mnogo različitih regiona,
klimatskih oblasti i kultura, ali svim tim regionima i kulturama zajedničko je što su bili i
međusobno izolovani i izolovani od spoljašnjeg sveta. Danas to više nije toliko izraženo, ali
je takvo nasleđe ipak prisutno.
Pogrešn a je ideja koju svet ima o geografiji Afrike. Malo ljudi shvata koliko je ona
zapravo velika, a to je zato što većina nas koristi standardnu Merkatorovu mapu sveta. Ta
mapa, kao i druge mape, sferu prikazuje na ravnoj površini i time iskrivljuje oblike. Af rika je
neuporedivo, ali zaista neuporedivo veća nego što se to obično prikazuje, što govori o tome
koliki je uspeh bio oploviti Rt dobre nade i podseća nas na značaj Sueckog kanala za svetsku
trgovinu. Oplovljavanje oko Rta dobre nade bilo je neverovatno važno dostignuće, ali onda
kada je postalo nepotrebno ići tim putem, putovanje morem od Zapadne Evrope do Indije
skraćeno je za skoro deset hiljada kilometara.
Ako pogledate mapu sveta i zamislite kako prilepljujete Aljasku na Kaliforniju, a zatim
okrenete SAD naopačke, izgledaće kao da će se SAD približno poklopiti s Afrikom, sa
nekoliko praznina tu i tamo. Međutim, Afrika je zapravo tri puta veća od Sjedinjenih
Američkih Država. Ponovo pogledajte standardnu Merkatorovu mapu i videćete da na njo j
Grenland izgleda kao da je iste veličine kao Afrika, a teritorija Afrike je zapravo veličine
četrnaest Grenlanda! Možete da stavite SAD, Grenland, Indiju, Kinu, Španiju, Francusku,
Nemačku i Ujedinjeno Kraljevstvo u Afriku i da preostane još mesta za veći deo Istoč ne
Evrope. Mi znamo da je Afrika ogromna, ali mape nam retko pokazuju koliko je ogromna.
O geografiji ovog neizmernog kontinenta može se razmišljati na nekoliko načina, ali
najjednostavnije je ako je podelimo na gornju trećinu i donje dve trećine.
Gornja t rećina počinje na sredozemnim obalama Severne Afrike gde su zemlje arapskog
govornog područja. Ravnice duž obale brzo postaju Sahara, najveća suva pustinja na svetu,
koja je velika gotovo koliko i Amerika. Odmah ispod Sahare je Sahelska oblast. To je
polus uv, kamenito -peskovit pojas zemljišta koji se na svojim najširim delovima proteže na
skoro 5000 kilometara i prostire se od Gambije na obali Atlantskog okeana pa preko Nigera,
Čada i Eritreje do Crvenog mora. Reč Sahel potiče od arapskog sahil , što znači o bala, i
upravo tako ljudi koji žive u ovoj oblasti o njoj razmišljaju – kao o obali ogromnog
peskovitog mora Sahare. To je druga vrsta obale, ona gde uticaj islama počinje da jenjava. Od

Sahela do Sredozemlja većinu naroda čine muslimani, a južno odatle ra znovrsnost religija
daleko je veća.
Zapravo, južno od Sahela, u donje dve trećine Afrike, mnogo šta je raznovrsnije. Zemlja
postaje prijatnija, pojavljuje se zelenilo koje prerasta u gustu vegetaciju prašume dok se
približavamo Kongu i Centralnoafričkoj Re publici. Ka istočnoj obali su velika jezera u
Ugandi i Tanzaniji, dok se ka zapadu, u Angoli i Namibiji, pojavljuje još pustinja. Kad
stignemo do krajnjeg juga Južnoafričke Republike, klima je ponovo „sredozemna“, iako smo
prešli više od osam hiljada kilom etara od najsevernije tačke u Tunisu na obali Sredozemnog
mora.
S obzirom na to da su ljudska bića potekla iz Afrike, mi smo svi Afrikanci. Međutim,
pravila rase su se promenila oko 8000. godine pre nove ere kada su neki od nas, koji su
odlutali ka mestima kao što su Bliski istok i oblast oko Sredozemlja, izgubili želju za
kretanjem, naselili se na jednom mestu, počeli da se bave zemljoradnjom i naposletku da žive
okupljeni u selima i gradićima.
Ali tamo na jugu bilo je malo biljaka spremnih da budu kultivi sane i još manje životinja
voljnih da budu pripitomljene. Većinu zemljišta čine gusta prašuma, močvare, pustinje ili
visoravni okružene liticama, a ništa od toga nije pogodovalo uzgajanju pšenice ili pirinča, ili
održavanju stada ovaca. Afrički nosorozi, g azele i žirafe tvrdoglavo su odbijali da budu
tegleće životinje – ili, kako je to Dajmond nezaboravno rekao: „Istorija je mogla da krene
drugačijim tokom da su afrički vojnici, hranjeni mesom žirafa uzgajanim na farmama i
podržani jurišima konjice na ogrom nim nosorozima, silovito upali u Evropu i savladali njene
vojnike koji su se hranili ovčetinom i jahali male i slabašne konje.“ No afrička startna
prednost u našoj zajedničkoj priči dala joj je više vremena da razvije nešto drugo, što je i dan -
danas ometa: mnogo ozbiljnih bolesti, poput malarije i žute groznice, čijem nastajanju
pogoduje vrela klima, a sada i zakomplikovanih prenaseljenošću i lošom zdravstvenom
negom. Tako je i u drugim oblastima – na Indijskom potkontinentu i u Južnoj Americi, na
primer – ali je naročito podsaharska Afrika teško pogođena, HIV virusom na primer, a uz to
ima i problem ogromne količine komaraca i cece muva.
I većina reka na ovom kontinentu predstavlja problem. Naime, izviru visoko u planinskim
predelima i naglo se spuštaju, zb og čega ometaju plovidbu. Na primer, moćni Zambezi
možda jeste četvrta reka po dužini u Africi, duga 2574 kilometara, i zadivljujuća turistička
atrakcija sa svojim plitkim brzacima i Viktorijinim vodopadima, ali kao ruta za trgovinu od
male je koristi. Pro tiče kroz šest zemalja, spuštajući se s visine od 7885 kilometara do nivoa
mora, gde se uliva u Indijski okean u Mozambiku. U nekim njenim delovima mogu da

prolaze brodovi sa plitkim gazom, ali ti delovi nisu međusobno povezani, pa zato
ograničavaju prevoz robe.
Za razliku od Evrope koja ima Dunav i Rajnu, Afrika nema takvih reka, što je sprečilo
saobraćanje i trgovinu između oblasti – a to je zauzvrat negativno uticalo na ekonomski
razvoj i omelo stvaranje velikih trgovačkih regiona. Niger, Kongo, Zambezi, Nil i druge
velike reke ovog kontinenta nisu međusobno povezane, pa je stoga ljudima i narodima bilo
teško da se povežu. Dok se u velikim oblastima Rusije, Kine i SAD govori jednim jezikom,
što olakšava trgovinu, u Africi postoji hiljade jezika i nije se pojavila nijedna kultura koja bi
dominirala tako velikim oblastima. S druge strane, Evropa je bila dovoljno mala da je u njo j
mogla da postoji lingva franka, pa je komunikacija između njenih različitih delova bila
moguća, a ima i takvu geografiju koja pods tiče povezivanje.
Čak i da jeste došlo do uspona tehnološki produktivnih nacionalnih država, veći deo
kontinenta i dalje bi se upinjao da se poveže sa svetom zato što je najveći deo zemlje okružen
Indijskim i Atlantskim okeanom i pustinjom Saharom. Podsaha rsku Afriku je hiljadama
godina jedva i dotakla razmena ideja i tehnologije. Uprkos tome, nekoliko afričkih carstava i
gradova država jeste se uzdiglo, posle otprilike šestog veka nove ere: na primer carstvo Mali
(od 13. do 16. veka), i grad -država Veliki Zimbabve (od 11. do 15. veka) u oblasti između
reke Zambezi i reke Limpopo. Međutim, i ove i druge države stupale su u relativno
ograničene, male regionalne saveze, te premda mnoštvo kultura koje su se pojavile širom
kontinenta možda jesu bile u političkom smislu vešte, fizički predeo bio je prepreka
tehnološkom razvoju: kada je spoljašnji svet došao u svoj svojoj sili, većina njih je tek trebalo
da otkrije hartiju, barut ili točak i da nauči da piše.
Trgovci sa Bliskog istoka i Sredozemlja poslovali su u S ahari od pre otprilike dve hiljade
godina, pošto su počeli da koriste kamile kao prevozna sredstva, a trgovali su pre svega
ogromnim zalihama soli kojih ima u tim oblastima; ali tek su s arapskim osvajanjima u
sedmom veku nove ere bili stvoreni uslovi da s e krene u pravcu juga. Do devetog veka su
prešli Saharu, a do jedanaestog su se čvrsto ustoličili daleko na jugu, gde je oblast današnje
Nigerije. Arapi su se takođe spuštali ka istočnoj obali i naselili se u oblastima kao što su
Zanzibar i Dar es Salam, š to je današnja Tanzanija.
Kad su Evropljani konačno, u petnaestom veku, uspeli da dođu do zapadne obale,
pronašli su nekoliko prirodnih luka za svoje brodove. Za razliku od Evrope ili Severne
Amerike gde zbog razuđenosti obale ima mnogo prirodnih luka gde je voda duboka, veći deo
afričke obale je ravan. A onda kad su uspeli da dođu do kopna, borili su se da prodru u
unutrašnjost, ali nisu uspeli da odu dalje od 160 kilometara, jer je plovidba rekama bila
izuzetno teška, da ne pominjemo klimu i bolesti.

I Ar api, a za njima Evropljani, doneli su novu tehnologiju koju su uglavnom čuvali za
sebe, a uzimali su sve što su smatrali vrednim – pre svega prirodne resurse i ljude.
Ropstvo je postojalo mnogo pre nego što se svet vratio na mesto odakle je potekao.
Trgovc i u Sahelskoj oblasti koristili su hiljade robova da bi im prenosili ogromne količine
najdragocenije robe tog regiona, a to je – so. A Arapi su uveli praksu da angažuju Afrikance
koji su uzimali robove od plemenskih vođa spremnih da daju svoje ljude, te ih isporučivali na
obalu. U vreme vrhunca Osmanskog carstva u petnaestom i šesnaestom veku, stotine hiljada
Afrikanaca (uglavnom iz oblasti Sudana) odvođeno je u Istanbul, Kairo, Damask i širom
arapskog sveta. Evropljani su počeli da rade to isto, nadmašivši i Arape i Turke kako u
apetitu za radnom snagom, ljudima koje su dovodili na brodove roblja usidrene na zapadnoj
obali, tako i u lošem postupanju prema njima.
Tamo u velikim prestonicama, Londonu, Parizu, Briselu i Lisabonu, Evropljani su zatim
uzeli mape kontura geografije afričkog kontinenta i nacrtali linije na njima ili, da zauzmemo
agresivniji pristup – nacrtali su laži. Između tih linija napisali su reči poput Srednji Kongo ili
Gornja Volta i nazvali ih državama. Linije su više imale veze s tim kolik o daleko je
istraživač, vojska i biznismen date sile daleko odmakao na ovom kontinentu nego s tim gde
su ljudi koji žive između tih linija osećali da pripadaju ili s tim kako su želeli sami da se
organizuju. Mnogi Afrikanci sada su donekle zatočenici polit ičke geografije koju su stvorili
Evropljani, kao i prepreka napredovanju koje im je sama priroda postavila. Od toga prave
moderan dom, a u nekim slučajevima i dinamične, povezane ekonomije.
U Africi danas postoji pedeset šest zemalja. Otkad su „vetrovi pro mene“ pokreta
nezavisnosti produvali sredinom dvadesetog veka, neke reči napisane između linija bile su
promenjene – na primer, Rodezija je sada Zimbabve – ali granice su uglavnom, iznenađujuće,
ostale netaknute. Kako bilo, unutar mnogih postoje iste podel e koje su postojale i u vreme
kad su bile prvi put povučene, a te formalne podele spadaju u mnoge od zaostavština
kolonijalizma na ovom kontinentu.
Etnički sukobi u Sudanu, Somaliji, Keniji, Angoli, Demokratskoj Republici Kongo,
Nigeriji, Maliju i drugde, dokaz su da se evropska ideja o geografiji nije uklopila u stvarnost
afričke demografije. Možda je sukob oduvek postojao: razlike između naroda Zulu i Kosa
postojale su mnogo pre nego što su njihovi pripadnici prvi put videli nekog Evropljanina. Ali
koloni jalisti su silom nametnuli da se razlike između naroda i problemi rešavaju u okviru
jedne veštačke strukture – evropske ideje o nacionalnoj državi. Današnji građanski ratovi
izbijaju između ostalog i zato što su kolonijalisti rekli različitim narodima da s u oni jedan
narod u jednoj državi, a kada su kolonijalisti potom bili proterani, pojavio se dominantan
narod u državi koji je želeo da vlada svim ostalima – čime je izbijanje nasilje zapečaćeno.

Razmotrimo, na primer, Libiju – veštački konstrukt star samo nekoliko decenija koji se
suočen s prvim iskušenjem raspao, vratio u svoje prvobitno obličje tri zasebne geografske
oblasti. U vreme Grka, na zapadu se nalazila Tripolitanija (od grčkog tri polis što znači „tri
grada“, koja su se s vremenom spojila i posta la Tripoli). Oblast ka istoku, čije je središte grad
Bengazi i koja se prostire sve do granice Čada, bila je poznata i u grčko i u rimsko doba kao
Kirenaika. Ispod ove dve oblasti, koja je danas daleki jugozapad zemlje, nalazi se oblast
Fezan.
Tripolitanij a je oduvek bila usmerena ka severu i severozapadu, trgujući s evropskim
susedima na svom jugu. Kirenaika je pak uvek bila orijentisana ka istoku – Egiptu i arapskim
zemljama. Čak i morska struja kod obale oko Bengazija prirodno usmerava brodove ka
istoku. Fezan je tradicionalno zemlja nomada koji nemaju mnogo toga zajedničkog s ove dve
priobalne zajednice.
Tako su Grci, Rimljani i Turci vladali ovim prostorom – i tako su narodi na ovim
prostorima vekovima razmišljali o sebi. Evropska ideja o Libiji, ideja stara samo nekoliko
decenija, moraće da se bori da bi opstala, a već je jedna od mnogih islamističkih grupa na
istoku proglasila „emirat Kirenaika“. Mada emirat verovatno neće opstati, rečito govori o
tome kako je zamisao o ovom regionu potekla naprosto od linija koje su na mapama nacrtali
stranci.
Jedan od najvećih neuspeha evropskog iscrtavanja linija laži u središtu ovog kontinenta
ipak je gigantska crna rupa poznata kao Demokratska Republika Kongo. To je zemlja u kojoj
se odvija radnja romana Srce tame Džozefa Konrada; i dalje je mesto obavijeno tamom rata.
Kongo je najupečatljiviji primer toga kako nametanje veštačkih granica može da stvori slabu
i podeljenu državu, razorenu unutrašnjim sukobom, koju je njeno sopstveno mineralno
bogatstvo osudilo na to da je iskorišćavaju stranci.
Demokratska Republika Kongo pokazuje zašto je sveznačenjski izraz „zemlje u razvoju“
zbilja preširok da bi opisao zemlje koje nisu deo modernog industrijalizovanog sveta. Kongo
nije u razvoju, niti pokazuje ikakve znake da se r azvija. Demokratska Republika Kongo
nikada nije ni trebalo da bude sastavljena – ona se raspala i spada u ratna područja o kojima
se najmanje izveštava, uprkos činjenici da je tu šest miliona ljudi stradalo tokom ratova koji
se vode od kraja devedesetih go dina prošlog veka.
Demokratska Republika Kongo nije ni demokratska zemlja ni republika. Ona je druga po
veličini država u Africi, sa oko 75 miliona stanovnika, mada je teško znati tačan broj s
obzirom na situaciju u zemlji. Veća je od Nemačke, Francuske i Španije zajedno i u njoj se
nalazi tropska prašuma od koje je veća samo Amazonija.

Narod je podeljen na više od dvesta etničkih zajednica, a najveća od njih je narod Bantu.
Govori se nekoliko stotina jezika, a korišćenje francuskog jezika širom zemlje done kle
premošćuje jaz. Francuski jezik ostao je iz vremena kada je Kongo bio belgijska kolonija
(1908 –1960) i pre toga, kada je belgijski kralj Leopold II ovu zemlju koristio kao sopstveni
posed iz kojeg je nemilice uzimao prirodne resurse i tako se bogatio. U poređenju s
kolonijalnom vladavinom Belgije, britanska i francuska verzija svakako su izgledale
dobroćudno. Belgija je od početka do kraja bila nemilosrdno surova. Tu i tamo se nešto
potrudila da izgradi bilo kakvu infrastrukturu ne bi li pomogla domaćem stanovništvu. Kada
su Belgijanci otišli 1960. godine, za sobom su ostavili malo šanse da se zemlja održi na
okupu.
Građanski ratovi počeli su istog trenutka, a kasnije su postali još žešći zbog njene
sporedne uloge, ali natopljene krvlju, u globalnom Hlad nom ratu. Vlada u prestonici Kinšasi
podržala je pobunjeničku stranu u ratu u Angoli i tako skrenula na sebe pažnju Amerike, koja
je takođe podržavala pobunjenike protiv vlade Angole, koju je pak podržavao Sovjetski
Savez. Svaka strana unosila je oružje u vrednosti od stotina miliona dolara.
Kad je Hladni rat okončan, dve velike sile više nisu imale toliko interesa u državi koja je
tad već bila preimenovana u Zair i zemlja je posrtala, a od potpunog potonuća čuvali su je
njeni prirodni resursi. Velika rased na dolina zalazi u Kongo na njegovom južnom i istočnom
delu i u njoj se nalaze ogromne količine kobalta, bakra, dijamanata, zlata, srebra, cinka, uglja,
mangana i drugih minerala, naročito u provinciji Katanga.
U doba kralja Leopolda svet je želeo sirovinu za gumu iz ovog regiona radi razvijanja
automobilske industrije; danas Kina kupuje više od pedeset procenata izvoza Konga, ali
stanovnici ipak žive u siromaštvu. Po Indeksu ljudskog razvoja Ujedinjenih nacija iz 2014.
godine, Demokratska Republika Kongo s e nalazi na 186. mestu od 187 zemalja koje su
analizirane. Svih osamnaest zemalja na dnu liste nalaze se u Africi.
Svi žele da uzmu komad Konga zato što je zemlja prepuna prirodnih bogatstava i toliko
velika. A Kongo, pošto nema ozbiljnu centralnu vlast, z apravo ne može da uzvrati i da se
zaštiti.
Okružuje ga devet zemalja i sve su imale ulogu u njegovoj agoniji, a to je jedan od
razloga što su ratovi u Kongu poznati i kao „Afrički svetski rat“. Na jugu je Angola, na
severu Republika Kongo i Centralnoafričk a Republika, na istoku Uganda, Ruanda, Burundi,
Tanzanija i Zambija. Uzroci ratova sežu decenijama unazad, ali najgori period bio je izazvan
stravičnim događajima u Ruandi 1994. godine, koji su se proširili ka zapadu.
Posle genocida u Ruandi, preživeli Tut si i umereni Hutui obrazovali su vladu na čijem
čelu su bili Tutsi. Interahamve – hutujska mašinerija za ubijanje, njene paravojne jedinice –

pobegla je u istočni deo Konga, ali je odatle napadala na granici. Takođe se povezala s
delovima vojske Konga da b i ubijala Tutsije koji žive u Kongu, blizu granice. Zatim su ušle
vojske Ruande i Ugande, podržane Burundijem i Eritrejom, i u savezu s opozicionim
paravojnim snagama napale su Interahamve i zbacile vladu Konga. Potom su preuzele
kontrolu nad većinom priro dnog bogatstva zemlje, a prednjačila je Ruanda, prevozeći tone
koltana koje je koristila za pravljenje mobilnih telefona i kompjuterskih čipova. Ipak, državne
oružane snage nisu odustale i – zajedno sa Angolom, Namibijom i Zimbabveom koji su se
priključili – nastavile su da se bore. Zemlja je postala ogromno bojno polje, sa više od
dvadeset frakcija koje su ratovale.
U ratovima je ubijeno, po gruboj proceni, desetine hiljada ljudi, a zbog bolesti i
neuhranjenosti kao posledicama rata, umrlo je još šest mili ona. Ujedinjene nacije procenjuju
da su gotovo pedeset procenata stradalih bila deca mlađa od pet godina.
Poslednjih godina ratovi su utihnuli. Međutim, pošto je Demokratska Republika Kongo
mesto najsmrtonosnijeg sukoba od Drugog svetskog rata, i dalje je potrebno prisustvo
mirovnih snaga Ujedinjenih nacija u velikom broju da bi se sprečilo ponovno izbijanje rata.
Sada zadatak nije da se opet sastavi ono što se nepovratno raspalo jer Demokratska Republika
Kongo nikada nije ni bila celina, već samo da se del ovi drže na odstojanju dok se ne pronađe
način da se ponovo povežu, pažljivo i bez nasilja. Evropski kolonijalisti stvorili su jaje bez
kokoške – logički apsurd koji se ponavljao širom kontinenta i koji ga i dalje proganja.
Burundi je još jedan primer zeml je u kojoj su političke tenzije, čije je poreklo etničke
prirode, tinjale tokom 2015. i pogoršavale se 2016. godine. Ranije je bio deo Nemačke
istočne Afrike, a zatim je priključen teritoriji koja je današnja Tanzanija. Bio je podeljen
između Belgije i Vel ike Britanije posle Prvog svetskog rata, a od 1945. godine bio je pod
upravom Belgije sve do proglašenja nezavisnosti 1962. godine. Belgijanci su koristili Tutsije
da bi vladali nad Hutuima, pa su tako Tutsi, iako su činili samo petnaest procenata
stanovni štva, nastavili da dominiraju politikom, ekonomijom i vojskom. Više od trista hiljada
ljudi nastradalo je u građanskom ratu koji je trajao od 1993. do 2005. godine. Nasilje je
ponovo poraslo 2015. i 2016. godine, nakon što je predsednik Burundija Pjer Nkur unziza
protumačio ustav tako da mu dozvoljava da se kandiduje za mesto predsednika i treći put. A
to nije baš ono što je predsednik Obama imao na umu kada je tokom posete Africi u julu
2015. godine kritikovao afričke lidere, rekavši: „Ovaj kontinent neće n apredovati ako
njegove vođe odbijaju da se povuku kada njihov mandat istekne… Ponekad se može čuti da
vođe govore: ’Ja sam jedina osoba koja može da održi zajedništvo ovog naroda.’ Ako je to
istina, onda su te vođe istinski zakazale u tome da izgrade svoje države.“ Tom rečenicom

istovremeno je obuhvaćeno kolonijalno nasleđe Afrike i činjenica da su njene vođe u
modernom dobu često bile deo problema tog nasleđa, a ne njegovog rešenja.
Za Afriku su njeni resursi bili podjednako prokletstvo i blagoslov – blago slov u tom
smislu što prirodnih bogatstava ima u izobilju, a prokletstvo zato što ih stranci već dugo
vremena otimaju. U novije vreme nacionalne države uspele su da zahtevaju svoj deo
sopstvenog bogatstava, a strane zemlje više ne kradu već ulažu, mada nar od i dalje retko ima
korist od toga.
Pored prirodnog mineralnog bogatstva, Afrika je blagoslovena i mnogim velikim rekama
– iako većina njenih reka ne pogoduje trgovini, pogoduje podizanju hidroelektrana. Međutim,
i to je izvor potencijalnog sukoba.
Nil, n ajduža reka na svetu (6598 kilometara), važna je za deset zemalja koje su u blizini
njenog basena – Burundi, Kongo, Eritreja, Etiopija, Kenija, Ruanda, Sudan, Tanzanija,
Uganda i Egipat. Još u petom veku stare ere istoričar Herodot je napisao: „Egipat je N il, a Nil
je Egipat.“ To je i dalje istina, kao što je istina i to da je Kairo sad ozbiljno zabrinut zbog
mogućnosti prekida snabdevanja Egipta vodom iz 1126 kilometara plovnog dela Nila – što je
toliko velika opasnost da bi zbog nje bio spreman da uđe u r at. Bez Nila, tu ne bi bilo nikoga.
Egipat možda jeste velika zemlja, ali gotovo svih 84 miliona njegovih stanovnika žive u
granicama od nekoliko kilometara od obala Nila. Ako se meri po naseljenosti određene
oblasti, Egipat je jedna od najgušće naseljenih zemalja na svetu.
Egipat je bio, bez ikakve sumnje, nacionalna država dok je većina Evropljana živela u
zemljanim kolibama. Ali uvek je bio samo regionalna sila. Sa tri strane je zaštićen pustinjom
i mogao je da postane velika sila u oblasti Sredozemlja d a nije bilo jednog problema. Naime,
u Egiptu jedva da ima ikakvih šuma, a kroz istoriju se pokazalo da bez šuma ne može da se
izgradi velika mornarica koja može da se otisne u udaljene krajeve sveta. Egipatska flota je
oduvek postojala – korišćena je za uv oz kedra iz Libana za gradnju brodova, uz velike
troškove – ali nikada nije postala Okeanska flota.
Moderan Egipat ima najmoćniju vojsku od svih arapskih država, zahvaljujući američkoj
vojnoj pomoći, ali ostaje sputan pustinjama, morem i mirovnim sporazumo m s Izraelom. I
dalje će se pojavljivati u vestima jer se upinje da svakog dana prehrani 84 miliona stanovnika
dok se bori s islamističkim pobunjenicima, naročito na Sinajskom poluostrvu, i dok čuva
Suecki kanal kroz koji svakodnevno prolazi roba koja pokr iva osam procenata ukupne
svetske trgovine; oko dva i po procenata svetske nafte tuda prođe svakog dana. Ako bi se
kanal zatvorio, brodovima bi bilo potrebno još oko petnaest dana da stignu do Evrope i deset
do SAD, uz dodatne troškove.

Iako je pet puta ra tovao s Izraelom, sledeća zemlja s kojom će Egipat najverovatnije ući u
sukob jeste Etiopija, i to zbog Nila. Dve najstarije zemlje na kontinentu, s najvećim
vojskama, mogu da se sukobe oko najvećeg izvora vode u toj oblasti.
Plavi Nil, koji izvire u Etiop iji, i Beli Nil susreću se u Kartumu, prestonici Sudana, a
zatim nastavljaju da teku kroz Nubijsku pustinju i ulaze u Egipat. Do te tačke većina vode
potiče iz Plavog Nila.
Etiopija se ponekad naziva „vodena tvrđava Afrike“, zato što je visoko iznad nivoa mora i
ima više od dvadeset brana koje se napajaju kišama iz njenih visoravni. Adis Abeba je 2011.
godine objavila da zajedno sa Kinom priprema izgradnju ogromne hidroelektrane na Plavom
Nilu, blizu granice sa Sudanom, nazvane „Velika renesansna brana“. Br ana je gotovo bila
završena 2017. godine, ali biće potrebno nekoliko godina da se rezervoar ispuni vodom.
Koristiće se za proizvodnju električne energije, a ista količina vode bi i dalje trebalo da
pristiže u Egipat. Ali u teoriji, rezervoar bi mogao i da zadrži vodu dovoljnu za jednogodišnje
snabdevanje, a završavanje ovog projekta dalo bi Etiopiji mogućnost da vodu koristi za sebe i
time u ogromnoj meri smanji dotok u Egipat.
Kako stvari stoje, Egipat ima moćniju vojsku, ali to se polako menja, a Etiopija , sa svojih
96 miliona stanovnika, jeste zemlja u usponu. Kairo to zna, a zna i da bi uništavanje brane,
kad bude bila izgrađena, dovelo do katastrofalne poplave i u Etiopiji i u Sudanu. No u ovom
trenutku Egipat nema casus belli da napadne pre nego što br ana bude završena, te uprkos
činjenici da je jedan ministar u egipatskoj vladi nedavno uhvaćen preko mikrofona kako
predlaže bombardovanje, u narednih nekoliko godina najverovatnije će se intenzivno voditi
pregovori, a Egipat će tražiti čvrste garancije da dotok vode nikad neće biti prekinut. Smatra
se da će u dvadeset prvom veku ratovi zbog vode spadati u najčešće sukobe, a ovo je jedan
koji treba pratiti.
Druga tečnost koja izaziva žestoke sporove jeste nafta.
Nigerija je najveći proizvođač nafte u podsah arskoj Africi, a svi izvori ove izuzetno
kvalitetne nafte nalaze se na jugu zemlje. Nigerijsko stanovništvo na severu zemlje kaže da se
profit od nafte ne deli podjednako na sve oblasti zemlje. To pak pogoršava etničke i političke
tenzije između naroda koj i žive u delti reke Niger i onih na severoistoku.
Po veličini teritorije, broju stanovnika i prirodnim resursima Nigerija je najmoćnija
država Zapadne Afrike. Ona je najnaseljenija država na kontinentu – ima 177 miliona
stanovnika, a kad se tome dodaju nje na veličina i prirodni resursi, Nigerija je vodeća
regionalna sila. Nastala je od teritorija nekoliko drevnih kraljevstva, koje su Britanci ujedinili
u administrativnu oblast. Oni su 1898. godine ustanovili „Britanski protektorat nad rekom
Niger“, koji će zauzvrat postati Nigerija.

Danas je Nigerija možda nezavisna regionalna sila, ali njenim narodom i resursima
pogrešno se upravljalo decenijama. U kolonijalno doba, Britancima je bilo draže da ostanu u
jugozapadnoj oblasti duž obale. Njihova misija „civiliz ovanja“ retko je zalazila u visoravni u
središtu zemlje ili među muslimansko stanovništvo na severu, pa je zato ta polovina zemlje
ostala manje razvijena od južne. Većina novca dobijenog od prodaje nafte troši se na
potplaćivanje kojekakvih moćnika u slože nom plemenskom sistemu Nigerije. Naftnoj
industriji u delti reke preti i Pokret za emancipaciju delte Nigera, dopadljivo ime za grupu
koja deluje u oblasti uistinu uništenoj naftnom industrijom, ali koja ga koristi kao paravan za
terorizam i iznuđivanje. Z bog otmica stranih radnika mesto je sve manje privlačno za
poslovanje. No pošto nalazišta nafte u kopnenom delu uglavnom nisu dotaknuta ovom
aktivnošću, ulaganje se usmerava ka njima.
Islamistička organizacija Boko Haram, koja želi da osnuje kalifat u musl imanskim
oblastima, iskoristila je osećanje nepravde zbog nerazvijenosti severa da bi tu stekla uporište.
Pripadnici ove grupe uglavnom potiču od naroda Kanuri sa severoistoka. Retko deluju izvan
svoje domaće teritorije, čak se ne upuštaju ni u oblast naro da Hausa, a kamoli u pravcu juga
ka priobalnim oblastima. To znači da Boko Haram, kada nigerijska vojska dođe da ih potraži,
deluje na sopstvenoj teritoriji. Većina lokalnog stanovništva neće da sarađuje s vojskom, bilo
zbog straha od odmazde bilo zbog ogo rčenosti koju i taj narod i Boko Haram osećaju prema
jugu. I pored nekoliko velikih operacija koje je vojska povela protiv nje, izgleda da je ova
grupa daleko od toga da bude poražena. Još je bila dovoljno jaka 2017. godine da krene u
napad, ubijajući u ti m napadima desetine civila. Otkad se prvi put pojavila, 2009. godine,
ubijeno je više od dvadeset hiljada ljudi i oteto još hiljade.
Teritorija koju je zauzela organizacija Boko Haram još ne ugrožava postojanje države
Nigerije. Ona čak ne predstavlja pretn ju ni glavnom gradu Abudži, uprkos tome što se nalazi
na pola puta ka gornjem, severnom delu zemlje, ali predstavlja svakodnevnu opasnost za
ljude na severu i šteti ugledu Nigerije u inostranstvu kao zemlji u kojoj se može poslovati.
Većina sela koje su za robili nalazi se u oblasti planinskog venca Mandara na granici sa
Kamerunom. A to znači da državna vojska deluje daleko od svoje baze i da ne može da
opkoli snage Boko Harama. Vlada Kameruna nije voljna da prihvati Boko Haram, ali sam
teren omogućava pripa dnicima ove grupe da se povuku u tu zemlju ukoliko je to neophodno.
To stanje se neće samo od sebe smiriti još nekoliko godina, a tokom tog perioda Boko Haram
će pokušati da stupi u savezništva sa džihadistima na severu u Sahelskoj oblasti.
Amerikanci i Fr ancuzi nekoliko godina prate ovaj problem, a sada koriste bespilotne
letelice za nadzor, kao odgovor na sve veću pretnju nasiljem iz Sahelsko -saharske oblasti i na
povezivanje grupe Boko Haram sa severnim delom Nigerije. Amerikanci koriste nekoliko

vojnih baza, uključujući onu u Džibutiju koja je deo Američke komande u Africi osnovane
2007. godine, a Francuzi imaju pristup vojnim bazama u raznim zemljama koje oni nazivaju
„frankofona Afrika“.
Opasnost da će se nasilje proširiti još nekim zemljama bio je zna k za uzbunu. Nigerija,
Kameron i Čad sad su se vojno uključile i koordinišu delovanje s Amerikancima i
Francuzima.
Dalje na jugu, na obali Atlantskog okeana, nalazi se drugi najveći proizvođač nafte u
podsaharskoj Africi – Angola. Ova nekadašnja portugalsk a kolonija jedna je od afričkih
nacionalnih država s prirodnim geografskim granicama. Na zapadu je okružena Atlantskim
okeanom, gustom prašumom na severu i pustinjom na jugu, dok istočne oblasti čini retko
naseljena stenovita zemlja koja ima ulogu zone raz dvajanja između Konga i Zambije.
Većina stanovnika, a ima ih 22 miliona, živi u zapadnom delu zemlje koji je dobro
snabdeven vodom i pogodan za poljoprivredu, a dalje od obale, ka zapadu, nalazi se većina
naftnih polja u Angoli. Naftne platforme u Atlantik u uglavnom su vlasništvo američkih
kompanija, ali više od polovine nafte završava u Kini. To Angolu čini (u zavisnosti od
povećanja i smanjenja prodaje) najvećim snabdevačem Kine sirovom naftom posle Saudijske
Arabije.
Angola je još jedna afrička država ko joj sukob nije nepoznat. Rat koji je vodila za
nezavisnost završio se 1975. godine, kada su Portugalci odustali i povukli se, ali se istog
trenutka pretvorio u građanski rat između naroda u Angoli zamaskiran u građanski rat koji se
vodi zbog ideologije. Ru sija i Kuba podržavale su „socijaliste“, SAD i vladajuća bela
manjina u Južnoafričkoj Republici „pobunjenike“. Većina socijalista Narodnog pokreta za
oslobođenje Angole 1 bila je iz naroda Mbundu, dok su pobunjenici opozicionari bili iz dva
druga najveća na roda, Bakongo i Ovimbundu. Politički su se zamaskirali u Nacionalni
oslobodilački front Angole i Nacionalnu uniju za potpunu nezavisnost Angole 2. Mnogi
građanski ratovi vođeni šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka sledili su ovaj
obrazac: ako bi Rusija podržala određenu stranu, ta strana bi se najednom setila da ima
socijalističke principe, dok bi njeni protivnici postajali antikomunisti.
Narod Mbundu je imao geografsku prednost, ali ne i prednost u ljudstvu. Držali su
prestonicu Luandu, imali pr istup nalazištima nafte i najvažnijoj reci Kvanzi, a podržavale su
ga zemlje koje su mogle da ga snabde ruskim oružjem i kubanskim vojnicima. Pobedili su
2002. godine, a njihov vladajući vrh istog trenutka je podrio vlastito, donekle upitno
socijalističko opredeljenje priključivši se dugoj listi kolonijalnih i afričkih vođa koji su se
bogatili na račun naroda.
Ova žalosna istorija domaće i strane eksploatacije nastavlja se i u ovom veku.

Kao što smo videli, Kinezi su svuda, ozbiljno rešeni da urade ono što naume i sada su
podjednako prisutni na afričkom kontinentu koliko i Evropljani i Amerikanci. Otprilike
trećina nafte koju Kina uvozi potiče iz Afrike, zajedno sa dragocenim metalima čija su
nalazišta u mnogim afričkim zemljama, a to znači da su Kinezi došl i s namerom da tu i
ostanu. I dalje ima mnogo više evropskih i američkih naftnih kompanija i velikih
multinacionalnih kompanija, ali Kina brzo hvata korak s njima. Na primer, u Liberiji traži
nalazišta rude gvožđa, u Kongu i Zambiji iskopava bakar, i kobal t takođe u Kongu. Već je
pomogla u izgradnji luke u Mombasi u Keniji, a sad se upušta u još ogromnih projekata jer se
pokazuje da kenijska nafta počinje da postaje unosna na tržištu.
Kineska korporacija za puteve i mostove, koja je u državnom vlasništvu, g radi železničku
prugu u vrednosti od četrnaest milijardi dolara, koja će povezivati Mombasu sa glavnim
gradom Najrobijem. Analitičari kažu da će vreme potrebno da se roba preveze iz jednog u
drugi grad biti skraćeno sa trideset šest na osam sati, a odgovar ajući troškovi prevoza biće
smanjeni za šezdeset procenata. Čak je u planu da se Najrobi poveže sa Južnim Sudanom,
preko Ugande i Ruande. Kenija namerava, uz pomoć Kine, da postane ekonomska sila
istočne obale.
Na drugoj strani južne granice je Tanzanija, koja nastoji da bude konkurencija i postane
istočnoafrički lider, te je ugovorila s Kinom poslove u vrednosti od milijardu dolara u vezi s
projektima infrastrukture. Takođe je potpisala zajednički sporazum s Kinom i građevinskom
kompanijom iz Omana o obnav ljanju i proširenju luke Bagamojo, pošto je glavna luka u Dar
es Salamu ozbiljno preopterećena. Planira se da će luka Bagamojo primati dvadeset miliona
teretnih brodova godišnje, te tako postati najveća luka u Africi. Tanzanija ima i dobre
saobraćajne veze (izgrađene u okviru projekta „Razvoj južnog poljoprivrednog koridora
Tanzanije“) koje je povezuju sa petnaest država članica organizacije „Zajednica za razvoj
juga Afrike“ (SADC). Time se pak povezuje sa severno -južnim koridorom, koji spaja luku
Durban s oblastima Demokratske Republike Kongo i Zambijom u kojima su nalazišta bakra,
a sporedne pruge povezuju Dar es Salam sa Durbanom i Malavijem.
I pored toga, čini se da će Tanzanija biti sila drugog reda na istočnoj obali. Kenija je
glavna ekonomska sila od pet država članica organizacije „Zajednica istočne Afrike“,
zaslužna za oko četrdeset procenata bruto domaćeg proizvoda ovog regiona. Možda ima
manje plodne zemlje od Tanzanije, ali to što ima koristi mnogo delotvornije. I njen
industrijski sistem je mnogo efikasniji, kao i sistem slanja robe na tržišta – i domaća i
međunarodna. Ako bude mogla da održi političku stabilnost, onda je po svemu sudeći viđena
da ostane glavna regionalna sila u bližoj i nešto daljoj budućnosti.

Kina je prisutna i u Nigeru, gde Ki neska nacionalna naftna korporacija ulaže u mala
nalazišta nafte u pustinji Tenere u centralnom celu zemlje. A kineska ulaganja u Angolu u
prethodnoj deceniji premašila su osam milijardi dolara i sve su veća svake godine. Kineska
železnička korporacija već je potrošila gotovo dve milijarde dolara na modernizaciju
benguelske železnice koja spaja Kongo sa lukom Lobito u Angoli, lukom na obali Atlantskog
okeana udaljenoj od Konga 1287 kilometara. Tim putem dolaze kobalt, bakar i mangan koji
su blagoslov i prok letstvo provincije Katanga u Kongu.
U Luandi, glavnom gradu Angole, Kineska železnička korporacija gradi novi
međunarodni aerodrom, a u blizini grada podigla je ogromne komplekse stanova po uzoru na
kineski model gradnje, u kojima može da se smesti između 150.000 i 200.000 kineskih
radnika koji su trenutno u Angoli. Hiljade radnika takođe su obučeni u vojnim veštinama i,
ako Kina to zatraži, istog trenutka mogu da postanu teritorijalna odbrana.
Ono što Peking želi u Angoli isto je što želi svugde: sirovine za svoje proizvode i
političku stabilnost da bi obezbedio protok tih sirovina i proizvoda. Dakle, ako predsednik
Žoze Eduardo dos Santos, koji je bio na čelu zemlje trideset šest godina, odluči da plati
Maraji Keri milion dolara da mu peva na rođendanskoj proslavi, to je njegova stvar. A ako
narod Mbundu, kome Dos Santos pripada, nastavi da dominira, onda je njihov problem.
Kinesko prisustvo i ulaganje privlačni su mnogim afričkim vladama. Peking i velike
kineske kompanije ne postavljaju teška pitanja o lju dskim pravima, ne zahtevaju ekonomsku
reformu, čak ne nagoveštavaju ni da bi određene afričke vođe mogle da prestanu da kradu
bogatstvo svojih zemalja, što bi Međunarodni monetarni fond ili Svetska banka verovatno
zahtevali. Na primer, Kina je najveći trgo vinski partner Sudana, čime se donekle objašnjava
što dosledno štiti Sudan u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija i što je nastavila da
podržava predsednika Omara el Bašira čak i kada je Međunarodni krivični sud bio izdao
nalog za njegovo hapšenje. Ali Pe king nije obraćao mnogo pažnje na kritike koje mu je
Zapad zbog toga upućivao; na to se gledalo jednostavno kao na još jednu taktiku u igri moći
čiji je cilj da spreči Kinu da posluje, kao i na licemerje, s obzirom na istoriju ponašanja
Zapada u Africi.
Sv e što Kinezi žele jesu nafta, mineralna bogatstva, dragoceni metali i tržišta. Tu je reč o
odnosu između dve vlade zasnovanom na podjednakom međusobnom poštovanju prava i
nadležnosti one druge, ali svejedno će biti sve većih napetosti između lokalnog stano vništva i
kineske radne snage, koja se obično dovodi da bi pomagala u velikim projektima. Njihovo
prisustvo može jače da uvuče Peking u lokalnu politiku, pa je stoga neophodno i vojno
prisustvo, u nekom manjem obliku, u raznim zemljama.

Južnoafrička Republ ika je najveći trgovinski partner Kine u Africi. Ove dve zemlje imaju
dugu političku i ekonomsku istoriju i dobru saradnju. Stotine kineskih kompanija, i državnih i
privatnih, sada posluju u Durbanu, Johanesburgu, Pretoriji, Kejptaunu i Port Elizabetu.
Eko nomija Južnoafričke Republike druga je po veličini na kontinentu, posle nigerijske.
Ona je nesumnjivo centar moći juga Afrike u ekonomskom (trostruko jača od ekonomije
Angole) i vojnom smislu, kao i po broju stanovnika (53 miliona). Razvijenija je od većin e
afričkih država zahvaljujući svom geografskom položaju na krajnjem jugu kontinenta s
izlazom na dva okeana, prirodnim bogatstvima – zlatu, srebru i uglju – i svojoj klimi i
zemljištu koji omogućuju proizvodnju hrane na veliko.
Pošto se nalazi toliko dale ko na jugu, a uski pojas priobalne ravnice brzo se pretvara u
visoravan, Južnoafrička Republika je jedna od malog broja afričkih zemalja koje ne trpe teror
malarije, jer je komarcima tu teško da se razmnožavaju. To je evropskim kolonijalistima
omogućilo da prodru u unutrašnjost zemlje mnogo dalje i brže nego u tropskim delovima
pogođenim malarijom, da se nasele i započnu proizvodnju malog obima koja je prerasla u
najveću ekonomiju južnog dela Afrike.
Za većinu južnog dela Afrike poslovati sa spoljnim svetom znači poslovati sa Pretorijom,
Blumfontejnom i Kejptaunom.
Južnoafrička Republika je iskoristila svoje prirodno bogatstvo i geografski položaj da
susede uključi u svoj transportni sistem, a to znači da postoji dvosmerna železnica i put za
prevoz robe koji idu od luka Istočni London, Kejptaun, Port Elizabet i Durban ka severu
preko Zimbabvea, Bocvane, Zambije, Malavija i Tanzanije sve do provincije Katanga u
Kongu i u pravcu istoka do Mozambika. Nova železnica koju su izgradili Kinezi, od Katange
do obale A ngole, treba da poljulja ovu dominaciju i možda preuzme i deo saobraćaja od
Konga, ali izgleda da Južnoafrička Republika ipak zadržava svoje prednosti.
U doba aparthejda, Afrički nacionalni kongres podržao je Narodni pokret za oslobođenje
Angole u borbi pr otiv portugalske kolonijalizacije. Ali strast zajedničke borbe preobrazila se
u hladniji odnos sada kad svaka partija kontroliše sopstvenu zemlju i nadmeće se s onom
drugom za prevlast u regionu. Angola mora da pređe dug put da bi sustigla Južnoafričku
Rep ubliku. To neće biti vojna konfrontacija: prevlast Južnoafričke Republike gotovo je
potpuna. Ona ima veliku, dobro opremljenu vojsku sa oko sto hiljada ljudi, mnogo borbenih
aviona i jurišnih helikoptera, kao i nekoliko modernih podmornica i fregata.
U dob a Britanskog carstva, vladati Južnoafričkom Republikom značilo je kontrolisati Rt
dobre nade i samim tim pomorske puteve između Atlantskog i Indijskog okeana. Moderne
mornarice mogu mnogo dalje da se otisnu sa ob ala južnog dela Afrike ako žele da ga

zaobiđu, ali Rt dobre nade i dalje je dominantan deo zemljišta na svetskoj mapi, a
Južnoafrička Republika je dominantna država u celoj donjoj trećini kontinenta.
U ovom veku predstoji još jedna „trka za Afriku“, ali ov og puta u igri je još jedan trkač.
Interesi spoljnih sila u nadmetanju za resurse, kao i njihovo uplitanje, dobro su poznati. No
postoji i „unutrašnja trka“, a Južnoafrička Republika namerava da trči najbrže i najdalje.
Ona vodi glavnu reč u Zajednici za r azvoj juga Afrike, organizaciji u kojoj je petnaest
država, i uspela je da dobije stalno mesto u Međunarodnoj konferenciji o regionu velikih
jezera, čiji čak nije član. Zajednica za razvoj juga Afrike ima rivala u Istočnoafričkoj
zajednici (EAC), organizac iji u kojoj su Burundi, Kenija, Ruanda, Uganda i Tanzanija.
Tanzanija je član i Zajednice za razvoj juga Afrike, a druge članice Istočnoafričke zajednice
popreko gledaju na njeno flertovanje sa Južnoafričkom Republikom. Južnoafrička Republika
pak Tanzaniju doživljava kao sredstvo za sticanje većeg uticaja u oblasti Velikih jezera i šire.
Južnoafričke nacionalne odbrambene snage imaju vojnu jedinicu u Demokratskoj
Republici Kongo, koja je zvanično pod komandom Ujedinjenih nacija, ali tamo su je zapravo
posla li njeni politički gospodari da bi se pobrinuli da Južnoafrička Republika ne bude
izostavljena kad se bude delio ratni profit u Kongu, zemlji bogatoj mineralima. Zbog toga je
ušla u nadmetanje s Ugandom, Burundijem i Ruandom, koje imaju sopstvene ideje o t ome ko
treba da bude glavni u Kongu.
Africi iz prošlosti nije bio dat nikakav izbor – oblikovala ju je njena geografija, a zatim su
Evropljani skrojili većinu današnjih granica. Danas, kad se broj stanovnika naglo povećava i
nastaju ogromni gradovi, Afrika nema drugog izbora sem da prihvati moderni globalizovani
svet s kojim je toliko mnogo povezana. I pored svih problema koje smo predočili, ona i te
kako napreduje.
Iste reke koje su ometale trgovinu sada se koriste za dobijanje električne energije od
hidro elektrana. Iz zemljišta iz kojeg se uz silnu muku stvarala održiva proizvodnja hrane na
veliko sada dolaze minerali i nafta, zahvaljujući kojima se neke države bogate iako malo tog
bogatstva dospeva do naroda. Ipak, u većini zemalja, mada ne svim, siromašt vo je smanjeno s
poboljšanjem zdravstvene nege i obrazovanja. U mnogim zemljama govori se engleski jezik,
što je prednost u svetskoj ekonomiji gde se koristi upravo taj jezik, a u prethodnoj deceniji
Afrika je uglavnom doživljavala ekonomski rast.
Negativn a strana je što ekonomski razvoj u mnogim zemljama zavisi od globalnog
tržišnog određivanja cena minerala i energenata. Države čiji se nacionalni budžet zasniva na
dobijanju sto dolara po barelu nafte, na primer, nemaju baš na šta da se oslone kada cene
pa dnu na osamdeset ili šezdeset dolara. Ukupna proizvodnja približava se nivou iz
sedamdesetih godina prošlog veka. Korupcija se i dalje neobuzdano širi zemljom, a pored

nekoliko aktuelnih žarišta (u Somaliji, Nigeriji, Sudanu, na primer), ima i još nekoliko koji
trenutno samo miruju.
I pored svega, svake godine izgrade se novi putevi i železnice koje povezuju ovaj
neverovatno raznolik prostor. Ogromna prostranstva okeana i pustinja što sa svih strana
odvajaju i razdvajaju Afriku premošćena su vazdušnim saobr aćajem, a luke su izgrađene na
mestima na kojima ih priroda nije zamislila.
U svakoj deceniji počev od šezdesetih godina prošlog veka optimisti su pisali kako je
Afrika nadomak toga da nadigra istoriju i prirodu igrajući s kartama koje su joj one dodelile.
Možda je ovog puta to tačno. Mora da bude. Podsaharska Afrika trenutno ima 1,1 milijardu
stanovnika, a po nekim procenama, do 2020. godine taj broj se može udvostručiti na 2,4
milijarde.
ŠESTO POGLAVLJE


BLISKI ISTOK
„Srušili smo Sajks –Pikoa!“

Borac Is lamske države, 2014.

Bliski – čemu? Istok – u odnosu na šta? Sam naziv ove oblasti zasniva se na evropskom
pogledu na svet, a evropski pogled na tu oblast ju je i oblikovao. Evropljani su koristili
mastilo da bi crtali linije na mapama: te linije ni su postojale u stvarnosti, a stvorile su toliko
veštačke granice kakve nikada nisu viđene. Sada su na delu pokušaji da se iznova iscrtaju
krvlju.
Jedan od najznačajnijih video -snimaka koji se pojavio na Bliskom istoku 2014. godine
bio je u senci snimka eks plozija i odrubljivanja glava koji je objavljen te iste godine. Reč je,
naime, o vešto smišljenoj propagandi Islamske države, gde je prikazano kako buldožer čisti

ili pre će biti uklanja iransko -sirijsku granicu. Dotična granica je naprosto nasip sačinjen od
peska. Uklonite pesak i granica fizički više ne postoji. Ta „linija“ i dalje postoji u teoriji.
Nekoliko narednih godina odlučiće da li su ove reči pripadnika Islamske države proročke ili
su puko razmetanje: „Uništavamo granice i rušimo prepreke. Slava najvišem Gospodu.“
Posle Prvog svetskog rata, u širem području Bliskog istoka bilo je manje granica nego što
ih ima danas, a granice koje su tada postojale obično je određivala isključivo geografija.
Unutar prostora omeđenih tim granicama nije bilo stroge potpodele i njima se upravljalo u
skladu s geografijom, pripadnošću narodu i religiji, i nije bilo nikakvih pokušaja da se stvore
nacionalne države.
Šira oblast Bliskog istoka proteže se na 1600 kilometara od zapada ka istoku, od
Sredozemnog mora do planin a Irana. Od severa ka jugu, ako krenemo od Crnog mora i
završimo na obalama Arabijskog mora kod Omana, prostire se dužinom od 3218 kilometara.
Ova oblast obuhvata ogromne pustinje, oaze, planine prekrivene snegom, dugačke reke,
velike gradove i priobalne r avnice. A ima i pozamašnu količinu prirodnog bogatstva koje je
potrebno svakoj industrijalizovanoj zemlji i onoj u procesu industrijalizacije – naftu i gas.
Takođe zahvata deo s plodnim zemljištem poznat kao Mesopotamija, „zemlja između dve
reke“ (Eufrata i Tigra). Ipak, najistaknutija odlika njenog terena jeste ogromna Arabijska
pustinja sa retkom vegetacijom u centralnoj oblasti koja zahvata delove Izraela, Jordana,
Sirije, Iraka, Kuvajta, Omana, Jemena i veći deo Saudijske Arabije i pustinje Rub el Hali, to
jest „prazna četvrt, prazan prostor“. Rub el Hali je najveća neprekidna peščana pustinja na
svetu, koja je velika koliko i Francuska. Baš zato što je takva, ne samo da većina stanovnika
ove oblasti živi na njenoj periferiji već sve do evropske kolonija lizacije narodi u njoj mahom
nisu ni razmišljali o stvaranju nacionalnih država i o pravno ustanovljenim granicama.
Ideja da čovek koji živi u određenoj oblasti ne može da putuje kroz region da bi video
rođaka iz istog plemena sem ako nema dokumenta koja m u je u nekom udaljenom gradu dao
neki treći čovek koga ne poznaje – nije baš imala smisla. Ideja po kojoj je dokument izdat
zato što je neki stranac rekao da tu oblast sada čine dva regiona i izmislio imena za njih
uopšte nije imala nikakvog smisla i bila je suprotna načinu na koji su ljudi vekovima tu
živeli.
Osmanskim carstvom (1299 –1922) vladalo se iz Istanbula. Na svom vrhuncu, ono se
prostiralo od kapija Beča, preko Anadolije i Arabijskog poluostrva do Indijskog okeana. Od
zapada ka istoku obuhvatalo j e teritoriju na kojoj se danas nalaze Alžir, Libija, Egipat,
Izrael/Palestina, Sirija, Jordan, Irak i delovi Irana. Nikad se nije zamaralo smišljanjem imena
za većinu ovih regiona; 1867. godine jednostavno ih je podelilo na administrativne oblasti
poznate kao „vilajeti“, a one su obično obuhvatale delove zemlje gde su živela određena

plemena, bili to Kurdi u današnjem severnom Iraku ili savezi plemena na teritoriji koja je
sada deo Sirije i deo Iraka.
Kada je Osmansko carstvo počelo da propada, Britanci i F rancuzi su na umu imali nešto
drugo. Poručnik ser Mark Sajks, britanski diplomata, uzeo je olovku i grubim potezom
povukao liniju preko mape Bliskog istoka. Protezala se od Haife na Sredozemlju, što je sada
Izrael, do Kirkuka (sada u Iraku) na severoistoku . Ona je bila posledica dogovora koji je
Sajks u tajnosti postigao sa svojim francuskim kolegom Fransoa Žorž -Pikoom da se ovaj
region podeli na dve interesne sfere ako Trojna antanta porazi Osmansko carstvo u Prvom
svetskom ratu. Oblast severno od te linij e bila bi pod francuskom kontrolom, a južna pod
britanskom.
Izraz „Sajks –Piko“ postao je kratak način da se obuhvate raznorazne odluke donete u
prvoj trećini dvadesetog veka kojima su obećanja data plemenskim vođama bila pogažena,
čime se donekle objašnjav aju nemiri i ekstremizam u današnje doba. Mada, tom objašnjenju
se možda pripisuje previše: nasilje i ekstremizam postojali su i pre dolaska Evropljana. Ipak,
kao što smo videli u slučaju Afrike, proizvoljno stvaranje „nacionalnih država“ od ljudi
nenavikn utih da žive zajedno u jednoj oblasti nije recept za pravednost, jednakost i stabilnost.
Pre Sajks –Pikoa (u širem smislu ovog izraza), nije postojala država Sirija, nije postojao
Liban, niti je bilo Jordana, Iraka, Saudijske Arabije, Kuvajta, Izraela ili P alestine. Na
modernim mapama prikazane su granice i imena nacionalnih država, ali one su mlade i krhke.
Islam je dominantna religija Bliskog istoka, ali unutar sebe ima mnogo različitih verzija.
Najvažnija podela u okviru islama gotovo je isto toliko stara kao i sama ta religija: podela na
sunitske i šiitske muslimane seže u 632. godinu starog veka posle smrti proroka Muhameda,
nakon koje je usledio spor u vezi s tim ko treba da ga nasledi u ulozi vođe zajednice.
Sunitski muslimani čine većinu među Arapima; u ukupnoj svetskoj populaciji muslimana
njih ima 85 procenata, premda u nekim arapskim zemljama ti procenti nisu sasvim jasni.
Naziv potiče od „el suna“ – „narod tradicije, ljudi zajednice“. Posle Prorokove smrti, oni koji
će postati suniti tvrdili su da njegov naslednik treba da bude izabran na osnovu autoriteta
arapskih plemenskih tradicija. Sebe su smatrali pravovernim muslimanima.
Reč shi’a potiče od „šijat Ali“, što znači „Alijeve pristalice“, a odnosi se na zeta proroka
Muhameda. Ali i njegovi sinovi Hasan i Husein bili su ubijeni i time im je oduzeto, kako su
to smatrali šiiti, pravo koji im pripada po rođenju – pravo da vode islamsku zajednicu.
Odatle je poteklo nekoliko sporova o učenju i o kulturnim običajima, koji su podelili
islam na dva glavna ogranka, što je uzrokovalo razmirice i ratove, mada jesu postojali dugi
periodi mirnog zajedničkog života.

Postoje i podele unutar podela. Na primer, postoje razni ogranci sunitskog islama, gde
svaki sledi učenje određenog velikog mislioca iz prošlosti. St rogu tradiciju hanbalitske škole,
nazvane po iračkom učenjaku Ahmedu ibn Hanbalu iz devetog veka, podržavaju mnogi suniti
iz Katara i Saudijske Arabije, a ona je pak uticala na krajnje puritansku salafijsku misao koja
preovladava među džihadistima.
U šiits kom islamu postoje tri osnovne grane. Najpoznatiju čine „dvanaestoimamski šiiti“
(Dvanaestoričari), koji se pridržavaju učenja Dvanaest šiitskih imama, ali čak i tu postoje
podele. Škola ismailita, recimo, pobija nasleđe sedmog imama, dok zejditi pobijaju nasleđe
petog imama. Takođe postoji nekoliko ogranaka poteklih od glavnog toka šiitskog islama, a
uz to, pošto mnogi drugi muslimani, naročito suniti, smatraju da su alaviti (aleviti) i vera
Druza toliko udaljeni od tradicionalne islamske misli, ne priznaj u da oni uopšte pripadaju
ovoj religiji.
Zaostavština evropskog kolonijalizma bila je da su Arapi ostali okupljeni u nacionalne
države pod vladarima koji su podržavali onaj ogranak islama (i pleme) kojoj su sami
pripadali. Ti diktatori su zatim koristili d ržavnu mašineriju da bi osigurali da se njihova
vladavina „po nalogu“ proteže na celu oblast unutar veštačkih granica koje su povukli
Evropljani. A Evropljani su ih iscrtali ne obazirući se na to da li su one imale istorijskog
smisla i bile pravične prema različitim religijama i plemenima koji su naprasno bili okupljeni
u jednu celinu.
Ponajpre Irak svedoči o sukobima i haosu koji su usledili. Religiozniji među šiitima
nikada nisu prihvatili da vlada na čijem su čelu suniti ima nadzor nad svetim gradovima k ao
što su Najaf i Karbala, gde se smatra da su sahranjeni njihovi mučenici Ali i Husein.
Osećanja ovih ljudi stara su vekovima; to što ih nekoliko decenija nazivaju „Iračani“ nikad
neće moći da razblaži tako jake emocije.
Kao vladari Osmanskog carstva, Tur ci su se prvo susreli sa kamenitom planinskom
oblašću u kojoj su bili Kurdi, a zatim, kako su planine prelazile u ravnice što su vodile ka
Bagdadu a u pravcu zapada ka današnjoj Siriji, s mestom gde su većinu činili sunitski Arapi.
Najzad, tamo gde se spaj aju dve velike reke Tigar i Eufrat stvarajući Šat el Arab, kod
močvarnog tla i grada Basre, susreli su još Arapa, većinom šiita. Vladali su ovim prostorom u
skladu s onim što su zatekli, te ga podelili na tri administrativne oblasti: Mosul, Bagdad i
Basru.
U antičko doba oblasti koje su otprilike odgovarale ovim navedenim bile su poznate kao
Asirija, Vavilon i Sumer. Kada su Persijanci vladali ovim prostorom, podelili su ga na sličan
način kao Turci, kao što je to svojevremeno uradio i Aleksandar Veliki, a kasnije Omajadsko
carstvo. Britanci su pred sobom imali isti prostor i podelili su tri dela na jedan, logička

nemogućnost koju hrišćani mogu da reše pozivanjem na Sveto trojstvo, ali koje je u Iraku za
posledicu imalo nesvetu zbrku.
Mnogi analitičari kažu da samo jak vođa može da ujedini ove tri oblasti u jednu državu, a
Irak je imao jednog jakog vođu za drugim. Ali u stvarnosti, ljudi nikada nisu bili ujedinjeni,
samo su bili zaleđeni od straha. Postoji jedno mesto u koje diktatori nisu mogli da zavire, a to
su umovi ljudi. Da su mogli, videli bi da je malo ko naseo na državnu propagandu koja je
prikrivala sistematski progon Kurda, dominaciju Sadamovog klana sunitskih muslimana iz
njegovog rodnog grada Tikrita, masovni pokolj šiita posle njihove neuspele po bune 1991.
godine.
Kurdi su otišli prvi. Najmanji narod u diktatorskom režimu ponekad će se pretvarati da
veruje u propagandu da su njegova prava zaštićena jer nema snage da išta promeni. Na
primer, hrišćanska manjina u Iraku, i šačica Jevreja, smatrali su da je za njih možda
bezbednije da ćute u sekularnoj diktaturi, kao što je bila Sadamova, nego da rizikuju da nešto
promene i zbog toga možda usledi – kao što i jeste usledilo – upravo ono čega su se plašili.
Međutim, položaj Kurda je u geografskom smislu bio određen i jasan i, što je presudno, bili
su dovoljno brojni da mogu da reaguju kada je stvarnost diktature postala prejaka.
Pet miliona Kurda u Iraku nalaze se u severnim i severoistočnim provincijama Erbil,
Sulejmanija i Dahuk i okolnim oblastima. To je ogromna teritorija u obliku polumeseca,
uglavnom brdovita i planinska, što znači da su Kurdi sačuvali svoj osobeni identitet uprkos
neprekidnim kulturnim i vojnim napadima koje su trpeli, kao što je operacija „Anfal“ 1988.
godine, kada su sela bila napa dnuta i otrovnim gasom. Tokom napada koji je imao osam
etapa, Sadamove snage nisu uzimale zarobljenike, već su ubile sve muškarce stare između
petnaest i pedeset godina na koje su naišli. Ubijeno je skoro sto hiljada Kurda i devedeset
procenata njihovih se la bilo je zbrisano s lica zemlje.
Kada je 1990. godine Sadam Husein poslao svoje trupe u Kuvajt, Kurdi su iskoristili
priliku da stvore istoriju i Kurdistan su pretvorili u stvarnost, državu koja im je bila obećana
posle Prvog svetskog rata Sporazumom iz Sevra (1920), ali im nikada nije bila data. Pri kraju
Zalivskog rata Kurdi su se pobunili, savezničke sile su proglasile „sigurnu zonu“ u koju je bio
zabranjen ulazak iračkoj vojsci, te je Kurdistan de fakto počeo da poprima oblik. Napad
Sjedinjenih Američ kih Država na Irak 2003. godine cementirao je ono što je izgledalo kao
činjenica – Bagdad više neće vladati Kurdima.

Mada Kurdistan nije priznat kao država, postoji prepoznatljiva oblast „Kurdistan“. Pošto se prostire preko granica
drugih država, reč je o potencijalno problematičnoj oblasti ako regioni u kojima su Kurdi pokušaju da uspostave
nezavisnu državu.
Kurdistan nije suverena priznata država, ali ima mnogo spoljnih obeležja da jeste, a
sadašnji događaji na Bliskom istoku samo pridodaju verovatnoć i da će Kurdistan postojati i
po imenu i u međunarodnom zakonu. Pitanja su sledeća: koje će biti njegove granice? I kako
će Sirija, Turska i Iran reagovati ako njihove oblasti naseljene Kurdima požele da postanu
deo Kurdistana i pokušaju da stvore povezan Kurdistan s izlazom na Sredozemlje?
Postojaće još jedan problem: jedinstvo između Kurda. Irački Kurdistan dugo je bio
podeljen između dve rivalske porodice. Sirijski Kurdi pokušavaju da stvore satelitsku državu
koju nazivaju Rožava i vide je kao deo buduće g većeg Kurdistana. Ali u slučaju da dođe do
njenog nastanka, iskrsnuće pitanja poput toga ko će imati više moći i gde. Ako Kurdistan
zaista postane međunarodno priznata država, onda će se oblik Iraka promeniti. Time se
pretpostavlja da će Irak postojati. A možda neće.
Hašemitska kraljevina, kako je Jordan takođe poznat, još je jedno mesto koje su Britanci
napravili u pustinji; 1918. godine pred sobom su imali veliki deo teritorije kojom je trebalo
upravljati i nekoliko problema koje je trebalo rešiti.
Razn a arapska plemena pomogla su Britancima u borbi protiv Osmanlija tokom Prvog
svetskog rata, ali postojala su dva posebna kojima je London obećao da će ih nagraditi posle
završetka rata. Nažalost, i jednom i drugom obećali su isto – vlast nad Arabijskim
pol uostrvom. Ali pošto su dotična plemena Saudi i Hašemiti često međusobno ratovala, to je
bilo malo nezgodno. Stoga je London otresao prašinu s mapa, nacrtao neke linije i rekao da
će vođa klana Sauda moći da vlada jednim regionom, a vođa Hašemita drugim, pr emda će
obema biti „potreban“ britanski diplomata da bi pazio šta se dešava. Vođa Sauda naposletku

je teritoriju nazvao po samom sebi, pa nam je tako ta oblast poznata kao Saudijska Arabija –
ekvivalent tome, otprilike, bio bi nazvati Ujedinjeno Kraljevstv o „Vindzorlend“.
Britanci, cepidlake za administraciju, drugu oblast nazvali su „Transjordan“, što je kraći
način da se kaže „druga strane reke Jordan“. Prašnjavi gradić po imenu Aman postao je
prestonica Transjordana, a kad su Britanci 1948. godine otišli kući, ime zemlje je promenjeno
u Jordan. Ali Hašemiti nisu bili iz oblasti Amana: oni su izvorno bili deo moćnog plemena
Kurejš iz oblasti Meke, a prvobitni stanovnici Jordana uglavnom su bili beduini. Danas
većinu stanovništva čine Palestinci. Naime, kad a su Izrealci okupirali Zapadnu obalu 1967.
godine, mnogi Palestinci su se povukli u Jordan, jedinu arapsku zemlju koja im je dala
državljanstvo. Sada je situacija takva da većinu stanovnika Jordana, a ima ih 6,7 miliona, čine
Palestinci, od kojih mnogi se be ne smatraju lojalnim podanicima aktuelnog hašemitskog
vladara, kralja Abdulaha. Pored toga, tu je i problem milion iračkih i sirijskih izbeglica koje
je ova zemlja takođe prihvatila, a koji opterećuju njene krajnje ograničene resurse.
Ovakve promene u d emografskoj slici neke zemlje mogu da uzrokuju ozbiljne probleme,
a nigde toliko kao što je to slučaj u Libanu.
Do dvadesetog veka Arapi u ovom regionu gledali su na oblast između planine Liban i
mora jednostavno kao na provinciju oblasti Sirije. Francuzi, pod čiju su vlast dospeli posle
Prvog svetskog rata, na to su gledali drugačije.
Francuzi su dugo bili saveznici s arapskim hrišćanima u ovom regionu, te su im stvorili
državu tamo gde se dvadesetih godina prošlog veka činilo da su oni većinsko stanovništ vo.
Pošto nije bilo nijednog drugog očiglednog imena za tu zemlju, Francuzi su je nazvali po
obližnjim planinama – i tako je nastao Liban. Ova geografska zamisao održala se do poznih
pedesetih godina dvadesetog veka. Do tada se stopa nataliteta libanskih š iita i sunita povećala
u odnosu na stopu nataliteta hrišćana, a broj muslimana se uvećao i dolaskom Palestinaca,
koji su pobegli od arapsko -izraelskog rata 1948. godine vođenog u susednom
Izraelu/Palestini. Postojao je samo jedan zvaničan popis stanovništv a u Libanu (1932.
godine), budući da je pitanje demografije izuzetno osetljivo, a politički sistem se donekle
zasniva na ukupnom broju stanovnika.
U ovoj oblasti već dugo su postojali sukobi između pripadnika različitih veroispovesti.
Prvi libanski građans ki rat, kako to nazivaju neki istoričari, izbio je 1958. godine između
maronitskih hrišćana i muslimana, kojih je u to vreme verovatno bilo malo više nego
hrišćana. Sada muslimani čine izrazitu većinu, ali i dalje ne postoje nikakve zvanične brojke,
a akad emska istraživanja u kojima se one navode žestoko se osporavaju.
Neki delovi glavnog grada Bejruta isključivo su šiitski, kao i veći deo juga zemlje. U toj
oblasti dominira šiitska organizacija Hezbolah (uz podršku Irana kojim vladaju šiiti). Drugo

snažno uporište šiita je dolina Beka, koju je Hezbolah koristio kao bazu za upade u Siriju da
bi podržao vladine snage. U drugim gradovima suniti su većinsko stanovništvo. Na primer,
smatra se da u Tripoliju, gradu na severu Libana, ima osamdeset procenata sunita , ali i
popriličan broj manjinskih alavita, a s obzirom na tenzije između sunita i alavita u
neposrednoj blizini, u Siriji, između njih povremeno izbijaju sukobi.
Liban izgleda kao ujedinjena država, ali samo ako se gleda na mapi. Dovoljno je tek
nekoliko minuta po dolasku na bejrutski aerodrom da bi se otkrilo da je daleko od toga. Ako
se vozite od aerodroma do centra grada proći ćete kroz predgrađa na severu gde isključivo
žive šiiti, koje delimično čuvaju jedinice Hezbolaha, verovatno najefikasnije oruža ne snage u
državi. Libanska vojska postoji na papiru, ali u slučaju još nekog građanskog rata, poput onog
iz 1975 –1990. godine, ona bi se raspala jer bi se većina vojnika jednostavno vratila u svoje
rodne gradove i priključila lokalnim oružanim snagama.
Up ravo se to, delimično, dogodilo vojsci Sirije kada je građanski rat zaista zahvatio
zemlju krajem 2011. godine.
Sirija je još jedna multikonfesionalna, multiplemenska država koja se raspala na prvom
testu. Karakteristično za ovaj region, i u Siriji većinsk o stanovništvo čine suniti – oko
sedamdeset procenata – ali u njoj živi i popriličan broj pripadnika drugih veroispovesti. Do
2011. godine mnoge zajednice živele su jedna pokraj druge u gradićima, gradovima i selima,
ali su i dalje postojale zasebne oblast i u kojima je određena grupa bila dominantna. Kao i u
Iraku, lokalno stanovništvo uvek bi vam reklo: „Mi smo jedan narod, između nas nema
nikakvih podela.“ No, kao i u Iraku, vaše ime, mesto rođenja ili mesto boravka obično je
značilo da se vaše poreklo la ko može utvrditi i, kao i u Iraku, nije bilo potrebno uložiti
mnogo truda da se jedan narod rasparča na mnoge.
Kada su Francuzi vladali ovim regionom, sledili su britanski primer – zavadi i vladaj. U
to vreme alaviti su bili poznati kao nusajriti. Pošto ih mnogi suniti ne smatraju muslimanima,
neprijateljstvo prema nusajritima bilo je toliko veliko da su promenili ime u alaviti
(„sledbenici Alija“) kako bi potvrdili i ojačali svoje veze s islamom. Bili su nerazvijena
zajednica u planinskoj oblasti i nalazil i su se na dnu društvene lestvice u sirijskom društvu.
Francuzi su ih uzeli i doveli u policiju i vojsku, a oni su zahvaljujući tome s vremenom
postali najjača sila u zemlji.
U suštini, svi su bili svesni napetosti izazvane time što vođe koje pripadaju man jinskom
stanovništvu vladaju većinskim stanovništvom. Asad, klan iz kojeg potiče predsednik Bašar
el Asad, jeste alavitski, a alaviti čine otprilike dvanaest procenata stanovnika u Siriji. Ta
porodica je vladala Sirijom od Bašarovog oca Hafeza, koji je doš ao na vlast državnim
udarom 1970. godine. Hafez je 1982. godine ugušio ustanak sunitskog Muslimanskog

bratstva u Hami, ubivši oko trideset hiljada ljudi za nekoliko dana. Bratstvo to nikada nije ni
oprostilo ni zaboravilo, a kad su zemljom počeli da se šir e nemiri 2011. godine, trebalo je
izravnati račune. U određenim aspektima, građanski rat koji je usledio bio je samo – Hama,
drugi deo.
Konačan oblik i izgled Sirije sada je doveden u pitanje, ali otkad su Rusi intervenisali
krajem 2015. godine, smanjena j e mogućnost da režim bude srušen. On drži centralni deo
zemlje, naročito urbane oblasti, dok se pobunjeničke grupe, i Islamska država, sada povlače.
Kurdske snage izborile su za teritoriju koju i kontrolišu, ali to je zauzvrat dovelo tursku
vojsku, koja je rešena da spreči da se država Kurda obnovi iz ruševina.
Čini se kao da je Sirija u bliskoj budućnosti osuđena na to da se njom vlada kao brojnim
feudalnim posedima gde razni gospodari rata sprovode svoju moć. U vreme pisanja ove
knjige, predsednik Asad je daleko najmoćniji od dotičnih gospodara rata. Poslednji građanski
rat u Libanu trajao je petnaest godina, a Liban se katkad opasno približava početku drugog.
Sirija može da doživi sličnu sudbinu.
Kao i Liban, i Sirija je postala mesto koje spoljne sile ko riste zarad sopstvenih ciljeva.
Rusija, Iran i libanski Hezbolah podržavaju sirijsku državnu vojsku. Arapske zemlje
podržavaju opoziciju, ali različite arapske države podržavaju različite opozicione grupe: i
Saudijska Arabija i Katar, na primer, bore se za uticaj, ali svaka podržava svoje predstavnike
da bi ga ostvarila.
Biće potrebni veština, hrabrost i nešto što obično nedostaje – kompromis – da bi se
mnoge od ovih oblasti održale na okupu kao jedan prostor kojim se može upravljati, i to
naročito sad dok sunitski džihadisti pokušavaju da ih razdvoje da bi proširili svoj „kalifat“.
Grupe poput Al Kaide i, u novije vreme, Islamska država, svu podršku koju imaju
prikupile su delimično zbog poniženja koje je ovom regionu naneo kolonijalizam, a zatim i
zbog neu speha panarapskog nacionalizma – a u određenoj meri i nacionalne države Arapa.
Arapske vođe nisu uspele da donesu prosperitet ili slobodu, a pokazalo se da je opojni zov
islamizma, koji obećava da će rešiti sve probleme, privukao mnoge u ovom regionu prože tom
otrovnom mešavinom verskog zanosa, nezaposlenosti i represije. Islamisti se kao svojim
izvorima okreću zlatnom dobu kad je islam vladao carstvom i bio predvodnik u tehnologiji,
umetnosti, medicini i državnom uređenju. Doprineli su da širom Bliskog isto ka na površinu
izbije prastara sumnjičavost prema „drugima“.
Islamska država nastala je krajem 2000. godine od ogranka organizacije „Al Kaida u
Iraku“, kojom su nominalno upravljali ostaci vođstva Al Kaide. Kada je građanski rat u Siriji
bio u punom jeku, ova organizacija se odvojila od Al Kaide i sebi dodelila drugo ime. Isprva
je u svetu bila poznata kao Islamska država u Levantu ili ISIL ( Islamic State In the Levant ),

ali pošto je El Šam arapska reč za Levant, postepeno je postala ISIS ( Islamic State of Iraq
and al -Sham ). U leto 2014. godine počela je sebe da naziva Islamska država, nakon što je
proglasila postojanje tog entiteta u velikim delovima Iraka i Sirije.
Brzo je postala džihadistička grupa „koja smesta rešava stvari“, privlačeći svom cilju na
hiljade muslimana u inostranstvu, delimično zahvaljujući svom romantičarski obojenom
verskom zanosu, a delimično surovosti. Najprivlačnije u vezi s njom, međutim, bio je njen
uspeh u stvaranju kalifata: dok je Al Kaida ubijala ljude i osvajala naslovne stran e novina,
Islamska država je ubijala ljude i osvojila teritoriju.
Islamska država je ujedno osvojila i prostor koji je sve važniji u doba interneta –
psihološki prostor. Oslonila se na pionirski rad Al Kaide u društvenim medijima i podigla ga
do novih visi na istančanosti i surovosti. Do 2015. godine Islamska država prednjačila je u
odnosu na bilo koju vladu po broju slanja poruka javnosti, za šta je koristila džihadiste
odgajane pod uticajem interneta, koji ume da deluje dehumanizujuće i da izaziva opsednut ost
nasiljem i seksom. Oni su generacija zaglupljenih džihadista koja je daleko odmakla u
smrtonosnoj igri.
Mnogi Arapi širom Bliskog istoka, uključujući većinu regionalnih medija, do leta 2015.
godine nazivali su Islamsku državu drugim imenom, imenom koje je odražavalo koliko je ona
običnim ljudima bila odbojna – Daeš .
To je neka vrsta akronima nastala od ranijeg arapskog imena ove organizacije, Dawlat al
Islamiya Iraq Wa al Shams , ali narod ga koristi zato što ga pripadnici Islamske države mrze.
Zvuči sli čno reči daes („onaj ko je podmukao i seje razdor“), a rimuje se s rečima s
negativnim značenjem kao što je fahiš („grešnik“). Najbolje od svega, za one koji preziru
specifičan brend islama ove organizacije, jeste što se rimuje s rečju jaheš , što znači „gl upak“,
a donekle i zvuči kao ta reč. U arapskoj kulturi to je i te kako ozbiljna uvreda, koja
istovremeno unižava osobu i umanjuje njenu moć da usadi strah.
Rat je besneo širom raznih delova Iraka 2015. godine; Islamska država je izgubila grad
Tikrit, ali je zauzela Ramadi. Vazdušne snage SAD najednom su se zatekle u čudnom
položaju – naime, da su na zadatku sakupljanja podataka iz vazduha o kretanju neprijatelja, a
da su im napadi iz vazduha ograničeni, što je pomoglo zapovednicima Iranske republikanske
ga rde. Islamska država je želela Tikrit, delimično zato da bi se zaštitila od pokušaja iračke
vlade da povrati Mosul na severu, ali im je Ramadi bio neuporedivo važniji. On se nalazi u
provinciji Anbar, što je oblast većinskog sunitskog stanovništva u Iraku i povezan je sa
sirijskom granicom. Zadržavanjem te teritorije ona jača svoju tvrdnju da je „država“.
U avgustu 2015. godine bila je prva godišnjica američkog bombardovanja Islamske
države i u Iraku i u Siriji. Izvedeno je na hiljade vazdušnih napada, a mn ogi avioni SAD

poletali su sa nosača aviona američke mornarice Džordž H. V. Buš i nosača Karl Vinson u
Persijskom zalivu, a drugi iz Kuvajta i baze u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, uključujući
i borbeni avion F -22 raptor stelt, koji je korišćen i u borbi 2015. godine kad je izvršen napad
na naftna postrojenja Islamske države. Piloti SAD koji su izvodili borbene zadatke imali su
problem jer im američke specijalne snage, kontrolori letenja, nisu davale koordinate za
napade. Pošto su mete često bile u naselje nim oblastima, „pravila ratovanja“ nalagala su da se
mnogi avioni vrate u baze ne ispalivši vatru na mete.
Islamska država je od kraja leta 2015. godine stalno gubila teritoriju. U ozbiljne gubitke
spadali su sirijski grad Kobani, koji su ponovo zauzeli ku rdski borci, a u januaru 2016.
godine iračka vojska je povratila veliki irački grad Ramadi. U isto vreme, zbog sve učestalijih
vazdušnih napada Islamska država dospeva pod ogroman pritisak.
Rusi su se još više uključili posle navodnog napada Islamske držav e na ruski putnički
avion u Egiptu, a mete koje su napadali iz vazduha bile su Slobodna vojska Sirije i Islamska
država u Siriji. Francuzi su na teroristički napad u Parizu u novembru 2015. godine
odgovorili vazdušnim napadima ogromnih razmera, a zatim su zatražili pomoć Velike
Britanije. Britanski parlament izglasao je da britanski vazdušni napadi na Irak budu prošireni
i na Siriju.
Posledica je bila smanjenje veličine teritorije „kalifata“ Islamske države, a smaknute su i
neke njene vođe i mnogi članovi. Gubitak Mosula, koji je iračka vojska povratila 2017.
godine, bio je ogroman udarac za Islamsku državu, i u vojnom i u psihološkom smislu:
upravo je iz Velike džamije u ovom gradu pre tri godine bio progalašen „kalifat“. No to ne
znači nužno kraj Islamske države. Do 2017. godine stotine boraca krenulo je u Libiju da
uspostavi novu bazu, a mnogi strani borci koji nisu Arapi pokušali su da se vrate u svoje
zemlje u Evropi i Srednjoj Aziji, kojima će po svoj prilici harati nasilni islamizam u narednim
godinama .
Međutim, glavna vojna bitka i dalje se vodi na Bliskom istoku, gde su Rusi, Britanci,
Amerikanci, Francuzi i drugi bili ozbiljno rešeni da uzvrate, te su poslali na hiljade
bespilotnih letelica, od kojih su neke poletele iz kontinentalnog dela Sjedinjeni h Američkih
Država. Bespilotne letelice su jasan primer kako savremena tehnologija prevazilazi neka
ograničenja nametnuta geografijom – ali istovremeno ističu važnost geografije. SAD drže
svoju sve veću flotu bespilotnih letelica u barem deset baza širom s veta. To pak omogućava
osobi sa džojstikom u ruci, koja sedi u rashlađenoj kancelariji u Nevadi, da pogađa mete ili da
odluku prepušta operativcu koji se nalazi u blizini mete. Ali to znači i da SAD moraju da
održavaju dobre odnose sa svakom zemljom u kojo j se nalaze njeni regionalni štabovi za
bespilotne letelice. Na primer, signal poslat iz Nevade možda će morati da putuje kroz

podvodni kabl do Nemačke, a zatim da se šalje satelitu koji pripada trećoj zemlji koja
Pentagonu prodaje frekvencije. To je podse tnik na postojanje konceptualne mape američke
moći, što je neophodno imati na umu da bi se potpuno razumela geopolitika današnjice.
Napadi bespilotnim letelicama imali su razorna dejstva na pojedinačne mete. I te kako su
doprineli da tokom 2015. i 2016. go dine bude vraćeno nekoliko hiljada kilometara teritorije u
Iraku koju je bila zauzela Islamska država, iako su neki delovi i dalje bili pod kontrolom
regiona kojim dominiraju suniti.
Sunitski islamisti -borci, koji dolaze sa svih strana sveta privučeni kao noćni leptiri
svetlošću monitora, iskoristili su podelu na Kurde, sunite i šiite u Iraku. Ponudili su sunitskim
Arapima opojnu mešavinu obećanja da će im povratiti poziciju dominantne sile u regionu
koja im „po pravu“ pripada i da će ponovo uspostaviti kal ifat u kome, shodno njihovoj
verziji, svi pravi vernici (sunitski muslimani) žive pod jednim vladarom.
Međutim, upravo sam fanatizam njihovih verovanja i običaja jeste razlog što ne mogu da
ostvare svoje utopijske fantazije.
Prvo, samo će neki segmenti ira čkih sunita podržati ciljeve džihadista, a i tada samo zato
da bi ostvarili sopstvene ciljeve – u koje ne spada povratak u šesti vek. Kada postignu to što
žele, okrenuće se protiv džihadista, naročito onih u inostranstvu. Drugo, džihadisti su
pokazali da n emaju nikakve milosti ni prema kome ko im se suprotstavi i da je ne biti sunit
gotovo isto što i biti osuđen na smrtnu kaznu. Dakle, svi muslimani koji nisu suniti i sve
manjine u Iraku, hrišćani, Haldejci, Jezidi i drugi, jesu njihovi protivnici, kao i de setine
muslimanskih država i onih na Zapadu.
Irački suniti koji nisu za džihadiste nalaze se u teškom položaju. U slučaju da dođe ili do
rasparčavanja ili zvaničnog federalizovanja Iraka, oni će biti zaglavljeni u sredini, okruženi
peskom u oblasti poznato j kao sunitski trougao, čija se temena nalaze istočno od Bagdada,
zapadno od Ramadija i severno od Tikrita. Suniti koji tu žive obično imaju više zajedničkog
sa sunitima u Siriji nego sa Kurdima na severu ili šiitima na jugu Iraka.
U ovom trouglu nema dovo ljno ekonomske raznovrsnosti da bi se održao sunitski entitet.
Istorija je naftu dala „Iraku“, ali de fakto podela zemlje znači da je nafta većinom u kurdskim
i šiitskim oblastima; a ako ne postoji snažan, ujedinjen Irak, onda će novac od nafte ići tamo
gd e je nalazište nafte. Kurdske oblasti ne mogu da se dovedu pod sunitsku kontrolu, u
gradovima južno od Bagdada, kao što su Najaf i Karbala, većinsko stanovništvo čine šiiti, a
luke Basra i Um Kasr veoma su udaljene od sunitske teritorije. Zbog ove teške si tuacije suniti
su u položaju da moraju da se bore za jednak udeo u zemlji kojom su svojevremeno vladali;
povremeno razmišljaju o otcepljenju, ali znaju da će njihova budućnost najverovatnije biti da
sami vladaju nevelikom teritorijom.

U slučaju razdvajanja , šiiti su geografski najbolje pozicionirani da to iskoriste. Region u
kome dominiraju ima naftna polja, 56 kilometara obale, plovne puteve Šat el Araba, luke,
izlaze ka svetu i verskog, ekonomskog i vojnog saveznika koji mu je sused – Iran.
Fantazija džih adista je svetska vladavina salafijskog islama. U svojim lucidnijim
trenucima, mada i dalje razuzdanim, planiraju i bore se za nešto ograničeniji cilj – kalifat koji
se prostire na Bliskom istoku. Jedan od bojnih pokliča džihadista – „Od Mosula do
Jerusali ma!“ – znači da se nadaju da će kontrolisati oblast od Mosula u Iraku sve do Bejruta u
Libanu, Amana u Jordanu i Jerusalima u Izraelu. No stvarna geografska veličina kalifata
Islamske države ograničena je njenim sposobnostima.
To ne znači potceniti problem ili razmeru onoga što bi moglo da postane arapska verzija
evropskog Tridesetogodišnjeg rata (1618 –1648). Reč nije samo o problemu Bliskog istoka.
Mnogi džihadisti iz drugih zemalja koji prežive, vratiće se svojim kućama u Evropi, Severnoj
Americi, Indonez iji, Bangladešu i zemljama u oblasti Kavkaza, gde najverovatnije neće biti
spremni da vode miran život. Obaveštajne službe u Londonu veruju da ima mnogo više
britanskih muslimana koji se bore na Bliskom istoku za grupe džihadista nego onih koji služe
u bri tanskoj vojsci. Program radikalizacije koji su pokrenuli islamisti počeo je nekoliko
decenija pre programa i inicijativa za sprečavanje radikalizacije i nasilja koji se sada
sprovode u evropskim zemljama.
Većina zemalja na Bliskom istoku suočava se sa sops tvenom verzijom ove generacijske
borbe, u većoj ili manjoj meri. Saudijska Arabija, na primer, zauzela je Al Kaidine ćelije u
prethodnoj deceniji i većinom ih je rasturila, ali sada se suočava s novim izazovima koje
donosi naredna generacija džihadista. Po red toga, Saudijska Arabija ima i problem na jugu,
na granici s Jemenom, koji je i sam uništen nasiljem, separatističkim pokretima i snažnim
elementom džihadizma.
I u Jordanu postoji islamistički pokret koji svakog časa može da se rasplamsa, naročito u
gra du Zarki, na severoistoku ka granicama sa Sirijom i Irakom, gde se nalazi nekoliko hiljada
pristalica organizacije Al Kaida i Islamske države. Vlasti u Jordanu strahuju da će grupe
džihadista u Iraku i Siriji dospeti do sada slabo čuvanih granica i preći u Jordan. Jordansku
vojsku obučavali su Britanci, te spada u najsnažnije na Bliskom istoku, ali možda će morati
da se upinje da bude efikasna ako lokalni islamisti i strani borci izađu na ulice i povedu
gerilski rat. Ako jordanski Palestinci odbiju da brane zemlju, nije nerealno smatrati da će
Jordan zapasti u onu vrstu haosa kakva sada vlada u Siriji. A to hašemitski vladari nipošto
žele – kao ni Izraelci.
Bitka za budućnost arapskog Bliskog istoka donekle je skrenula pažnju sa izraelsko -
arapske borbe. Opse sija Izraelom/Palestinom zaista povremeno iznova iskrsava, ali važnost i

obim onoga što se dešava na drugim mestima bar su nekim posmatračima konačno omogućili
da uvide da se uzroci problema ovog regiona ne svode na postojanje Izraela. To je bila laž
koju su plasirali arapski diktatori jer su želeli da odvrate pažnju od sopstvene surovosti, a na
tu laž su naseli mnogi ljudi širom ove oblasti i korisni idioti ovdašnjih diktatora na Zapadu.
Ipak, zajednička izraelsko/palestinska tragedija i dalje traje, a ops ednutost tim malenim
prostorom toliko je velika da ima onih koji bi ponovo mogli da je smatraju najvažnijim
sukobom na svetu.
Osmanski Turci su oblast zapadno od reke Jordan ka obali Sredozemlja smatrali delom
regiona Sirije. Nazivali su je Filistina. Posl e Prvog svetskog rata, pod britanskim
protektoratom, ta oblast je postala Palestina.
Jevreji su hiljadama godina živeli u oblasti koja je nazivana Izrael, ali strahote i udesi
istorije raštrkali su ih po celoj Zemljinoj kugli. Izrael je za njih ostao „obeć ana zemlja“, a
Jerusalim sveto mesto Jevreja. Međutim, do 1948. godine bilo je jasno da arapski muslimani i
hrišćani više od hiljadu godina čine većinu u toj zemlji.
U dvadesetom veku, s uvođenjem britanskog protektorata nad Palestinom, sve je više
jačao p okret Jevreja za povezivanje s drugim Jevrejima, a naročito posle pogroma u Istočnoj
Evropi tu počinje da se doseljava sve više Jevreja. Britanci su s odobravanjem gledali na
stvaranje „jevrejske domovine“ u Palestini i dozvolili su Jevrejima da se tu pres ele i kupe
zemlju od Arapa. Posle Drugog svetskog rata i Holokausta, još više Jevreja je pokušalo da
dođe u Palestinu. Napetost između Jevreja i nejevreja dostigla je tačku ključanja, pa je
iscrpljena Velika Britanija rešavanje tog problema prepustila Ujed injenim nacijama 1948.
godine, koje su izglasale da oblast bude podeljena na dve države. Jevreji su pristali, Arapi su
rekli „ne“. Ishod je bio rat, što je izazvalo prvi talas palestinskih izbeglica koje su napuštale
tu oblast i jevrejskih izbeglica koje s u dolazile u nju preko Bliskog istoka.
Jordan je zauzeo Zapadnu obalu, uključujući Istočni Jerusalim. Egipat je okupirao Gazu,
smatrajući je produžetkom sopstvene teritorije. Nijedna od ove dve zemlje nije nameravala da
Palestincima koji tu žive ponudi pra vo na državljanstvo ili status priznatog naroda, niti je bilo
ikakvog značajnog pokreta koji bi pozivao na stvaranje palestinske države. Za to vreme,
Sirija je celu tu oblast smatrala delom veće Sirije, a ljude koji u njoj žive Sirijcima.

Golanska visor avan, Zapadna obala i Gaza ostale su sporne teritorije posle Šestodnevnog rata 1967. godine.
Do dana današnjeg Egipat, Sirija i Jordan su sumnjičavi prema palestinskoj nezavisnosti,
a ako bi Izrael nestao i bio zamenjen Palestinom, sve tri bi tvrdile da i maju pravo na delove te
teritorije. U ovom veku, međutim, Palestinci imaju snažno osećanje pripadnosti palestinskoj
naciji, te bi svaka arapska diktatura koja bi želela da uzme komad palestinske zemlje ma koje
veličine ili oblika naišla na ogromno protivlj enje. Palestinci su i te kako svesni da većina
arapskih zemalja, u koje su neki Palestinci pobegli u dvadesetom veku, odbija da im da
državljanstvo; te zemlje uporno se drže stava da status dece i unuka Palestinaca ostane
„izbeglica“ i ne dozvoljavaju da P alestinci budu integrisani.
Tokom Šestodnevnog rata 1967. godine Izraelci su zauzeli ceo Jerusalim, Zapadnu obalu
i Gazu. Napustili su Gazu 2005. godine, ali stotine hiljada jevrejskih naseljenika ostalo je na
Zapadnoj obali.
Izrael na Jerusalim gleda kao na svoj večni, nedeljivi kapital. Po jevrejskoj religiji, u
njemu se nalazi stena na kojoj se Avram spremao da žrtvuje sina Isaka, i upravo je na toj
steni izgrađena Kupola na ostacima svetinje nad svetinjama – Solomonovog hrama. Za
Palestince, Jerusalim i ma verski značaj koji se snažno oseća u celom muslimanskom svetu:
grad se smatra trećim najsvetijim mestom islama, jer se veruje da se prorok Muhamed uspeo
na nebo sa te iste stene, što je mesto na kome se danas nalazi „Najudaljenija džamija“ (Al
Aksa). U vojnom smislu, strateški i geografski značaj grada nije veliki – nema nikakvu
industriju vrednu pominjanja, nikakvu reku, ni aerodrom – ali u kulturnom i religijskom

smislu značaj Jerusalima je ogroman. Naime, ideološka potreba za tim mestom važnija je od
njegove lokacije. Kontrola nad Jerusalimom i pristup Jerusalimu nisu nešto u vezi s čim je
lako doći do kompromisnog rešenja.
U poređenju s tim, Izraelcima je bilo lakše da odustanu od Gaze (mada je i to bilo teško).
No o tome jesu li ljudi koji tu žive do bili nešto ozbiljnije odlaskom Izraelaca može se
raspravljati.
Gaza je nesumnjivo u najnezgodnijem položaju od dva trenutna palestinska „entiteta“.
Dugačka je samo četrdeset, a široka dvanaest kilometara. Milion i osamsto hiljada ljudi žive
zbijeni na tom prostoru. Gaza je u suštini „grad -država“, premda stravično osiromašena.
Zbog sukoba s Izraelom, njeni građani su zarobljeni u sopstvenom gradu – opkoljeni su s tri
strane bezbednosnom granicom koju su podigli Izrael i Egipat, i morem na svojoj zapadnoj
strani. Mogu da grade samo u okviru određene udaljenosti od granice s Izraelom, jer Izraelci
nastoje da ograniče mogućnost dometa raketne paljbe iz Gaze. U poslednjoj deceniji odvija se
asimetrična trka u naoružanju, jer naoružane grupe u Gazi traže rakete s većim dometom, a
Izrael razvija sistem protivraketne odbrane.
Gaza je zbog prenaseljenosti pogodna za one koji je brane, ali je noćna mora za civilno
stanovništvo koje ima malo ili nimalo ratnih skloništa i nikakvu vezu sa Zapadnom obalom,
iako je udaljen ost između ta dva mesta samo četrdeset kilometara u najužem delu. Sve dok ne
bude postignut neki mirovni dogovor, stanovnici Gaze neće imati kuda da odu, a malo šta
mogu da rade u Gazi.
Zapadna obala je skoro sedam puta veća od Gaze, ali je potpuno zaroblj ena zemljom.
Njen veći deo čini planinski venac koji se pruža od severa ka jugu. Posmatrano iz vojnog
ugla, to daje svakome ko komanduje nadmoćnu poziciju za kontrolu priobalne ravnice na
zapadnoj strani planinskog venca i Jordanske doline na istočnoj. Ako stavimo na stranu
ideologiju jevrejskih naseljenika koji tvrde da imaju biblijsko pravo da žive u oblasti koje
nazivaju Judeja i Samarija i stvari posmatramo iz vojnog ugla, tada je izraelsko stanovište
ovo: neizraelskim vojnim snagama ne sme da bude dozv oljeno da kontrolišu ove visoravni jer
odatle mogu da se ispaljuju rakete na priobalnu ravnicu gde živi sedamdeset procenata
izraelskog stanovništva. A u toj ravnici nalaze se i izraelski najvažniji putevi, mnoge od
najuspešnijih i najmodernijih kompanija, međunarodni aerodrom i većina teške industrije.
To je jedan razlog što izraelska strana zahteva „sigurnost“ i bespogovorno traži da
nezavisna država Palestinaca, čak i da tako nešto postoji, ne sme da ima vojsku s teškim
naoružanjem na ovoj visoravni, te da Izrael takođe mora da zadrži kontrolu nad granicom sa
Jordanom. Pošto je Izrael premali, nema pravu „strategijsku dubinu“, mesto gde vojska može
da se povuče ako odbrana bude probijena, pa je zato vojno usmeren na to da se osigura da mu

se niko ne pribl iži. Dalje, udaljenost između granice Zapadne obale i Tel Aviva iznosi oko
šesnaest kilometara u najužem delu; sa ivice Zapadne obale bilo koja iole vešta vojska može
da preseče Izrael na dva dela. Tako je i u slučaju Zapadne obale: Izrael sprečava da bilo koja
grupa postane dovoljno jaka da može da postane pretnja njenom postojanju.
U trenutnim okolnostima, pretnje po sigurnost Izraela i njegovih građana dolaze od
mogućih terorističkih napada i raketne paljbe iz neposrednog okruženja, ali to ne predstavlja
pretnju i samom postojanju Izraela. Egipat, na jugozapadu, ne predstavlja pretnju. Postoji
mirovni sporazum koji trenutno odgovara obema stranama, a delimično demilitarizovano
Sinajsko poluostrvo ima ulogu zone razdvajanja. Istočno odatle, na drugoj stran i Crvenog
mora kod oblasti oko Akabe u Jordanu, i pustinja štiti Izrael, kao što ga štiti i mirovni
sporazum s Amanom. Iz pravca severa potencijalnu opasnost predstavlja Liban, ali reč je o
relativno maloj opasnosti u vidu nemira na granici i upada i/ili o graničenog bombardovanja.
No ako i kada Hezbolah u Libanu bude koristio svoje sve veće rakete sa većim dometom da
bi dobacio dalje u unutrašnjost Izraela, izraelski vojni odgovor biće masivnih razmera.
Ozbiljniju potencijalnu pretnju predstavlja veći liban ski sused, Sirija. Istorijski
posmatrano, Damask želi direktan prilaz obali i on mu je potreban. Oduvek je Liban smatrao
delom Sirije (što je Liban zaista i bio) i ogorčen je što su sirijske trupe bile primorane da
napuste Liban 2005. godine. Ako ta ruta k a moru bude blokirana, druga mogućnost je
prelazak preko Golanske visoravni i brdovite oblasti oko Galilejskog jezera na putu do
Sredozemlja. Međutim Golansku visoravan zauzeo je Izrael tokom Šestodnevnog rata 1967.
godine, pa bi sirijska vojska morala da izvede žestok napad da bi se probila do priobalne
ravnice koja vodi do najvećih izraelskih gradova i naseljenih mesta. Ne može da se odbaci
mogućnost da će se u nekom trenutku u budućnosti to i desiti, ali u skorijoj budućnosti
krajnje je malo verovatno, a uz to, sve dok građanski rat u Siriji traje – nije ni moguće.
Tako ostaje pitanje Irana – mnogo ozbiljnije pitanje, jer obuhvata i problem nuklearnog
oružja.
Iran je ogromna država, većina stanovnika nisu Arapi, a jezik kojim govori najviše ljudi i
zvanič ni jezik u Iranu jeste farsi. Iran je veći od Francuske, Nemačke i Ujedinjenog
Kraljevstva zajedno, ali dok je ukupan broj stanovnika ovih zemalja 200 miliona, u Iranu živi
samo 78 miliona ljudi. Pošto nema mnogo prostora pogodnog za život, većina ljudi ži vi u
planinskim predelima i visoravnima; velike pustinje i slane pustinjske oblasti u unutrašnjosti
Irana nisu mesto gde se može živeti. Već sama vožnja kroz njih može loše da utiče na stanje
duha. Život u tim predelima jeste borba u koju se malo ko upusti o.
U Iranu postoje dva velika planinska lanca: Zagros i Elburs. Zagros se prostire od severa,
144 kilometara duž iranske granice sa Turskom i Irakom, završavajući se gotovo kod

Ormuskog prolaza u Persijskom zalivu. Na južnoj strani ovog planinskog lanca pr ostire se
ravnica ka zapadu gde Šat el Arab deli Iran i Irak. Tu su i najveća iranska nalazišta nafte;
druga su na severu i u unutrašnjosti zemlje. Smatra se da su ova nalazišta nafte zajedno treća
po veličini u svetu. I pored toga, Iran je relativno sirom ašan zbog lošeg upravljanja zemljom,
korupcije, planinskog reljefa koji ometa saobraćajne veze i ekonomskih sankcija koje su
delimično sprečile modernizaciju određenih grana industrije.
Planinski venac Elburs takođe počinje na severu, ali se prostire duž g ranice sa
Jermenijom, te celom dužinom južne obale Kaspijskog jezera i uz granicu sa
Turkmenistanom, sve do Avganistana. Ovaj planinski lanac može da se vidi iz prestonice,
Teherana – uzdiže se nad gradom na njegovoj severnoj strani. Pruža predivan pogled sa
svojih visina, a krije i bolje čuvanu tajnu od iranskog nuklearnog projekta: izvanredne uslove
za skijanje tokom nekoliko meseci godišnje.
Iran je zaštićen svojom geografijom, budući da je okružen planinama sa tri strane, a
močvarnim tlom i vodom na čet vrtoj. Mongoli su bili poslednja sila koja se iole probila kroz
ovu teritoriju, 1219 –1221. godine, a otada su ove planine uništavale svakog ko je pokušao da
osvaja probijajući se kroz njih. U vreme Drugog zalivskog rata 2003. godine čak su i SAD,
najveća v ojna sila koju je svet ikad video, čim su ušle u Iran iz pravca severa, smatrale da je
bolje da krenu nadesno, jer su znale da i pored superiornog naoružanja koje imaju, Iran nije
zemlja za osvajanje. U stvari, vojska SAD je tad imala uzrečicu: „Osvajamo p ustinje, ne
planine.“
Kad je 1980. godine izbio iransko -irački rat, Iračani su koristili šest divizija da bi prešli
Šat el Arab u pokušaju da prisajedine iransku provinciju Kuzistan. Nisu odmakli dalje od
močvarnih nizija, a kamoli da su došli do podnožja Zagrosa. Rat se vukao osam godina,
odnevši bar milion života.
Planinski teren Iranu otežava da stvori celovitu ekonomiju u kojoj su oblasti međusobno
povezane, a uz to u planinama žive i mnogi manjinski narodi, svaki sa jasno definisanim
odlikama. U Kuzist anu, na primer, Arapi su većinsko stanovništvo, a na drugim mestima žive
Kurdi, Azeri, Turkmeni i Gruzijci, između ostalih naroda. Barem šezdeset procenata
stanovnika govori jezikom farsi, jezikom dominantne persijske većine. Usled ove
raznolikosti, Iran t radicionalno ima centralizovanu vlast i oslanja se na vojnu silu i
zastrašujuću mrežu obaveštajne službe da bi održao stabilnost u zemlji. Teheran zna da niko
ne namerava da osvaja Iran, ali zna i da neprijateljske sile mogu da iskoriste manjine koje
žive u Iranu da bi izazvale razdor i time ugrozile njegovu islamsku revoluciju.
Iran takođe ima nuklearnu industriju, a mnoge zemlje, naročito Izrael, smatraju da je
koristi da bi pravio nuklearno oružje, što povećava napetost u regionu. Izraelci se osećaju

ugr oženo zbog mogućeg iranskog nuklearnog oružja. Nije reč samo o potencijalnoj
sposobnosti Irana da parira izraelskom vojnom arsenalu i zbriše Izrael samo jednom
bombom: naime, ako Iran bude imao nuklearnu bombu, onda će arapske zemlje verovatno
zahvatiti pa nika, te će i same pokušati da ih nabave. Saudijci, recimo, strahuju da ajatolasi
žele da dominiraju regionom, okupe sve šiitske Arape pod svoje vođstvo i da čak imaju
planove o upravljanju svetim gradovima – Mekom i Medinom. Iran s nuklearnim
naoružanjem bio bi regionalna supersila par excellence , a da bi se suprotstavili toj opasnosti,
Saudijci će verovatno pokušati da kupe nuklearno oružje od Pakistana (s kojim imaju bliske
veze). Egipat i Turska mogli bi potom da urade isto.
To znači da je pretnja izrae lskim vazdušnim napadom na iranska nuklearna postrojenja
stalno prisutna; ali prisutni su i mnogi ograničavajući faktori. Jedan od njih jeste rastojanje
između Izraela i Irana od 1609 kilometara vazdušnom linijom. Izraelska vojna avijacija
morala bi da pre đe granice dve suverene države – Jordana i Iraka, a Irak bi sigurno obavestio
Iran da se sprema napad. Još jedan ograničavajući faktor je da bi bila koja druga ruta
iziskivala tankiranje aviona u vazduhu, što možda nadmašuje mogućnosti Izraela, a opet bi s e
preletalo (ako se leti severnom rutom) preko suverene teritorije. I poslednje i najvažnije, Iran
u rukama drži nešto što bi mogao biti džoker – mogućnost da zatvori Ormuski prolaz u
Persijskom zalivu, kroz koji svakodnevno prođe, u zavisnosti od prodaje, oko dvadeset
procenata nafte koja podmiruje svetske potrebe. Ormuski prolaz, koji se smatra strateški
najvažnijim na svetu, u svom najužem delu širok je samo 33 kilometara. Industrijski razvijen
svet strahuje od posledica zatvaranja ovog prolaza i na neko liko meseci, jer bi to posledično
dovelo do vrtoglavog skoka cene nafte. Upravo zato toliko mnogo zemalja vrši pritisak na
Izrael da ništa ne preduzima.
Iranci su u prvoj deceniji ovog veka strahovali što su bili okruženi Amerikancima.
Američka mornarica b ila je u Persijskom zalivu, američke trupe u Iraku i Avganistanu. Posle
delimičnog povlačenja vojske iz obe ove zemlje strahovi Iranaca su nestali i Iran ima
dominantan položaj i direktnu vezu sa svojim saveznicima u šiitskom Iraku. Jug Iraka takođe
predst avlja most za Iran ka njegovim saveznicima alavitima u Damasku, te šiitskim
saveznicima u vidu Hezbolaha u Libanu na obali Sredozemnog mora.
Od šestog do četvrtog veka stare ere Persijsko carstvo prostiralo se od Egipta do Indije.
Današnji Iran nema takve carske planove, ali svejedno teži da proširi svoj uticaj, a očigledan
pravac je preko ravnica ka zapadu – arapskim državama i njihovim šiitskim manjinama.
Stekao je uporište u Iraku nakon što su Amerikanci posle invazije postavili vladu u kojoj šiit i
čine većinu. To je uznemirilo Saudijsku Arabiju, kojom dominiraju suniti, i potpirilo
bliskoistočnu verziju hladnog rata u čijem je središtu odnos između Saudijaca i Iranaca.

Saudijska Arabija možda jeste veća od Irana, možda jeste mnogo bogatija od Irana,
zahv aljujući razvijenoj naftnoj i gasnoj industriji, ali ima neuporedivo manje stanovnika od
Irana (28 miliona Saudijaca naspram 78 miliona Iranaca) i nema sigurnost da je kao vojska
sposobna da se izbori s persijskim susedom ako se taj hladni rat ikad pretvor i u žestoki i dođe
do direktnog sukoba. Svaka strana ima ambiciju da bude vladajuća sila u regionu i svaka sebe
smatra predvodnicom u vlastitoj verziji islama. Dok je Irak bio pod Sadamovom diktaturom,
između Saudijske Arabije i Irana postojala je zona koj a ih je razdvajala; sada kada je nestala,
one se gnevno gledaju preko Persijskog zaliva. Dogovor o iranskim nuklearnim postrojenjima
koji su vodili Amerikanci i koji je zaključen u leto 2015. godine ni na koji način nije uverio
države u Persijskom zalivu d a je pretnja koju Iran predstavlja smanjena, a nastavlja se i sve
žešći verbalni rat između Saudijske Arabije i Irana, pored rata koje povremeno vode preko
svojih predstavnika na drugim mestima, pre svega u Jemenu.
Zapadni mediji su se u izveštavanju usred sredili na izraelsku reakciju na ovaj dogovor o
nuklearnom oružju. Međutim, svi arapski mediji u celom regionu bili su protiv tog dogovora;
u nekim novinama poredili su ga s Minhenskim sporazumom iz 1938. godine. Jedan vodeći
saudijski kolumnista pozvao je Saudijsku Arabiju da počne da pravi bombu kako bi bila
spremna da reaguje kad Iran uradi to isto.
Ovo je bila pozadina zastrašujućih događaja s početka 2016. godine, kada je Saudijska
Arabija (većinski sunitska zemlja) pogubila četrdeset sedam zatvorenika u jednom jedino m
danu, a među pogubljenima je bio i najstariji šiitski verski poglavar Nimr el Nimr. To je bio
proračunat potez vladajuće sunitske kraljevske porodice s namerom da pokaže svetu, a i
Amerikancima, da će Saudijci – s nuklearnim dogovorom ili bez njega – poraziti Iran. Izbile
su demonstracije po celom šiitskom muslimanskom svetu, saudijska ambasada u Teheranu
opljačkana je i zapaljena, prekinuti su diplomatski odnosi između dve zemlje i stvorene su
okolnosti za nastavak mučnog građanskog rata između sunita i šiita. To je iskorišćeno na
brojne načine, čak je diplomatski okrenulo sunitske države jedne protiv drugih. Saudijska
Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Bahrein i Egipat 2017. godine prekinuli su veze s
Katarom, optužujući ga da podržava terorizam. Usledila je ekonomska blokada, što je
nagnalo Katar da prihvati pomoć iz Irana, koji je brzo uočio priliku da pospeši dalju podelu
među državama Persijskog zaliva.
Zapadno od Irana nalazi se zemlja koja je i evropska i azijska – Turska. Graniči se s
arapskim zemljama, ali nije arapska, te premda većina njene teritorije pripada široj oblasti
Bliskog istoka, ona nastoji da se distancira od sukoba koji se tu odvijaju.
Tursku nikada nisu istinski priznali kao deo Evrope njeni (evropski) susedi na sev eru i
severozapadu. Ako Turska jeste evropska zemlja, onda su granice Evrope daleko na drugoj

strani prostrane Anadolijske visoravni, što znači da se završavaju u Siriji, Iraku i Iranu. A tu
ideju malo njih prihvata. Ako nije deo Evrope, gde onda spada? Tu rski najveći grad Istanbul
bio je evropska prestonica kulture 2010. godine, Turska učestvuje u takmičenju za Pesmu
Evrovizije i evropskom prvenstvu u fudbalu, sedamdesetih godina prošlog veka prijavila se
za članstvo u organizaciji danas poznatoj kao Evrop ska unija. Pa ipak, manje od pet
procenata njene teritorije nalazi se u Evropi. Većina geografa smatra da mala oblast Turske
koja se nalazi zapadno od Bosfora jeste u Evropi, dok ostali deo zemlje, onaj južno i
jugoistočno od Bosfora, spada u Bliski istok (u najširem smislu tog pojma).
To je jedan razlog što Turska nikada nije bila primljena u Evropsku uniju. Drugi razlozi
su silni slučajevi kršenja ljudskih prava, naročito kad je reč o Kurdima, i njena ekonomija.
Turska ima 75 miliona stanovnika, pa evrops ke zemlje strahuju da bi njeno članstvo u
Evropskoj uniji, s obzirom na razlike u životnom standardu, za posledicu imalo ogroman
priliv radne snage u evropske zemlje. Još jedan razlog, mada se ne pominje unutar EU,
mogao bi biti to što je Turska većinom mu slimanska zemlja (98 procenata stanovnika su
muslimani). Evropska unija nije ni sekularna ni hrišćanska organizacija, ali jeste vodila neke
teške rasprave o „vrednostima“. Za svaki argument u prilog pristupanju Turske Evropskoj
uniji postoji argument proti v, a u prethodnoj deceniji smanjeni su izgledi da će se Turska
priključiti. Tursku je to pak nagnalo da razmisli o drugim mogućnostima koje možda ima.
Dvadesetih godina prošlog veka nije bilo nikakvog izbora, bar po mišljenju jednog
čoveka. Njegovo ime je Mustafa Kemal i on je bio jedini turski general čiji je ugled posle
Prvog svetskog rata porastao. Nakon što su Savezničke sile odredile teritoriju Turske, uspeo
se do mesta predsednika suprotstavljajući se uslovima koje su nametnule. No ujedno je
modernizo vao Tursku i učinio je delom Evrope. Uveo je zapadno zakonodavstvo i
gregorijanski kalendar, a zabranio islamske javne institucije. Zabranio je nošenje fesa,
arapsko pismo zamenio je latiničnim, a ženama je dao pravo glasanja na izborima (dve
godine pre Šp anije i petnaest godina pre Francuske). Kada je 1934. godine postalo obavezno
da se imenu doda prezime, Turci su Kemalu dali prezime „Ataturk“ – „Otac Turaka“. Umro
je 1938. godine, a vođe koje su ga nasledile nastavile su njegovim putem dovođenja Turske u
tabor Evrope; oni koji nisu išli tim putem zatekli bi se na pogrešnoj strani državnog udara
vojske rešene da sprovede Ataturkovo zaveštanje.
Međutim, pošto je Evropa neprekidno odbacivala Tursku i pošto su mnogi Turci uporno
odbijali da postanu manje reli giozni, krajem osamdesetih godina dvadesetog veka stasala je
generacija političara koja je počela da razmišlja o nezamislivom – da je Turskoj možda
potreban plan B. Turgut Ozal, religiozan čovek, postao je predsednik 1989. godine i počeo da
uvodi promene. Ohrabrio je Turke da Tursku opet dožive kao veliki most između Evrope,

Azije i Bliskog istoka, te kao zemlju koja ponovo može da bude velika sila u svim ovim
regionima. Aktuelni predsednik Redžep Tajip Erdogan ima slične ambicije, čak veće, ali se
suočava i sa sličnim preprekama u njihovom ostvarivanju. Prepreke su delimično geografske.
Arapske zemlje podozrevaju da Erdogan želi da oživi Osmansko carstvo u ekonomskom
smislu i opiru se bliskim vezama s Turskom. Iranci na Tursku gledaju kao na svog ekonomski
i vojno najmoćnijeg rivala u sopstvenom dvorištu. Odnosi, koji inače nikada nisu ni bili
srdačni, zahladneli su zato što su se ove dve države našle na suprotnim stranama,
podržavajući različite frakcije u građanskom ratu u Siriji. Snažna podrška Turske vla di
Muslimanskog bratstva u Egiptu vratila se Turskoj kao bumerang, jer je egipatska vojska
izvela drugi državni udar i preuzela vlast. Odnosi između Kaira i Ankare sada su ledeni.
Još su gori odnosi između Ankare i Moskve. Turci i Rusi se ne slažu već pets to godina,
ali su tokom prošlog veka uglavnom naučili da održavaju pristojne odnose bez previše
trzavica. Građanski rat u Siriji to je promenio; Rusija je podržavala predsednika Asada, a
Turska se svojski trudila da pomogne u zbacivanju Asadovog režima i z ameni ga vladom na
čelu sa sunitskim muslimanima. Neslaganje je kulminiralo krajem 2015. godine, nakon što su
Rusi vojno intervenisali u Siriji. Turska je oborila ruski borbeni avion SU 24, tvrdeći da je
upao u njen vazdušni prostor. Usledio je težak verba lni rat, čak i neodređena pretnja da će se
pretvoriti u pravi, ali obe strane su pristale na oštru kritiku i uvođenje ekonomskih sankcija
Turskoj. Ova žestoka svađa nije imala veze samo sa Sirijom i ruskim vojnim avionom –
imala je veze s tim što se Turci i Rusi nadmeću za uticaj na Crnom moru, Kaspijskom jezeru i
kod turskih naroda u zemljama kao što je Turkmenistan. Obe zemlje su znale da će Turska,
ako nastavi da se razvija, želeti da bude rival Rusiji u „stan“ državama i nijedna nije
nameravala da popus ti u pitanjima suvereniteta i „časti“.
Turska elita je saznala da sticanje poena kod islamista – time što će se sukobljavati s
Izraelom – za posledicu ima saradnju Izraela sa Kiprom i Grčkom. Naime, ove zemlje su
sklopile trilateralni savez radi eksploatis anja nalazišta gasa, svaka na svojim obalama. Pošto
egipatska vlada s neodobravanjem gleda na Tursku, utoliko je više zainteresovana da bude
veliki kupac energije od ovih novih snabdevača. Turskoj, koja je mogla da ima koristi od
izraelske energije, preost aje da se u podmirivanju energetskih potreba i dalje oslanja na svog
starog neprijatelja Rusiju, dok istovremeno sarađuje s njom u izgradnji novih gasovoda za
isporučivanje energije zemljama Evropske unije.
Amerikanci, uznemireni zbog mogućnosti novog hlad nog rata između Turske i Izraela,
njihova dva saveznika, rade na tome da ih ponovo povežu. SAD žele da te zemlje imaju bolje
odnose ne bi li ojačali položaj NATO -a u istočnom delu Sredozemlja. Sa stanovišta NATO -a,
Turska je najznačajnija zemlja jer kontro liše ulaz u Crno more i izlaz iz njega kroz uski

Bosforski moreuz. Ako Turska zatvori Bosfor, koji je u svom najužem delu širok nešto više
od kilometar i po, ruska crnomorska flota neće moći da izađe na Sredozemno more, pa samim
tim ni na Atlantski okean. Čak i da se prođe kroz Bosfor, stiže se samo u Mramorno more;
opet mora da se prođe kroz morski prolaz Dardaneli da bi se ušlo u Egejsko more na putu ka
Sredozemnom moru.
S obzirom na veličinu njenog kopna, o Turskoj se obično ne razmišlja kao o pomorskoj
sili, no ona je omeđena trima morima, a njena kontrola nad tim vodama čini je silom koju
treba ozbiljno shvatiti. Uz to, ona je trgovinski i transportni most koji povezuje Evropu sa
Bliskim istokom, zemljama u oblasti Kavkaza i državama u Centralnoj Aziji, sa kojima ima
zajedničku prošlost, a u nekim regionima i etničke veze.
Turska je rešena da bude na raskršćima istorije, i pored toga što promet tu katkad može da
bude opasan. Na veb -stranici turskog Ministarstva spoljnih poslova to je istaknuto pod
odredn icom „Sažetak spoljne politike“: „Geografija Afro -Evroazije, u čijem epicentru se
nalazi Turska, jeste oblast gde su prilike i rizici međusobno povezani na najintenzivniji
način.“ Takođe piše: „Turska je odlučna da postane punopravna članica Evropske unije u
sklopu proslave svog dvovekovnog truda da se uzdigne do najviših nivoa savremene
civilizacije.“
Čini se malo verovatno da će se to dogoditi u dogledno vreme. Do pre nekoliko godina
Turska je smatrana uzorom toga kako jedna bliskoistočna zemlja, ne račun ajući Izrael, može
da prihvati demokratiju. Uzor je nedavno pretrpeo teške udarce zbog aktuelnog problema s
Kurdima, teškoća s kojima se suočavaju neke male hrišćanske zajednice i zbog prećutne
podrške Turske islamističkim organizacijama u njihovoj borbi p rotiv sirijske vlade. Neuspeli
puč iz 2016. godine olakšao je Erdoganovoj vladi da se obruši na celu opoziciju. Više od
50.000 ljudi je uhapšeno i oko 150.000 je dobilo otkaz.
Izjave predsednika Erdogana o Jevrejima, rasnom pitanju i rodnoj jednakosti, uz pritajenu
islamizaciju Turske, takođe su izazvale zabrinutost. Pa ipak, u poređenju s većinom arapskih
zemalja Turska je neuporedivo razvijenija zemlja i priznata kao demokratska. Erdogan možda
poništava deo Ataturkovog nasleđa, ali unuci Oca Turaka žive s lobodnije od bilo koga na
arapskom Bliskom istoku.
Pošto arapske države nisu doživele slično otvaranje ka svetu, a jesu trpele zbog
kolonijalizma, nisu bile spremne da arapske pobune i nemire (talas protesta koji je počeo
2010. godine) preokrenu u pravo Ar apsko proleće. Umesto toga su se survale u stalne pobune
i građanski rat.
Arapsko proleće je naziv koji su izmislili mediji, pogrešan naziv. On nam, naime, ne
dopušta da jasno vidimo i razumemo to što se dešava. Previše reportera pohitalo je da

intervjuiše mlade liberale koji su stajali na gradskim trgovima držeći transparente sa
porukama napisanim na engleskom jeziku, te ih pogrešno protumačili kao glas naroda i
epohalni pravac kretanja istorije. Neki novinari učinili su to isto tokom Zelene revolucije,
ka da su o mladim studentima iz severnog dela Teherana govorili kao o „mladosti Irana“,
zanemarivši time druge mlade Irance koji su se priključili reakcionarnim paravojnim
snagama Basidž i Revolucionarnoj gardi Irana.
U Istočnoj Evropi je 1989. godine postoja o jedan oblik totalitarizma: komunizam. Većina
ljudi smatrala je da postoji samo jedan pravac kojim se treba uputiti – ka demokratiji, koja je
cvetala na dugoj strani Gvozdene zavese. Istok i Zapad imaju zajedničko istorijsko sećanje na
periode demokratije i građanskog društva. Arapski svet 2011. godine nije imao ništa od toga i
suočavao se s mnogim različitim pravcima kretanja. Postojali su, a i dalje postoje, pravci ka
demokratiji, liberalnoj demokratiji (koja se razlikuje od one prve), nacionalizmu, kult u jakog
vođe i pravcu kome su mnogi ljudi bili okrenuti sve vreme – islamu u njegovim raznim
oblicima, uključujući i islamizam.
Na Bliskom istoku moć ustinu potiče od oružja i nasilja. Neki dobri građani grada Misrata
u Libiji možda žele da osnuju liberaln u demokratsku partiju, neki možda čak žele da se bore
za prava homoseksualaca, ali njihov izbor biće ograničen ako lokalna realna moć ubija
liberalne demokrate i homoseksualce. Irak je upravo takav slučaj: demokratija samo na
papiru, daleko od liberalne, i mesto gde se ljudi rutinski ubijaju zato što su homoseksualci.
Druga faza arapskih pobuna uhvatila je zamah. To je složena interna borba u društvima
gde su religiozna verovanja, društveni običaji, plemenske veze i oružje trenutno daleko
moćnije sile od „z apadnih“ ideala jednakosti, slobode izražavanja i opšteg prava glasa.
Arapske zemlje su pod teškim bremenom predrasuda, zapravo žestokih neprijateljstava o
kojima prosečan zapadnjak zna tako malo da je sklon da ne veruje da postoje čak i ako su mu
pred oči ma. Mi smo svesni naših sopstvenih predrasuda, kojih je tušta i tma, ali izgleda da
često zatvaramo oči pred predrasudama na Bliskom istoku.
Rutinsko izražavanje neprijateljstva, čak mržnje prema drugima toliko je uobičajeno u
arapskom svetu da ga tu jedva ko komentariše izuzev liberalne manjine obično obrazovane na
Zapadu, koja ima ograničen pristup masovnim medijima. Antisemitske karikature, koje
podsećaju na nacističku propagandu u novinama Štirmer , sasvim su uobičajene. Svake
nedelje, bez izuzetka, imam i koji iznose provokativne i uvredljive izjave gostuju u udarnim
terminima televizijskih emisija.
Zapadnjaci koji nalaze opravdanja za takvu vrstu ponašanja ponekad su motivisani, a i
blokirani u razmišljanju, strahom da ne budu označeni kao jedan od „orij entalista“ Edvarda
Saida. Oni zapravo izdaju vlastite liberalne vrednosti time što poriču njihovu univerzalnost.

Drugi, u svojoj naivnosti, kažu da takva podsticanja na ubijanje nisu raširena i da moraju da
se sagledaju u kontekstu arapskog jezika koji se lako može prepustiti retoričkim uzletima.
Takvo viđenje govori o njihovom nedostatku razumevanja „arapske ulice“, ulozi zvaničnih
medija i o odbijanju da uvide da kad ljudi koji su puni mržnje nešto kažu – to zaista i misle.
Kada je Hosni Mubarak bio primo ran da podnese ostavku na mesto predsednika Egipta,
narod je zaista bio taj koji ga je zbacio, ali ono što spoljni svet nije video jeste da je vojska
godinama čekala priliku da se reši i njega i njegovog sina Gamala, a da joj je ulično pozorište
pružilo pa ravan koji joj je bio potreban. Kada je Muslimansko bratstvo pozvalo svoje
pristalice da izađu na ulice, paravan je postao nepotreban i bio je uklonjen. U Egiptu su
postojale samo tri institucije: Mubarakova Nacionalna demokratska stranka, vojska i
Muslima nsko bratstvo. Dve potonje uništile su prvu, Bratstvo je zatim pobedilo na izborima,
te počelo da pretvara Egipat u islamističku državu, a onda i samo platilo ceh time što ga je
svrgla stvarna sila u državi – vojska.
Islamisti su ostali druga sila, premda sada deluju u tajnosti. Kada su demonstracije protiv
Mubaraka bile na vrhuncu, na ulicama Kaira okupilo se nekoliko stotina hiljada ljudi. Posle
Mubarakovog svrgavanja, kada se radikalni vođa Muslimanskog bratstva verski poglavar
Jusuf el Karadavi vratio i z Katara gde je bio proteran, izašlo je barem milion ljudi da ga
pozdravi, ali je malo ko u zapadnim medijima to nazvao „glas naroda“. Liberali nikada nisu
imali šansu. Nemaju je ni sada. A to nije zato što su ljudi ovog regiona radikalni; to je zato
što a ko ste gladni i uplašeni i neko vam ponudi ili hleb i sigurnost ili ideju demokratije, izbor
nimalo nije težak.
U osiromašenim društvima s malo stabilnih i pouzdanih institucija, moć je u rukama
bandi prerušenih u „miliciju“ i „političke partije“. Dok se o ne bore za vlast, ponekad uz
glasnu podršku naivnih simpatizera sa Zapada, ginu silni nedužni ljudi. Čini se da će u
narednim godinama tako biti u Libiji, Siriji, Jemenu, Iraku, a moguće i u drugim državama.
Amerikanci žele da smanje svoje političko i vojn o ulaganje u ovom regionu jer više
nemaju potrebu za tolikim uvozom energije; ako se zaista povuku, onda će se Kina, i nešto
manje Indija, možda uključiti u jednakoj meri u kojoj interes Amerike jenjava. Kinezi su već
značajni igrači u Saudijskoj Arabiji, Iraku i Iranu. O svemu tome praviće se planovi i
odlučivaće se u kabinetima zvaničnika u prestonicama velikih sila, dok će se u stvarnosti ta
igra voditi sa željama, nadama i zamišljanjima ljudi, a i njihovim životima.
Sajks –Piko se raspada. Sastaviti ga, čak i u drugačijem obliku, biće dug i krvav posao.

SEDMO POGLAVLJE


INDIJA I PAKISTAN
„Indija nije ni nacija ni država. Ona je potkontinent nacionalnosti.“
Muhamed Ali Džina

Indija i Pakistan mogu da se slože u vezi s jednim: nijedna država ne žel i onu drugu u svojoj
blizini. To je donekle problematično, imajući u vidu da je njihova zajednička granica duga
3057 kilometara. Obe vrve od antagonizma i nuklearnog oružja, a njihovo izlaženje na kraj s
tim neželjenim odnosom pitanje je života i smrti za desetine miliona ljudi.
U Indiji živi skoro 1,3 milijarde ljudi, dok u Pakistanu živi 182 miliona. Osiromašen,
nestabilan i rasparčan, izgleda kao da Pakistan sebe definiše suprotstavljanjem Indiji, dok
Indija, uprkos tome što je opsednuta Pakistanom, sebe definiše na mnogo načina, u koji spada
i taj da je svetska sila u nastajanju, sa sve razvijenijom ekonomijom i brojnijom srednjom

klasom. Iz takvog povoljnog položaja ona gleda na Pakistan i vidi kako ga nadmašuje,
mereno po gotovo svim ekonomskim i demok ratskim pokazateljima.
Vodili su nekoliko velikih ratova i bili u mnogim sukobima. Emocije su žestoke. O često
citiranoj izjavi pakistanskog oficira da bi Pakistan hiljadama posekotina naterao Indiju da
krvari pisao je krajem 2014. godine vojni analitičar dr Amardžit Sing u Indijan difens rivjuu :
„Šta god drugi pomislili, moje je mišljenje jednostavno to da je za Indiju bolje da izdrži
razorni nuklearni napad Pakistana i pretrpi ga, čak i po cenu života desetina miliona ljudi,
nego da iz dana u dan trpi sra motu i bol od hiljadu posekotina i potroši energiju ne ostvarivši
svoj potencijal.“ To možda ne odražava zvaničnu politiku pakistanske vlade, ali govori o
dubini osećanja, i to na mnogim nivoima, u oba ova društva. Moderni Pakistan i Indija
stvoreni su u b orbi; sledeći put ta borba bi mogla da ih ubije.
Dve zemlje povezane su geografijom Indijskog potkontinenta, koji stvara prirodan okvir.
Bengalski zaliv, Indijski okean i Arabijsko more nalaze se na jugoistoku, jugu i jugozapadu,
Hindukuš je na severozapad u, a Himalaji na severu. U pravcu kretanja kazaljke na satu
nailazi se na pustinjski plato Beludžistana, koji se polako uspinje u planinski predeo
Severozapadne granične provincije; planine se još više uspinju i prelaze u Hindukuš. Desno,
ka istoku, povezu ju se sa planinskim lancem Karakorum, koji vodi do Himalaja. Planine
Karakorum prostiru se celom dužinom granice sa Kinom sve do Burme. Odatle se Indija
obavija oko Bangladeša i teren se spušta južno ka Bengalskom zalivu.
U unutrašnjosti tog okvira nalaze se sadašnje države Indija, Pakistan, Bangladeš, Nepal i
Butan. Dve poslednje su osiromašene zemlje okružene kopnom kojima dominiraju njihovi
džinovski susedi Kina i Indija. Problem Bangladeša nije manjak prilaza moru, već to što more
ima previše pristupa B angladešu: vode iz Bengalskog zaliva neprestano poplavljuju nizije
Bangladeša. Drugi geografski problem ove zemlje jeste što je gotovo potpuno okružena
Indijom, jer 4095 kilometara duga granica, o kojoj je postignut sporazum 1974. godine,
obavija Bangladeš ostavljajući mu samo mali deo granice sa Burmom kao alternativni
kopneni put ka svetu.
Bangladeš je politički nestabilna zemlja sa islamističkim militantnim grupama koje prave
probleme Indiji. No nijedna od ove tri manje zemlje na potkontinentu nikada ne može ni
izdaleka da predstavlja pretnju svom neprikosnovenom gospodaru. Ni Pakistan ne bi
predstavljao pretnju Indiji da nije ovladao tehnologijom pravljenja nuklearnog oružja u
decenijama koje su usledile posle podele ovog regiona 1947. godine.
Oblast unu tar tog okvira, uprkos tome što je kao geografski predeo relativno ravna,
oduvek je bila prevelika i previše raznolika da bi imala jaku centralnu upravu. Čak su i
britanski kolonijalni vladari, čuveni po svojoj administraciji i povezivanju delova teritorij e

sistemom železnica, dopustili postojanje regionalne autonomije i zapravo je koristili da bi
lokalne vođe huškali jedne protiv drugih. Za jezičku i kulturnu raznovrsnost delimično su
zaslužne razlike u klimi – na primer, ledeni sever Himalaja nasuprot džu nglama juga – ali i
reke i religije ovog potkontinenta.
Razne civilizacije razvile su se duž Ganga, Bramaputre i Inda. I danas se naseljene oblasti
i centri nalaze na njihovim obalama, a regioni, koji se međusobno izrazito razlikuju – recimo
Pendžab, u kom e većinsko stanovništvo čine Siki, i pokrajina Tamil Nadu, gde se govori
tamilski jezik – zasnivaju se na ovim geografskim podelama.
Mnoge sile vekovima su osvajale Indijski potkontinent, ali ga nijedna nije zaista osvojila.
Čak i u današnje doba Nju Delhi ne kontroliše uistinu Indiju, a Islamabad, kao što ćemo
videti, ima još manje kontrole nad Pakistanom. Muslimani su imali najviše uspeha u
ujedinjavanju potkontinenta pod jednim vođstvom, ali čak ni islam nikada nije savladao
jezičke, religijske i kulturn e razlike.
Prvo muslimansko osvajanje bilo je još u osmom veku nove ere, kada su Arapi
Omajadskog kalifata uspeli da dođu do Pendžaba, što je današnji Pakistan. Otada pa do
osamnaestog veka raznim osvajanjima islam je stigao na potkontinent; međutim, istoč no od
doline reke Ind većinsko hinduističko stanovništvo oduprlo se preobraćanju i time posejalo
seme buduće podele Indije.
Britanci su došli i otišli, a po njihovom odlasku središte nije moglo da se održi i sve se
raspadalo. A u stvari uopšte nije ni bilo pravog središta: ta oblast je oduvek bila podeljena
drevnim razlikama između jezika kojim se govori u Pendžabu i Gudžaratu, planinama i
pustinjama, te islamom i hinduizmom. Sile postkolonijalnog nacionalizma i verskog
separatizma 1947. godine podelile su zemlju na dva velika dela, kasnije tri: Indiju, Pakistan i
Bangladeš. Britanci, iscrpljeni učestvovanjem u dva svetska rata i svesni da se dani imperije
približavaju kraju, nisu se proslavili prilikom svog odlaska.
Donji dom Britanskog parlamenta objavio j e 3. juna 1947. godine sledeće: Britanci će se
povući, a Indija će biti podeljena na dva nezavisna dominiona: Indiju i Pakistan. Sedamdeset
tri dana kasnije, petnaestog avgusta, Britanci su još bili tu.
Usledila je velika razmena stanovništva. Milioni musl imana prešli su nove granice Indije
i uputili se ka Pakistanu, a milioni hindusa i Sika prešli su u Indiju. Kolone ljudi u grupama
od 30.000 i više bile su na putevima, jer su se selile cele zajednice. Vozovi prepuni izbeglica
išli su preko potkontinenta n apred i nazad, ostavljajući ljude u gradovima i vraćajući se nazad
da bi prevezli one koji su išli u suprotnom smeru.
To je bio pokolj. Izbile su pobune širom obe zemlje, jer su se muslimani, hindusi, Siki i
drugi narodi, zahvaćeni panikom i strahom, okren uli jedni protiv drugih. Britanska vlada se

ogradila od prihvatanja odgovornosti i odbila molbu novih indijskih i pakistanskih vođa da
pošalje još nekoliko trupa u zemlju da bi pomogla da se održi red. Razlikuju se procene o
broju stradalih, ali bar milion ljudi je umrlo, a petnaest miliona je bilo raseljeno. Oblasti na
zapadu sa većinskim muslimanskim stanovništvom – dolina reke Ind zapadno od pustinje Tar
i basen reke Gang – postali su Zapadni Pakistan, dok su oblasti istočno od Kalkute (sada je
naziv gra da Kolkata) postale Istočni Pakistan.
Šta je Pakistan ovim dobio? Mnogo manje od Indije. Nasledio je najproblematičniju
granicu Indije, Severozapadnu graničnu provinciju pored Avganistana, i kao država je bio
podeljen na dve fizički udaljene oblasti s malo čim što bi ih povezivalo, budući da je 1600
kilometara teritorije Indije razdvajalo Zapadni Pakistan od Istočnog Pakistana. Aljaska i
Sjedinjene Američke Države rešavaju problem svoje međusobne udaljenosti bez muke, ali
Aljaska i SAD su kulturno, jezički i ekonomski stabilna celina. Jedino što je povezivalo ova
dva dela Pakistana bio je islam. Pošto nikada nisu zaista bili celina, nije bilo iznenađenje kad
su se raspali; Istočni Pakistan se 1971. godine pobunio protiv dominacije Zapadnog
Pakistana, Indija se umešala i, posle mnogo krvoprolića, Istočni Pakistan se otcepio i postao
Bangladeš.
Međutim, tada, 1947. godine, dvadeset pet godina posle raspada Osmanskog carstva,
Džina i druge vođe novog Pakistana, u atmosferi velikog uzbuđenja i obećanja svetle
bud ućnosti, tvrdili su da su stvorili ujedinjenu muslimansku otadžbinu.
Pakistan je geografski, ekonomski, demografski i vojno slabiji od Indije. Nema ni snažan
nacionalni identitet, za razliku od Indije koja je izgradila, i pored svoje veličine, kulturne
raz nolikosti i secesionističkih pokreta, solidnu sekularnu demokratiju gde postoji zajednički
osećaj indijskog identiteta. Pakistan je islamska država s istorijom diktatura i stanovništvom
koje je obično lojalnije svojoj kulturnoj oblasti nego državi.
Sekular na demokratija je dobro služila Indiji, ali ona je podelom iz 1947. godine dobila
početnu prednost. U okviru novih granica Indije nalazila se većina industrije potkontinenta,
osnova prihoda od poreza i najvažniji gradovi. Na primer, Kalkuta sa svojom lukom i
bankarskim sektorom pripala je Indiji, a time je Istočni Pakistan bio lišen velikog izvora
prihoda i veze sa svetom.
Pakistan je dobio samo sedamnaest procenata monetarnih rezervi koje je kontrolisala
vlada na čelu pre britanske podele. Ostavljen je sa osnovom za bavljenje poljoprivredom, bez
novca za ulaganje u razvoj, problematičnom zapadnom granicom i državom koja je unutar
sebe podeljena na brojne načine.
Ime „Pakistan“ pruža naznake o tim podelama: pak znači „čist“ a stan znači „zemlja“ na
urduu, pa je to „zemlja čistih“, ali je ujedno i akronim. P je za Pendžab, A za Avganiju

(paštunska oblast pored avganistanske granice), K za Kašmir, S za Sind, a „tan“ za
Beludžistan.
Od ovih pet zasebnih oblasti, svake sa vlastitim jezikom, obrazovana je jedna dr žava, ali
ne i nacija. Pakistan se silno trudi da stvori osećaj jedinstva, ali i dalje je retkost da se neko iz
Pendžaba oženi Beludžankom ili Sind Paštunkom. Pendžapci čine šezdeset procenata
stanovništva, Sindi četrnaest, Paštuni trinaest i po, a Beludži četiri i po procenata. Verske
napetosti stalno su prisutne – ne samo u neprijateljstvu koji se povremeno ispoljava prema
hrišćanskoj i hinduističkoj manjini u zemlji već i između većinskih sunitskih muslimana i
manjinskih šiitskih. U Pakistanu postoji nek oliko nacija unutar jedne države.


Mnoge oblasti koje sačinjavaju Indiju i Pakistan imaju sopstveni identitet i jezik.
Zvanični jezik je urdu, maternji jezik indijskih muslimana koji su prebegli iz Indije 1947.
godine i većinom se naselili u Pendžabu. A zbog toga taj jezik ne vole u ostalom delu zemlje.
U oblasti u kojoj žive pripadnici etničke zajednice Sind već dugo postoji nezadovoljstvo zbog
onoga što oni doživljavaju kao dominaciju pendžapskog stanovništva; mnogi Sindi smatraju
da se prema njima opho de kao prema građanima drugog reda. Paštuni u Severozapadnoj
graničnoj provinciji nikada nisu prihvatili vladavinu stranaca: delovi te granične oblasti
nazvani su Plemenska područja pod federalnom upravom, ali u stvarnosti njima se nikada nije
upravljalo i z Islamabada. Kašmir je i dalje podeljen između Pakistana i Indije, te premda
većina stanovnika Kašmira želi nezavisnost, jedno pitanje u vezi s kojim Indija i Pakistan

mogu da se slože jeste da je neće dobiti. I u Baludžistanu postoji pokret za nezavisnos t koji se
s vremena na vreme aktivira u pobuni protiv države.
Pokrajina Beludžistan ima presudan značaj: iako u njoj živi mali broj stanovnika
Pakistana, bez nje Pakistan ne postoji. Beludžistan zauzima gotovo 45 procenata teritorije
zemlje i u njemu se na lazi većina prirodnog gasa i mineralnog bogatstva Pakistana. Drugi
izvor prihoda nazire se u primamljivom predlogu o kopnenim putevima kojima bi se iranska i
kaspijska nafta preko Pakistana dovozile do Kine. Dragulj u ovoj posebnoj kruni jeste grad
Gvadar na obali. Mnogi analitičari smatraju da je ovaj strateški posed bio dugoročni cilj
Sovjetskog Saveza kada je okupirao Avganistan 1979. godine: Gvadar bi ispunio prastari san
Moskve o luci na toplom moru. I Kineze je privukao ovaj dragulj, te su uložili mil ijarde
dolara u ovu oblast. Pomorska luka Gvadar je otvorena 2007. godine, a ove dve zemlje sada
rade na tome da je povežu sa Kinom. Dugoročno gledano, Kina bi želela da iskoristi Pakistan
kao kopneni put za prevoz energenata. To bi joj omogućilo da zaobiđ e Malajski moreuz,
tesnac koji, kao što smo videli u poglavlju o Kini, može da uguši kineski ekonomski razvoj.
U proleće 2015. godine Kina i Pakistan su sklopili dogovor vredan 46 milijardi dolara o
izgradnji auto -puteva, železnica i gasovoda u dužini od s koro 3000 kilometara od Gvadara do
kineske provincije Sinđijang. Kinesko -pakistanski ekonomski koridor, kako je nazvan,
omogućiće Kini direktan pristup Indijskom okeanu i izlaz u druge okeane. Krajem 2015.
godine Kina je potpisala i ugovor o korišćenju, to kom četrdeset godina, devet kvadratnih
kilometara zemlje oko luke, gde gradi ogromnu „specijalnu ekonomsku zonu“ i međunarodni
aerodrom, sve u sklopu Kinesko -pakistanskog ekonomskog koridora. Pošto obe zemlje znaju
da će Beludžistan praviti probleme, oform ljene su bezbednosne snage od skoro 25.000 ljudi
da bi štitile zonu.
Pakistan je i te kako zadovoljan zbog ogromnog kineskog ulaganja u izgradnju kopnenog
puta, a to je jedan razlog što će suzbiti ma kakav secesionistički pokret u pokrajini
Beludžistan. No sve dok u ovu pokrajinu ne počne da se vraća više bogatstva koje ona stvara
i da se koristi za njen razvoj, tu će i dalje biti nemira, a povremeno i nasilja.
Pakistan ujedinjuju islam, kriket, obaveštajne službe, vojska i strah od Indije. Ništa od
toga ne će biti dovoljno da spreči njegov raspad ako separacionističke sile ojačaju. U suštini,
Pakistan je već više od decenije u stanju građanskog rata koji je usledio posle ratova
periodično i nesmotreno vođenih protiv ogromnog suseda – Indije.
Prvi indijsko -pa kistanski rat vođen je 1947. godine, odmah posle britanske podele zemlje,
a vodio se zbog Kašmira, koji je naposletku, 1948. godine, podeljen Linijom kontrole
(poznatom i kao Berlinski zid Azije); no i Indija i Pakistan nastavili su da tvrde da imaju
suver enitet nad Kašmirom.

Gotovo dvadeset godina kasnije, Pakistan je pogrešno procenio snagu indijske vojske,
pošto se loše pokazala u indijsko -kineskom ratu 1962. godine. Napetosti između Indije i Kine
bile su sve veće zbog kineske okupacije Tibeta, što je pa k nagnalo Indiju da pruži utočište
dalaj lami. Tokom ovog kratkog sukoba kineska vojska je pokazala svoju nadmoć i probila se
gotovo do države Asam, ušavši skoro u samo središte Indije. Pakistanska vojska je to
posmatrala likujući i, precenivši sopstvene s posobnosti, 1965. godine ušla je u rat s Indijom i
izgubila.
Godine 1984. Pakistan i Indija imali su oružani sukob na nadmorskoj visini od 6705
metara na glečeru Sijačen; inače, to se smatra najvišom tačkom gde je vođena neka bitka.
Izbilo je još sukoba, 1 985, 1987. i 1995. godine. Pakistan je nastavio da obučava militantne
grupe da bi se infiltrirale preko Linije kontrole, te je 1999. godine izbio još jedan sukob zbog
Kašmira. Do tada su obe zemlje imale nuklearno oružje. Nekoliko nedelja je nad ovim
sukob om visila prećutna pretnja da će prerasti u nuklearni rat, no onda je reagovala američka
diplomatija i ubedila obe strane da odustanu od toga. Ponovo su bili na ivici rata 2001.
godine, a pucnjave i dalje sporadično izbijaju duž granice.
U vojnom smislu, I ndija i Pakistan međusobno odmeravaju snage. Obe strane kažu da je
njihov stav odbramben, ali nijedna ne veruje drugoj i tako nastavljaju da gomilaju trupe na
granici, zajedno zatočeni u potencijalnom plesu smrti.
Odnosi između Indije i Pakistana nikada ne će biti prijateljski, ali da nije Kašmira, koji je
obema zemljama trn u oku, mogli bi da budu srdačni. Kako stvari stoje, Indiji odgovara da
Pakistan bude podeljen unutar sebe i radiće na tome da održi takvo stanje, a Pakistan će želeti
da podriva Indiju, ne prezajući ni od korišćenja onih elemenata u državi koje podržavaju
terorističke napade u Indiji, kao što je to bio masakr u Mumbaju 2008. godine.
Problem Kašmira delimično jeste pitanje nacionalnog ponosa, ali je i strateško pitanje.
Potpunom kontrolom nad Kašmirom Indija bi dobila prolaz ka Centralnoj Aziji i granici s
Avganistanom, a time bi ujedno Pakistanu bilo onemogućeno da se graniči sa Kinom i tako bi
se umanjila korist koju Pakistan i Kina imaju od svog odnosa. Pakistanska vlada rado na sav
glas objavljuje da je njeno prijateljstvo sa Kinom „više od planina i dublje od okeana“. To
nije tačno, ali je zgodno za povremeno izazivanje nervoze kod Amerikanaca zbog mogućeg
ukidanja ogromne finansijske pomoći koju Amerika daje Pakistanu.
Ako bi Pakistan imao potpunu kontrolu nad Kašmirom, onda bi imao veće mogućnosti u
spoljnoj politici, a Indiji bi one bile oduzete. Takođe bi doprinelo sigurnosti Pakistana da će
imati zalihe vode. Reka Ind izvire u Himalajima na Tibetu, ali protiče kroz deo Kašmira koji
je pod nadzorom Indije pre nego što uđe u Pakistan, gde teče sve do Karačija i uliva se u
Arabijsko more.

Ind i njegovi rukavci predstavljaju glavni izvor vode za dve trećine zemlje; bez ove reke
pamučna industrija i mnogi drugi oslonci pakistanske ekonomi je, ionako slabe, bili bi
uništeni. Sporazumom koji su poštovali tokom svih ratova, Indija i Pakistan dogovorili su se
da dele vodu; no stanovništvo obe zemlje uvećava se zabrinjavajuće brzo, a zbog globalnog
zagrevanja moglo bi da dođe do smanjivanja koli čine vode u reci. Ako bi Pakistan
prisajedinio ceo Kašmir, obezbedio bi sebi zalihe vode. S obzirom na to šta su ulozi, nijedna
strana neće popustiti, a sve dok se ne dogovore u vezi s Kašmirom, neće biti moguće pronaći
rešenje za prekid neprijateljstva. Č ini se da je Kašmir predodređen da bude mesto gde
povremeno ratuju borci koje obučava Pakistan i vojska Indije – a ti sukobi prete da se
pretvore u rat velikih razmera uz stalno prisutnu opasnost upotrebe nuklearnog oružja. Obe
zemlje takođe će nastaviti d a vode još jedan rat preko svojih posrednika – u Avganistanu –
naročito sada kad je većina NATO snaga otišla odatle.
Pakistanu nedostaje „strategijska dubina“ – mesto u unutrašnjosti gde vojska može da se
povuče ako zemlja bude napadnuta s istoka – u odnos u na Indiju. Granicu Pakistana i Indije
čini močvarno zemljište na jugu, pustinja Tar i planine na severu – sve krajnje teški tereni za
prelazak vojske. No to ipak može da se izvede i obe države imaju borbeni plan. Plan vojske
Indije uključuje kopnenu i mo rsku blokadu luke Karači i njenih skladišta nafte, a lakša ruta
osvajanja je ona između juga i severa – nalazi se u centralnom delu, u gostoljubivijem
Pendžabu, a u Pendžabu je prestonica Pakistana, Islamabad.
Od granice Indije do Islamabada ima oko 400 ki lometara, a teren je većinom ravan. U
slučaju ogromnog, sveobuhvatnog napada konvencionalnim oružjem indijska vojska mogla bi
da bude u prestonici za nekoliko dana. To što ona ne izražava nikakvu želju za tim nije
poenta: posmatrano iz ugla Pakistana, ona bi to mogla da uradi. Pakistanu je dovoljno već to
što je u geografskom smislu moguće izvesti napad, te zato mora da ima plan A i plan B kako
bi uzvratio.
Plan A je da zaustavi indijsko napredovanje ka Pendžabu i možda izvrši kontranapad
preko granice i pr eseče indijski auto -put 1A, koji je presudna ruta za snabdevanje vojske
Indije. Indijska vojska ima više od milion ljudi, dvostruko više nego pakistanska, ali ako ne
može da se snabdeva, ne može ni da se bori. Plan B obuhvata povlačenje preko avganistanske
granice, ako bude potrebno, a to iziskuje da vlada u Kabulu bude prijateljski nastrojena.
Dakle, geografija nalaže da će se Pakistan povezati s Avganistanom, kao što će i Indija.
Da bi jedna drugu sprečile u tome, obe zemlje teže da obrlate vladu Avganist ana da bude
naklonjena njoj, a ne ovoj drugoj – ili, drugačije rečeno, svaka želi da Kabul bude neprijatelj
njenog neprijatelja.

Kada su Sovjeti napali Avganistan 1979. godine, Indija je pružila diplomatsku podršku
Moskvi, a Pakistan je pohitao da Amerikan cima i Saudijcima ponudi pomoć u naoružavanju,
obučavanju i plaćanju mudžahedina koji bi se borili protiv Crvene armije. Kada su Sovjeti
poraženi, pakistanska obaveštajna služba ISI pomogla je da se stvore avganistanski talibani, a
zatim ih podržala dok su preuzimali zemlju, kako je i planirano.
Avganistanski talibani prirodno su naklonjeni Pakistanu. Uglavnom su Paštuni, dakle
pripadaju istoj etničkoj zajednici kao i većina Pakistanaca iz Severozapadne granične
provincije (sada poznate kao provincija Hajbe r-Pahtunva). Nikada nisu sebe doživljavali kao
različite narode, a na granicu koja ih deli gledaju kao na zapadnu izmišljotinu, što ona na neki
način i jeste.
Avganistansko -pakistanska granica poznata je kao Durandova linija. Ser Mortimer
Durand, ministar spoljnih poslova britanske kolonijalne vlade u Indiji, povukao je tu granicu
1893. godine, a tadašnji vladar Avganistana se složio s tim. No 1949. godine avganistanska
vlada „poništila“ je dogovor, smatrajući ga veštačkim ostatkom iz doba kolonijalizma. Ot ada
Pakistan nastoji da ubedi Avganistan da promeni mišljenje, Avganistan odbija, a paštunski
narod i na jednoj i na drugoj strani planina pokušava da živi kao što je vekovima živeo,
ignorišući granicu i održavajući svoje pradavne veze.


Glavne etničke z ajednice u avganistansko -pakistanskoj oblasti nisu se uklopile u granicu nametnutu Durandovom
linijom 1893. godine, te se mnoge od njih i dalje više poistovećuju sa svojim plemenom, sunarodnicima preko
granica, nego s ostatkom nacije.
U središtu ove oblast i, koja se ponekad naziva Paštunistan, nalazi se pakistanski grad
Pešavar, neka vrsta urbanog talibanskog vojno -industrijskog kompleksa. Iz grada izlaze

kopije kalašnjikova, tehnologija za pravljenje bombi i borci, a u njega dolazi podrška iz nekih
delova zemlje.
Takođe je i sklonište za agente pakistanske obaveštajne službe na putu za Avganistan,
koji nose novac i uputstva talibanskim grupama preko granice. Pakistan je već decenijama
vojno prisutan u Avganistanu, ali sad je otišao predaleko, pa ga je tigar kojeg je jahao ujeo.
Talibani koje je stvorio Pakistan ugostili su 2001. godine strane pripadnike Al Kaide na
nekoliko godina. Zatim, 11. septembra 2001. godine Al Kaida je napala Sjedinjene Američke
Države na njenom tlu, a operacija je bila smišljena u A vganistanu. Kao odgovor na to,
američka vojska je isterala talibane i Al Kaidu iz grada. Antitalibanske snage avganistanske
Severne alijanse krenule su da preuzmu zemlju, a ubrzo su došle NATO vojne snage.
Preko granice, dan posle jedanaestog septembra, Am erikanci su započeli tešku
diplomatsku paljbu na Pakistance, zahtevajući od njih da učestvuju u „ratu protiv terorizma“ i
da prekinu da podržavaju terorizam. Tadašnji državni sekretar Kolin Pauel pozvao je
predsednika Mušarafa i zahtevao da ovaj napusti sa stanak da bi se javio na telefon, a u
razgovoru mu je rekao: „Ili ste s nama ili protiv nas.“
Američka strana to nikada nije potvrdila, ali Mušaraf je napisao da je taj poziv usledio
nakon što je Pauelov zamenik Ričard Armitidž pozvao šefa pakistanske obav eštajne službe
ISI i rekao mu da ako „izaberemo teroriste, treba da se pripremimo za bombardovanje iz
kamenog doba“. Pakistan je sarađivao, i to je bilo to. Izuzev što nije potpuno sarađivao – i to
nije bilo to.
Islamabad je bio prisiljen da deluje, te je delovao; ali nisu svi u pakistanskom sistemu bili
voljni za to. Vlada je zabranila nekoliko militantnih organizacija i pokušala da obuzda verske
grupe koje je smatrala ekstremističkim. Do 2004. godine bila je vojno uključena u borbu
protiv grupa u Severoza padnoj graničnoj provinciji i privatno prihvatila američku politiku
napada na teroriste iz bespilotnih letelica, dok je javno osuđivala te napade.
To su bile teške odluke. Pakistanska vojska i obaveštajna služba morale su da se okrenu
protiv talibanskih vo đa koje su upravo oni obučavali i s kojima su stvorili prijateljski odnos
devedesetih godina dvadesetog veka. Talibanske grupacije reagovale su žestoko, zauzimajući
nekoliko regiona u ovim plemenskim područjima. Mušaraf je bio meta tri neuspela pokušaja
atentata, njegova buduća naslednica Benazir Buto je ubijena, a usred bombardovanja i napada
ubijeno je skoro pedeset hiljada pakistanskih građana.
Američka/NATO vojna operacija u Avganistanu i mere koje su Pakistanci tu preduzeli
pomogli su da se Arapi, Čeče ni i drugi strani pripadnici Al Kaide rasteraju u sve delove sveta,
a zatim su vođe Al Kaide proganjane i ubijane. Ali talibani nisu imali kuda da odu – oni su
bili Avganistanci i Pakistanci – i, kao što su rekli ovim novim, tehnološki naprednim stranim

os vajačima iz Amerike i Evrope: „Vi možda imate satove, ali mi imamo vreme.“ Oni će
čekati dok stranci ne odu, šta god stranci bacali na njih, a u tome će im pomoći određene
frakcije u Pakistanu.
Posle nekoliko godina postalo je jasno: talibani nisu bili por aženi, oni su se stopili sa
paštunskim stanovništvom, odakle i potiču, te su se sada ponovo pojavljivali gde i kada su to
hteli.
Amerikanci su zatim pribegli vojnoj taktici „čekić i nakovanj“. Neprekidno će udarati po
avganistanskim talibanima na nakovnju pakistanske vojne operacije na drugoj strani granice.
No pokazalo se da je „nakovanj“ u plemenskim područjima zapravo sunđer koji je upio sve
što je bačeno na njega, a i izbegao udarce – pod tim se podrazumeva svako povlačenje
avganistanskih talibana pred američkim čekićem.
Britanci su 2006. godine odlučili da će stabilizovati pokrajinu Helmand na jugu, gde se
nadležnost avganistanske vlade nije protezala mnogo dalje od Laškarge, prestonice ove
pokrajine. To je bila centralna teritorija avganistanskih Paštu na. Britanci su došli s dobrim
namerama, bila im je poznata paštunska istorija, ali izgleda da su je jednostavno ignorisali –
razlog što su tako postupili ostaje misterija. Tadašnji britanski ministar odbrane Džon Rid bio
je pogrešno citiran – a zatim su g a zbog tih reči okrivljavali – da se „nada da nijedan pucanj
neće biti ispaljen u besu“. A zapravo je rekao ovo: „Došli smo ovde na jug da zaštitimo
avganistanski narod i pomognemo mu da rekonstruiše svoju ekonomiju i demokratiju. Bili
bismo savršeno zadov oljni da odemo za tri godine ne ispalivši nijedan metak.“
To je možda bila lepa namera, ali da li je uopšte bila ostvariva? Tog leta, pošto je ministar
odbrane izdao uputstva u Forin ofisu u Londonu, vodio sam s njim sledeći razgovor:
„Ne brini, Time. Ne j urimo talibane, tu smo da zaštitimo ljude.“
„Ne brinite, ministre, talibani će juriti vas.“
Bio je to prijateljski razgovor, vođen pre nego što je ubijeno više od 450 britanskih
vojnika, ali ni dan -danas ne znam da li je britanska vlada odobrovoljavala jav no mnenje pre
slanja trupa, dok je privatno predviđala da će to biti teška situacija, ili je pak bila neshvatljivo
naivna u vezi s onim što sledi.
Dakle, talibani su satrli Britance, satrli Amerikance, satrli NATO, čekali da NATO snage
odu, i posle trinaes t godina NATO je otišao.
Tokom svih tih godina, oni na najvišim položajima u pakistanskom političkom sistemu
igrali su dvostruku igru. Amerika je možda imala svoju taktiku, ali Pakistanci su znali isto što
i talibani: da će jednog dana Amerikanci otići, a kad budu otišli, pakistanska spoljna politika
opet će tražiti od vlade u Avganistanu da bude naklonjena Pakistanu. Frakcije unutar

pakistanske vojske i vlade nastavile su da pomažu talibanskim grupama, spekulišući da će se
posle povlačenja NATO snaga makar južna polovina Avganistana vratiti pod kontrolu
talibana i da će tako osigurati da Kabul i dalje mora da održava veze s Islamabadom.
Pakistanska dvostruka igra bila je razotkrivena kada su Amerikanci konačno pronašli
vođu Al Kaide Osamu bin Ladena, koji s e tobože krio od vlade u garnizonskom gradu
Abotabadu. Do tada je nepoverenje Amerikanaca prema sopstvenim pakistanskim
„saveznicima“ bilo toliko veliko da čak nisu unapred obavestili Islamabad o tome da šalju tim
specijalnih snaga da ubije Bin Ladena. A t o je bilo narušavanje suvereniteta koje je ponizilo
vojsku i vladu Pakistana, kao što ih je ponizio i argument: „Ako niste znali da se on tu nalazi,
onda ste bili nekompetentni; ako jeste, onda ste bili upleteni.“
Pakistanska vlada je oduvek poricala da ig ra dvostruku igru, zbog koje je stradalo
mnoštvo Avganistanaca i Pakistanaca, a i Amerikanaca, mada manje u poređenju s
avganistanskim i pakistanskim stanovništvom. I posle vojne misije u Abotabadu Pakistanci su
nastavili da poriču, ali je sada bilo vrlo m alo onih koji su im verovali. Ako su neke frakcije
pakistanskog političkog sistema bile spremne da pruže pomoć najtraženijem čoveku
Amerike, iako im je već tada bio manje važan, bilo je očigledno da će podržati grupe koje
služe njihovim ambicijama da utiču na događaje u Avganistanu. Problem je bio što su te
grupe sad imale svoje kopije u Pakistanu i želele su da utiču na događaje u Pakistanu. Onaj
ko se igrao vatrom bio je opečen.
Pakistanski talibani su prirodna posledica avganistanske verzije talibana. I jedni i drugi su
pre svega Paštuni i ni jedni ni drugi neće prihvatiti dominaciju ma koje nepaštunske vlasti,
bila ona britanska vojska u devetnaestom veku ili pakistanska vojska u dvadeset prvom veku,
u kojoj su većinom Pendžapci.
Islamabad je to oduvek r azumeo i prihvatao. Pakistanska vlada pretvarala se da vlada
celom zemljom, a Paštuni iz Severozapadne granične provincije pretvarali su se da su lojalni
pakistanskoj državi. Taj odnos je funkcionisao do 11. septembra 2001. godine.
Godine koje su usledile bile su izuzetno teške za Pakistan. Stopa stradanja civila bila je
ogromna, a stranih ulaganja bilo je sve manje, što je još više otežalo svakodnevni život.
Vojska, primorana da se okrene protiv svog de fakto saveznika, izgubila je pet hiljada ljudi, a
gra đanski rat je ugrozio krhko jedinstvo države.
Postalo je toliko loše da su pakistanska vojska i vlada na kraju morale da daju vojsci SAD
podatke i koordinate koje su joj omogućile da izvode vazdušne napade bespilotnim
letelicama, a ciljevi su im bili pakis tanski talibani u Severozapadnoj graničnoj provinciji.
Kada su vazdušni napadi postali toliko očigledni, Islamabad je morao da se pretvara da ih

osuđuje i opisao ih je kao narušavanje suvereniteta Pakistana, jer je u napadima stradalo na
stotine civila. SA D su civilne žrtve pripisale greškama.
Bespilotne letelice uglavnom su poletale iz baze u Avganistanu, ali za neke se smatra da
su poletale i iz tajne baze u Pakistanu. Odakle god da su dolazile, bilo ih je mnogo. Broj
napada bespilotnim letelicama u Avgan istanu i Pakistanu izuzetno se povećao u vreme
Obamine administracije u odnosu na vreme Bušovog mandata.
Sve se još više pogoršalo do leta 2015. godine. NATO snage napustile su Avganistan i
Amerikanci su proglasili okončanje borbenih misija, ostavljajući s amo neku oružanu silu.
Zvanično, to je bilo za vođenje operacija specijalnih snaga i za obuku; nezvanično, ostavljena
je da bi se osiguralo da Kabul ne bude prepušten talibanima. Bez NATO snaga koje pritiskaju
talibane na avganistanskoj strani granice, zad atak Pakistana da porazi pakistanske talibane
postao je još teži. Vašington nastavlja da vrši pritisak na Islamabad, a to podrazumeva
nekoliko mogućih scenarija:

• Cela pakistanska vojska napada Severozapadnu graničnu provinciju i poražava talibane.
• Svo jim borbenim operacijama talibani nastavljaju da ubrzavaju raspad Pakistana sve
dok ne postane nefunkcionalan kao država.
• Amerikanci gube interes, pritisak na Islamabad popušta i vlada pravi kompromise sa
talibanima. Situacija se vraća u normalu, Severoz apadna granična provincija je ostavljena na
miru, ali Pakistan nastavlja da sprovodi svoj plan u Avganistanu.

Od ovih scenarija najmanje verovatan je prvi. Nijedna strana sila nikad nije porazila
plemena iz Severozapadne granične provincije, a pakistanska vojska u kojoj su Pendžapci,
Sindi, Beludži i Kašmirci (i malo Paštuna) smatra se stranom silom čim uđe u plemenska
područja.
Drugi scenario je moguć, mada izgleda da je masakr 132 učenika u Pešavaru koji su
talibani počinili 2014. godine zaista dovoljno alarmirao zvanični Pakistan, koji je godinama
zanemarivao upozorenja, da bi shvatio da pokret kome je pomogao da nastane sada može da
ga uništi.
A to treći scenario čini najverovatnijim. Amerikanci imaju ograničen interes u
Avganistanu ako talibani diskret no obećaju da neće ponovo primati neku grupu džihadista iz
inostranstva. Pakistanci će održati dovoljno veza s avganistanskim talibanima da bi bili
sigurni da će vlade u Kabulu slušati Islamabad i da se neće dodvoravati Indiji, a onda kada
pritisak bude po pustio, moći će da se dogovaraju sa pakistanskim talibanima.

Ništa od svega ovoga ne bi bilo potrebno da avganistanski talibani, koje je delimično
stvorila pakistanska obaveštajna služba, nisu bili dovoljno nesmotreni da ugoste Arape iz Bin
Ladenove Al Kai de i da se zatim, posle 11. septembra, nisu držali paštunske kulture
ukazivanja poštovanja gostima i zato odbili da ih predaju Amerikancima kada su ovi to
tražili. U stvari, posle decenije i po borbe, stanje je i dalje bilo toliko loše da je vlada SAD
mora la da promeni stav i da u Avganistanu zadrži hiljadu vojnika više nego što je planirala. I
pored toga što želi da ode iz zemlje, ne može sasvim da je napusti. Ne samo da bi talibani
zauzeli još veći deo Avganistana nego što ga trenutno kontrolišu već sada Islamska država tu
stiče uporište. U slučaju pada prestonice, SAD više ne bi mogle da se pretvaraju da su
prolivena krv i potrošeno bogatstvo cena koju je vredelo platiti. Mogućnost da se ova
ogromna propaganda uruši razlog je što Amerikanci i dalje ostaju u svom najduže vođenom
ratu i što se Trampova administracija upinje da stvori koherentnu politiku nakon preuzimanja
dužnosti.
Kad je reč o Indiji, ona može istovremeno da obavlja više stvari – zapravo mora, s
obzirom na to da ima još mnogo toga o čemu tre ba da razmišlja, a ne samo o Pakistanu, iako
je Pakistan prioritet njene spoljne politike. Neminovno je da će joj neprijateljski sused sa
nuklearnim oružjem zaokupiti pažnju, ali Indija mora da se usredsredi i na vođenje i
organizovanje 1,3 milijarde ljudi dok istovremeno istupa kao potencijalna svetska sila.
Odnos Indije s Kinom biće najvažniji u njenoj spoljnoj politici, ali zbog jednog –
Himalaja. Da između ove dve zemlje nema najvećeg planinskog lanca na svetu, njihov
umereno srdačan odnos verovatno bi bio leden. Ovlašan pogled na mapu pokazuje da se ove
dve ogromne države nalaze jedna pored druge, ali ako se temeljnije pogleda, otkriva se da su
one razdvojene jedna od druge 2658 kilometara dugačkom granicom, po podacima Cijinog
Vorld faktbuka .
Postoje p itanja koja izazivaju trvenja, a najvažnije od njih odnosi se na Tibet, najvišu
visoravan na svetu. Kao što smo već rekli, Kina želi Tibet i zato da bi sprečila Indiju da ga
ima i zato da bi sprečila – što je u očima Pekinga gotovo jednako loše – da nezavi san Tibet
dozvoli Indiji da tu stacionira vojne snage i tako im pruži visoku osmatračnicu.
Odgovor Indije na kinesko preuzimanje vlasti u Tibetu bio je da pruži utočište dalaj lami i
pripadnicima Pokreta za nezavisnost Tibeta, u Daramšali u državi Himačal Pradeš. To je
dugoročna politika osiguranja koju Indija plaća, ali bez očekivanja da će je ikada unovčiti.
Kako stvari stoje, čini se da je nezavisnost Tibeta nemoguća; ali ako bi se to nemoguće ipak
ostvarilo, čak i tek za nekoliko decenija, Indija bi bil a u položaju da podseti vladu Tibeta na
to ko su joj bili prijatelji tokom godina egzila.

Kini je jasno da je ovaj scenario krajnje neverovatan, ali je svejedno iritira Daramšala.
Njeno rešenje za to je u Nepalu, gde se stara da ima uticaj na tamošnji maoi stički pokret.
Indija ne želi da Nepal, u kome preovladavaju maoisti, bude pod kineskom kontrolom, ali
zna da pekinški novac i trgovina tu kupuju uticaj. Kini možda i nije baš mnogo stalo do
maoizma ovih dana, ali jeste joj dovoljno stalo do Tibeta da bi I ndiji poslala poruku da i ona
može da priušti plaćanje dugoročnog osiguranja. Na bilo kakvo „mešanje“ u Tibet, Kina
može da uzvrati „mešanjem“ u Nepal. A što više Indija mora da se bavi manjim državama u
svom neposrednom okruženju, to manje može da se bavi Kinom.
Sredinom 2017. godine obe zemlje bavile su se jednom manjom državom – Butanom, s
kojim se obe graniče, a to je dovelo do sukoba u vezi sa visoravni Doklam u Butanu. Kina
tvrdi da joj pripada deo ove oblasti, te je počela da tu gradi put, ali ubrzo su došle indijske
trupe i blokirale izgradnju. U slučaju da Kina kontroliše ovu oblast na tromeđi, imala bi
osmatračnicu na vojne položaje indijske vojske, i što je još važnije, mogla bi da dopremi
teško naoružanje bliže Indiji, pre svega koridoru Siliguri , poznatom i kao Kokošji vrat –
uskom prolazu koji povezuje severoistočne države Indije s ostatkom zemlje, a koji se lako
može preseći.
Drugi sličan problem između ova dva giganta odnosi se na severoistočnu indijsku
saveznu državu Arunačal Pradeš, koju Kin a svojata kao „južni Tibet“. Kako raste
samopouzdanje Kine, tako raste i količina teritorije za koju tvrdi da joj pripada. Sve
donedavno Kina je tvrdila da joj pripada samo oblast Tavang na krajnjem zapadu Indije.
Međutim, početkom prve decenije ovog veka Peking je odlučio da je cela teritorija države
Arunačal Pradeš kineska, što je bila novost za Indijce, koji tom teritorijom upravljaju od
1955. godine.
Uzrok što Kina svojata ovu zemlju delimično je geografske, a delimično psihološke
prirode. Naime, savezn a država Arunačal Pradeš graniči se s Kinom, Butanom i Burmom,
zbog čega je u strateškom smislu korisna, ali Kini je dragocena i još zbog nečeg: kao
podsetnik Tibetu na to da njegov plan o nezavisnosti nema šanse da uspe.
To je poruka koju i Indija povreme no mora da šalje nekim oblastima u sopstvenoj zemlji.
U Indiji postoje brojni separatistički pokreti, neki aktivniji od drugih, neki privremeno
neaktivni, ali nijedan koji se čini odlučnim da ostvari svoje ciljeve. Na primer, pokret Sika za
stvaranje sopst vene države od delova teritorije i indijskog i pakistanskog Pendžaba za sada je
utihnuo, ali mogao bi ponovo da se rasplamsa. U državi Asam postoji nekoliko suparničkih
pokreta, između ostalih pokret naroda Bodo, koji želi vlastitu državu, i pokret Ujedinj eni
front za oslobođenje Asama, koji želi zasebnu državu za muslimane unutar Asama.

Čak postoji pokret za stvaranje nezavisne hrišćanske države u Nagalandu, gde baptisti
čine 75 procenata stanovništva; no izgledi da će Nacionalni savet Nagalanda ostvariti svoj cilj
udaljeni su isto koliko i zemlja kojom želi da vlada, a čini se da to važi za sve ovdašnje
separatističke pokrete.
Uprkos ovim i drugim grupama koje žele nezavisnost, Sikima kojih ima 21 milion i
muslimanskoj manjini od oko 170 miliona ljudi, Ind ija ima snažan osećaj identiteta i
jedinstva unutar raznolikosti. A to će joj pomoći dok postaje sve prisutnija na svetskoj sceni.
Svet je bio toliko zadivljen neverovatnim usponom Kine da je često prenebregavao
njenog suseda. A Indija bi mogla da parira K ini kao ekonomska sila ovog veka. Indija je
sedma zemlja po veličini u svetu, a druga po broju stanovnika. Graniči se sa šest zemalja
(sedam ako se računa Avganistan). Ima skoro petnaest hiljada kilometara plovnih puteva,
zalihe vode na koje može da računa i ogromna područja plodnog zemljišta, veliki je
proizvođač uglja i ima pozamašne količine nafte i gasa, čak i ako će uvek biti njihov uvoznik;
to što subvencioniše troškove goriva i grejanja teret je za njene finansije.
Uprkos svom prirodnom bogatstvu, In dija nije dosegla kineski razvoj, a pošto se Kina sad
usmerava ka svetu, ove dve zemlje mogu da nalete jedna na drugu – ne duž svoje kopnene
granice, već na moru.
Hiljadama godina oblasti koje čine današnju Kinu i Indiju mogle su da ignorišu jedna
drugu zb og svog geografskog terena. Širenje sopstvene teritorije zalaženjem u teritoriju druge
zemlje preko Himalaja nije bilo moguće, a pored toga, obe države imale su i više nego
dovoljno plodne, obradive zemlje.
Međutim, sada je zbog razvijanja tehnologije i Ki ni i Indiji potrebna ogromna količina
energije; geografija im nije zaveštala tolika bogatstva, pa su zato obe zemlje morale da
prošire svoje horizonte i upuste se u rizičan poduhvat izlaska na okeane – i upravo su se tu
susrele.
Pre dvadeset pet godina Ind ija je započela politiku „okretanja Istoku“, delimično da bi
preprečila nastupajući uspon Kine, koji se jasno video. „Uradila je ono što mora da se uradi“:
u ogromnoj meri je povećala trgovinu sa Kinom (uglavnom uvoz) dok je istovremeno
uspostavljala strat eške odnose u oblastima koje Kina smatra sopstvenim dvorištem.
Indija je ojačala veze sa Burmom, Filipinima i Tajlandom; no najvažnije je što sarađuje sa
Vijetnamom i Japanom da bi obuzdala sve veću prevlast Kine u Južnom kineskom moru.
U tome ima novog sa veznika, premda ga drži na distanci – Sjedinjene Američke Države.
Indija je decenijama podozrevala da su Amerikanci novi Britanci, ali s drugačijim akcentom i
s više novca. U dvadeset prvom veku, u svetu koji je sve više multipolaran, Indija sa više

samopo uzdanja pronašla je razlog da sarađuje sa Amerikom. Kada je predsednik Obama
prisustvovao paradi u čast dana Republike Indije 2015. godine, Nju Delhi se postarao da
pokaže svoje blistavo nove transportne avione C -130 herkul i C -17 globmaster kojima ih je
snabdela Amerika, kao i tenkove dobijene od Rusa. Ove dve gigantske demokratije polako se
sve više približavaju jedna drugoj, o čemu svedoči snažan zagrljaj predsednika Trampa i
premijera Modija posle njihovog prvog sastanka.
Indija ima veliku, dobro opreml jenu mornaricu s nosačem aviona, ali neće moći da se
nadmeće s ogromnom Okeanskom flotom koju Kina planira da izgradi. Umesto toga, Indija
stupa u saveze s drugim zainteresovanim stranama da bi zajedno mogli barem da prate – ako
ne i prevaziđu – kinesku mo rnaricu dok plovi kineskim morima kroz Malajski moreuz,
Bengalski zaliv i oko vrha Indije u Arabijsko more ka prijateljskoj luci koju je Kina izgradila
u Gvadaru u Pakistanu.
S Indijom, uvek se ponovo vraćamo na Pakistan, a s Pakistanom na Indiju.
OSMO POG LAVLJE


KOREJA I JAPAN
„Počeo sam… da smišljam malu igru rečima o Kim Džong Ilu kao ’Oh, Voljenom Vođi ’, ali
zamrla mi je na usnama.“

Kristofer Hičens, Ljubav,
siromaštvo i rat: putopisi i eseji

Kako rešavate problem poput Koreje? Ne rešavate ga , jednostavno nekako izlazite na kraj s
njim – najzad, toliko se toga dešava širom sveta što od nas zahteva da se time hitno
pozabavimo.
Ceo region od Malezije sve do ruske luke Vladivostok s nervozom gleda na problem
Severne/Južne Koreje. Svi u okruženju znaju da može naglo da eksplodira, zahvatajući druge
zemlje i uništavajući njihove ekonomije. Kinezi ne žele da se bore u ime Severne Koreje, ali
ne želi ni ujedinjenu Koreju s američkim bazama blizu svoje granice. Amerikanci ne žele
zaista da se bore za J užnokorejce, ali ne mogu ni da priušte sebi da se vidi kako dižu ruke od

prijatelja. Japanci, s dugom istorijom upletenosti u Korejsko poluostrvo, moraju da pokažu
kako postupaju taktično jer znaju da će, šta god da se desi, to verovatno uticati i na njih.
Rešenje je kompromis, ali Južna Koreja nema mnogo sklonosti ka kompromisu, a vođstvo
Severne Koreje ne pokazuje baš nikakvu. Put kojim bi se napredovalo ne vidi se jasno; čini se
kao da se stalno skriva baš tu nadomak, da se može nazreti.
Nekoliko godina su SAD i Kuba tiho obigravale jedna oko druge, dajući tu i tamo
nagoveštaje da su spremne za tango bez međusobnog uplitanja, što je dovelo do ponovnog
uspostavljanja diplomatskih odnosa u julu 2015. godine. Severna Koreja pak namrgođeno
gleda na bilo kakve zahteve potencijalnih kandidata da im se pridruži na plesnom podijumu,
povremeno praveći ljutite grimase.
Severna Koreja je zemlja sa 25 miliona stanovnika, pogođena siromaštvom, koju
predvodi sumanuta, moralno iskvarena, bankrotirana komunistička monarhi ja, a podržava je
Kina, delimično zbog straha od miliona izbeglica koje bi nagrnule ka severu preko reke Jalu.
Sjedinjene Američke Države, zabrinute zbog toga što bi vojno povlačenje poslalo pogrešne
poruke, i dalje drže 30.000 vojnika u Južnoj Koreji, a J užna Koreja i dalje malo šta čini da
pogura ponovno ujedinjavanje, jer nije sigurna da to neće ugroziti njen prosperitet.
Svi akteri u ovoj istočnoazijskoj drami znaju da postoji opasnost – ako pokušaju u
pogrešnom trenutku da iznude odgovor na ono pitanje s početka teksta – da će se stanje
pogoršati. I to mnogo pogoršati. Nije neosnovan strah da će se sve završiti sa dve prestonice u
ruševinama, građanskim ratom, humanitarnom katastrofom, raketama koje se ispaljuju na
Tokio i oko njega i još jednim američk o/kineskim vojnim sučeljavanjem na podeljenom
poluostrvu gde jedna strana ima nuklearno oružje. Ako Severna Koreja pukne iznutra, mogla
bi i da eksplodira, šireći nestabilnost preko granica u vidu rata, terorizma i/ili poplave
izbeglica, pa bi tako akteri bili u poziciji da ne mogu ni da se maknu. I time se nalaženje
rešenja prepušta narednoj generaciji vođa, a zatim onoj narednoj.
Ako svetske vođe već samo otvoreno govore o pripremama za dan kad će se Severna
Koreja urušiti, rizikuju da ubrzaju dolazak tog dana; a pošto niko nije pripremljen za to –
najbolje je ćutati. Paradoksalna situacija.
Severna Koreja nastavlja da glumi pomahnitalog moćnog slabića, što daje dobre rezultate.
Njena spoljna politika u suštini se sastoji u tome da se bude sumnjičav prema svima sem
prema Kinezima, a čak ni Pekingu ne treba potpuno verovati i pored toga što Kina pokriva
84,12 procenata severnokorejskog uvoza, a 84,48 procenata izvoza odlazi u Kinu, prema
podacima OEC -a ( Observatory of Economic Complexity – Opservatorija ekon omske
složenosti) iz 2014. godine. Severna Koreja ulaže mnogo truda u to da manipuliše svima da

se okrenu jedni protiv drugih, pa i Kinezima, ne bi li blokirala stvaranje ujedinjenog fronta
protiv sebe.
Svom zarobljenom stanovništvu govori da je snažna, ve likodušna, veličanstvena država
koja uspeva uprkos svim problemima i odupire se zlim strancima, nazivajući sebe
Demokratska Narodna Republika Koreja (DNRK). Ima jedinstvenu političku filozofiju,
džuče , koja spaja žestoki nacionalizam s komunizmom i naciona lnom samodovoljnošću.
A zapravo, ona je najmanje demokratska država na svetu: nije za narod i nije republika.
Ona je dinastija koju čini jedna porodica i jedna partija. U testu o odlikama diktature
popunjava svako polje: proizvoljno hapšenje, mučenje, javn o suđenje gde je već unapred
utvrđena krivica optuženog, logor za interniranje, cenzura, vladavina straha, korupcija i užasi
takvih razmera kakve nisu viđene u ovom veku. Satelitski snimci i svedočenje očevidaca
ukazuju na to da se bar 150.000 političkih z atvorenika nalazi u radnim logorima i logorima za
„prevaspitavanje“. Severna Koreja je mrlja na savesti sveta, pa ipak, malo ljudi je upoznato
sa svim užasima koji se u njoj dešavaju.
Novinske priče o tome kako se egzekucija izopštenih pripadnika elite vrš i
protivvazdušnim oružjem ili da se njima hrane gomile izgladnelih pasa nikada nisu
potvrđene. Bila to istina ili ne, nema sumnje da je diktatura počinila mnoštvo zločina i nanela
strahote narodu. Potpuna državna kontrola za posledicu ima prebijanja, mučen ja, logore za
političke zatvorenike i državna ubistva osuđenika bez prethodno održanog suđenja, što zakon
nalaže.
Toliko je velika samonametnuta izolacija zemlje, kao i gotovo potpuna državna kontrola
nad informacijama, da samo možemo da nagađamo šta narod misli o sopstvenoj zemlji,
sistemu i vođama i da li podržava režim. Analiziranje političkih zbivanja i razloga nalik je
gledanju kroz mutno staklo prozora, pa još s naočarima za sunce. Bivši ambasador u
Pjongjangu jednom prilikom mi je rekao: „To je kao d a se nalazite s jedne strane stakla i
pokušavate da ga otvorite, ali nema ničeg za šta možete da se pridržite da biste zavirili
unutra.“
Po predanju, Koreja je stvorena 2333. godine stare ere nebeskom zamisli. Vladar Neba je
poslao svog sina Hvanunga na ze mlju, on se uspeo na planinu Pekdu (Bekdu) i oženio ženom
koja se od medvedice preobrazila u ženu. Njihov sin Dangun nasleđuje oca i osniva prvu
državu.
Najraniji zapis ove verzije legende o nastanku zemlje potiče iz trinaestog veka. Priča
donekle može da objasni zašto ova komunistička država ima vođstvo koje se prenosi kroz
generacije jedne porodice i zašto mu se pripisuje božanski status. Na primer, propagandna
mašinerija Pjongjanga opisivala je Kim Džong Ila kao „Voljenog vođu, savršenu inkarnaciju

onog što pravi lider treba da ima“, „vodeći sunčev zrak“, „blistavu zvezdu planine Pekdu“,
„svetskog vođu 21. veka“ i „velikog čoveka koji se spustio sa nebesa“, kao i „večni cvet
žarke ljubavi“. Njegov otac je imao slične titule, a ima ih i njegov sin.
Šta obi čni ljudi misle o takvim izjavama? Čak i stručnjaci samo mogu da nagađaju. Kada
gledate snimke masovne histerije stanovnika Severne Koreje koji su oplakivali smrt Kim
Džong Ila 2011. godine, zanimljivo je primetiti da se posle prvih nekoliko redova, gde su
ljudi koji se zacenjuju od plača, nivo tuge izgleda smanjuje. Da li je to zato što oni koji su u
prvom planu znaju da ih kamera snima i stoga zbog sopstvene bezbednosti moraju da rade
ono što se od njih zahteva? Ili su pak ljudi odani Partiji stavljeni u prvi plan? Ili su to obični
ljudi koji su istinski ophrvani tugom, onim žestokim izlivom emocija – ali severnokorejskim,
uveličanim – koji smo videli u Velikoj Britaniji posle smrti princeze Dajane?
Kako bilo, DNRK i dalje uspešno izvodi tu igru opasno lud e, opasno slabe zemlje. To je
ozbiljno izvedeno lukavstvo, a njegovi uzroci delimično se nalaze u geografskom položaju i
istoriji Koreje, zaglavljene između dva giganta – Kine i Japana.
Naziv „zatvoreno kraljevstvo“ Koreja je dobila u osamnaestom veku posl e nastojanja da
se izoluje zbog toga što je vekovima bila meta za dominaciju, okupaciju i pljačkanje, ili
jednostavno put za prolazak ka nekom dugom mestu. Ako dolazite iz pravca severa, onda kad
pređete reku Jalu, naići ćete na samo nekoliko velikih priro dnih odbrambenih linija koje se
pružaju sve do mora, a isto važi i ako s mora krenete kopnom. Mongoli su došli i otišli, kao i
kineska dinastija Ming, Mandžurci i Japanci nekoliko puta. Stoga se ova zemlja neko vreme
radije držala po strani od spoljašnjeg sveta, presekavši mnoge trgovinske puteve u nadi da će
biti ostavljena na miru.
To joj nije uspelo. U dvadesetom veku Japanci su se vratili, pripojili celu zemlju 1910.
godine, a kasnije počeli da uništavaju njenu kulturu. Korejski jezik je bio zabranjen, kao i
podučavanje korejske istorije, a odlazak u šintoističke hramove postao je obavezan. Decenije
represije ostavile su nasleđe koje čak i danas utiče na odnos između Japana i obe Koreje.
Posle poraza Japana 1945. godine došlo je do podele Koreje, a linij a razgraničenja išla je
po trideset osmoj paraleli. Severno od linije razgraničenja vladao je komunistički režim, prvo
onaj sovjetski a kasnije kineski, a južno od nje bila je proamerička diktatura nazvana
Republika Koreja. To je bio sam početak ere Hladno g rata, kada se vodila borba oko svakog
centimetra neke teritorije i obe strane su želele da imaju uticaj po celom svetu, ili što više
kontrole, svaka nerada da onoj drugoj dozvoli da ma gde bude jedina prisutna.
Izbor trideset osme paralele kao linije raz graničenja bio je loš izbor, i po mišljenju
američkog istoričara Dona Oberdorfera, proizvoljan. On smatra da je Vašington bio toliko
usredsređen na predaju Japanaca desetog avgusta 1945. godine da uopšte nije imao pravu

strategiju za Koreju. Kad su sovjets ke trupe krenule ka severu poluostrva i Bela kuća sazvala
hitan sastanak koji je potrajao celu noć, dva niža oficira, naoružana samo mapom Nešenel
džiografika , izabrala su trideset osmu paralelu da Sovjetima predlože da se tu zaustave, zbog
toga što je del ila zemlju otprilike napola. Jedan od tih oficira bio je Din Rask, koji će postati
državni sekretar u administraciji predsednika Trumana tokom Korejskog rata.
Nije bio prisutan nijedan Korejac niti ijedan stručnjak za Koreju. Da jesu bili prisutni,
rekli b i predsedniku Trumanu i njegovom državnom sekretaru Džejmsu Fransisu Bernsu da je
ta linija razgraničenja ista kao ona o kojoj su raspravljali Rusi i Japanci pre pola veka, posle
rusko -japanskog rata vođenog 1904 –1905. godine. Pošto Moskva nije znala da su
Amerikanci smišljali politiku na licu mesta, može joj se oprostiti što je mislila da je to
praktično bilo američko priznavanje tog predloga od pre pola veka i samim tim prihvatanje
podele i komunističkog severa. Posao je obavljen, narod je podeljen i kock a je bila bačena.
Sovjeti su povukli svoje trupe iz severnog dela zemlje 1948. godine, a zatim su 1949.
godine to učinili Amerikanci, povukavši se iz južnog dela. U junu 1950. godine, osokoljena
severnokorejska vojska načinila je kobnu grešku potcenivši am eričku geopolitičku strategiju
Hladnog rata, te prešla 38. paralelu s namerom da ujedini poluostrvo pod komunističkom
vlašću. Brzo je stigla skoro do krajnjeg dela južne obale, što je Vašingtonu bio znak za
uzbunu.
U strogo vojnom smislu, severnokorejsko v ođstvo, i njegova kineska podrška, to su
korektno izveli. Severna Koreja nije imala presudan značaj za SAD; ali nije shvatila da su
Amerikanci znali da će njihovi drugi saveznici širom sveta izgubiti poverenje u njih ako ne
budu stali uz svog saveznika Juž nu Koreju. Ako bi američki saveznici, na vrhuncu Hladnog
rata, počeli da se štite odmeravajući rizike ili da prelaze na komunističku stranu, onda bi cela
globalna strategija SAD bila u nevolji. Ovde postoje sličnosti s politikom Amerike u
današnjoj Istočno j Aziji i Istočnoj Evropi. Zemlje kao što su Poljska, baltičke države, Japan i
Filipini moraju biti sigurne da će Amerika biti spremna da im priskoči u pomoć kad su
posredi njihovi odnosi sa Rusijom i Kinom.
SAD su u septembru 1950. godine, predvodeći snag e Ujedinjenih nacija, silovito ušle u
Koreju i primorale severnokorejske trupe na povlačenje preko 38. paralele, a zatim skoro do
reke Jalu i granice sa Kinom.
Sad je bio red na Peking da donese odluku. Jedno je bilo imati američke snage na ovom
poluostrvu , a sasvim drugo na severnoj strani paralele – zapravo severno od planina iznad
Hamhunga – i opasno blizu samoj Kini. Kineske trupe nagrnule su preko reke Jalu i usledilo
je trideset šest meseci žestoke borbe u kojima je stradalo mnogo nedužnih civila na s vim
zaraćenim stranama pre nego što su se zaustavile kod sadašnje granice i dogovorile o

primirju, ali ne i o sporazumu o okončanju rata. Bili su tu, zaglavljeni na trideset osmoj
paraleli, gde su i ostali zaglavljeni.
Geografija Korejskog poluostrva prili čno je jednostavna i podseća nas na to koliko je
veštačka podela između Severa i Juga. Stvarna podela (širokim potezom) ide duž zapada i
istoka. Zapadni deo ostrva je mnogo više ravničarski nego istočni i na zapadnom delu živi
većina stanovnika. U istočnom delu zemlje nalazi se planinski venac Hamgjong na severu i
niži planinski predeo na jugu. Demilitarizovana zona (DMZ), koja preseca ostrvo napola,
delimično sledi tok reke Imjin, ali ona nikada nije bila prirodna prepreka između ova dva
entiteta, već samo reka unutar ujedinjenog geografskog prostora u koji su prečesto ulazili
stranci.
Dve Koreje i dalje su pravno gledano u ratu, a s obzirom na intenzitet napetosti, od
velikog sukoba deli ih samo nekoliko ispaljenih hitaca.
Japan, Sjedinjene Američke Države i Južna Koreja zabrinuti su zbog nuklearnog oružja
Severne Koreje, ali Južnoj Koreji preti i još jedna opasnost. Naime, kapacitet i sposobnost
Severne Koreje da uspešno razvija nuklearnu tehnologiju i napravi minijaturne bojeve glave
koje se mogu lansirat i nisu potvrđeni, ali izvesno jeste sposobnost, kao što je već pokazala
1950. godine, da iznenada izvede napad konvencionalnim oružjem.
Prestonica Južne Koreje, metropola Seul, udaljena je samo 56 kilometara južno od 38.
paralele i demilitarizovane zone. G otovo polovina stanovnika Južne Koreje, a ima ih pedeset
miliona, živi u širem regionu Seula u kome se nalazi i većina industrije i finansijski centri, a
sve je u dometu severnokorejske artiljerije.

Najveća briga Južne Koreje jeste što se Seul i okolna urbana naselja nalaze blizu granice sa Severnom Korejom. Zbog
svog položaja Seul je izložen iznenadnim napadima svog suseda, čija je prestonica mnogo udaljenija i delimično
zaštićena planinskim terenom.
U brdima iznad 238 kilometara dugačke demilitarizovan e zone procenjeno je da vojska
Severne Koreje ima oko 10.000 komada artiljerijskog oružja. Svi su zakopani, neki u
utvrđenim bunkerima i pećinama. Ne mogu svi da dobace do centra Seula, ali neki bi i mogli,
a svi mogu do šireg regiona Seula. Nema sumnje da bi u roku od dva ili tri dana udružene
južnokorejske i američke vazdušne snage uništile većinu tog oružja, ali do tada bi Seul već
bio u plamenu. Zamislite dejstvo samo jedne ture granata ispaljene iz 10.000 artiljerijskog
oružja na urbane i šire oblasti, a zatim ga pomnožite sa neodređeno velikim brojem.
Dvojica stručnjaka za Severnu Koreju, Viktor Ča i Dejvid Čang, pišući za časopis Forin
polisi , procenili su da bi vojne snage DNRK mogle da ispale do 500.000 hitaca ka gradu u
prvih pola sata sukoba. Ta p rocena se možda čini preteranom, ali čak i ako ovaj broj podelite
sa pet, dejstvo bi svejedno bilo razorno. Vlada Južne Koreje zatekla bi se usred velikog rata
dok bi istovremeno pokušavala da uspostavi red u rasulu izazvanom milionima ljudi koji bi
bežali u pravcu juga, i pored toga što bi ojačala granicu s vojskom stacioniranom blizu
prestonice.
Brda iznad demilitarizovane zone nisu visoka i između njih i Seula nalaze se prostrane
ravnice. Prilikom iznenadnog napada severnokorejska vojska mogla bi brzo da napreduje uz
pomoć specijalnih snaga koje bi došle kroz podzemne tunele, za koje Južnokorejci veruju da
su već napravljeni. Smatra se da borbeni planovi Severne Koreje uključuju i iskrcavanje
specijalaca iz podmornica južno od Seula i aktiviranje agenata „spavača“ koji se nalaze među
stanovništvom Južne Koreje. Procenjuje se da ima sto hiljada pripadnika specijalnih snaga.
Severna Koreja je već pokazala da poseduje balističke rakete koje imaju domet do Tokija,
budući da ih je ispalila nekoliko preko Japans kog mora i u Tihi okean, ruta koja direktno ide
preko teritorije Japana. Njena armija spada u najmnogoljudnije, budući da ima više od milion
vojnika; iako mnogi od njih nisu visokoobučeni, svejedno bi koristili Pjongjangu kao potrošni
materijal da bi proši rio sukob.
Amerikanci bi se borili zajedno sa Južnom Korejom, kineska vojska bi bila u punoj
pripravnosti i približavala bi se reci Jalu, a Rusi i Japanci bi nervozno to posmatrali.
Upravo su ti scenariji – u vreme pisanja ove knjige – sprečili američke pr edsednike,
jednog za drugim, da preduzmu odlučnu vojnu akciju u cilju onesposobljavanja nuklearnog
programa Severne Koreje. Potencijalno minijaturno nuklearno oružje Severne Koreje, njeno
probno lansiranje interkontinentalnih balističkih raketa 2017. godin e i stalno usavršavanje

podmornica znači da se ubrzano približavamo kraju igre, gde Severna Koreja postaje ili
nuklearna sila ili Amerikanci uskaču i sprečavaju je u tome.
Nije ni u čijem interesu da izbije još jedan veliki rat na Korejskom poluostrvu, jer bi obe
zemlje bile uništene, no to u prošlosti nije sprečavalo izbijanje ratova. Kada je Severna
Koreja prešla trideset osmu paralelu 1950. godine, nije predvidela trogodišnji rat u kome je
stradalo skoro četiri miliona ljudi i koji se završio pat -pozicij om. Rat velikih razmera sada bi
bio još strašniji. Ekonomija Južne Koreje je osamdeset puta razvijenija od ekonomije Severne
Koreje, broj stanovnika dvostruko veći, a udružene južnokorejske i američke snage gotovo
sigurno bi naposletku savladale Severnu Ko reju, pod pretpostavkom da Kina ne odluči da se
opet uključi u rat.
A šta onda? Nije bilo mnogo ozbiljnog planiranja u slučaju da se to desi. Veruje se da je
Južna Koreja izvela kompjutersko modelovanje toga šta bi bilo neophodno uraditi, ali
načelno se sm atra da bi situacija bila haotična. Problemi koje bi izazvala Severna Koreja kada
bi se urušila iznutra ili „eksplodirala“ ka spolja bili bi umnogostručeni ukoliko bi to bilo
izazvano ratom. Mnoge zemlje bile bi zahvaćene i morale bi da donose odluke o tom e šta da
učine. Čak i ako Kina ne bi želela da interveniše u sukobu, svejedno bi mogla da reši da pređe
granicu i zaštiti Severnu Koreju da bi zadržala zonu razgraničenja između sebe i snaga SAD.
Mogla bi da prosudi da bi ujedinjena Koreja, u savezništvu s Amerikom, koja je pak saveznik
Japana, bila prevelika potencijalna pretnja da bi dozvolila da do toga dođe.
Sjedinjene Američke Države bi morale da odluče koliko bi daleko zašle u
demilitarizovanu zonu i da li bi trebalo da obezbede sve severnokorejske gr adove u kojima se
nalazi nuklearno i drugo oružje za masovno uništenje. Kina bi imala iste brige, naročito zato
što su neka nuklearna postrojenja udaljena samo 56 kilometara od njene granice.
Na političkom frontu, Japan bi morao da odluči želi li moćnu, uj edinjenu Koreju na
drugoj strani Japanskog mora. S obzirom na krhke odnose između Tokija i Seula, Japan ima
razloge da bude nervozan zbog nečeg takvog, ali pošto mu Kina zadaje daleko veće brige,
verovatnije je da bi stao na stranu onih koji podržavaju pon ovno ujedinjenje. I to uprkos
mogućem scenariju po kome bi se od Japana tražilo da finansijski pomogne zbog njegove
dugogodišnje okupacije ovog poluostrva u prošlom veku. Pored toga, Japan zna ono što Seul
zna: za većinu ekonomskih troškova ponovnog ujedin jenja postarala bi se Južna Koreja, a oni
bi nadmašili troškove ujedinjenja Nemačke. Istočna Nemačka možda jeste daleko zaostajala
za Zapadnom Nemačkom, ali ona se razvijala, imala je industrijsku osnovu i obrazovano
stanovništvo. Unaprediti Severnu Koreju značilo bi početi od nule, a zbog troškova bi razvoj
ekonomije ujedinjenog poluostrva bio usporen za jednu deceniju. Posle tog vremena
očekivalo bi se da program modernizacije i bogati prirodni resursi severa, poput uglja, cinka,

bakra, gvožđa i retkih el emenata, počnu da daju rezultate. Međutim, dok se to ne desi, Južna
Koreja, kao jedna od najnaprednijih nacija na svetu, nije sigurna da ujedinjenje ne bi ugrozilo
njen prosperitet.
Te odluke pripadaju budućnosti. Za sada, obe strane nastavljaju da se prip remaju za rat;
kao Pakistan i Indija, i one su zatočene u međusobnom zagrljaju straha i sumnje.
Južna Koreja je sad aktivna, integrisana članica nacija sveta, koja je u spoljnoj politici
ravna drugima. Pošto je okružena vodom na svom zapadu, istoku i jugu, te budući da ima
malo prirodnih resursa, postarala se da u prethodne tri decenije izgradi modernu mornaricu,
koja može da izađe na Japansko more i Istočno kinesko more i tako zaštiti svoje interese. Kao
i Japan, i ona zavisi od stranih izvora za podmiriva nje energetskih potreba, te zato pažljivo
motri na pomorske puteve tog celog regiona. Posvetila je vreme odmeravajući svoje uloge i
rizike, ulažući diplomatski kapital u bliže odnose s Rusijom i Kinom, na veliko nerviranje
Pjongjanga.
Pogrešni proračun bil o koje strane mogao bi da dovede do rata koji bi imao stravične
posledice po ljude na ovom poluostrvu. Ujedno bi uništio ekonomiju regiona i posredno imao
ogroman uticaj na ekonomiju Amerike. Ono što je počelo kao američka odbrana njene
hladnoratovske poli tike protiv Rusije razvilo se u pitanje strateškog značaja za američku
ekonomiju i ekonomiju nekoliko drugih zemalja.
Južna Koreja i dalje ima neraščišćena pitanja s Tokiom u vezi sa svojevremenom
japanskom okupacijom, a čak i kad imaju najbolje moguće od nose s obzirom na sve – što je
retko – ti odnosi su samo srdačni. Početkom 2015. godine, kada su Amerikanci, Južnokorejci
i Japanci počeli da rešavaju pojedinosti dogovora o razmeni vojnih podataka koje su prikupili
o Severnoj Koreji, svako ponaosob, Seul je rekao da će otkriti samo ograničen broj tajnih
podataka Tokiju preko Vašingtona. Neće direktno sarađivati s Japanom.
Ove dve zemlje i dalje imaju teritorijalni spor u vezi s ostrvima koje Južna Koreja naziva
Dokdo (Izolovana ostrva), a Japanci Takešima (Ostrva bambusa). Južna Koreja trenutno
kontroliše strme litice gde je plodno područje za ribolov, a moguće je da tu ima i nalazišta
gasa. Uprkos ovom problemu, te i dalje živim sećanjima na okupaciju, obe zemlje imaju
razloga da sarađuju i ostave za sobom svoju problematičnu prošlost.
Istorija Japana mnogo se razlikuje od istorije Koreje, a za to je delimično zaslužna
geografija.
Japanci su ostrvski narod. Većina stanovnika, a ima ih 127 miliona, živi uglavnom na
četiri velika ostrva koja preko Japanskog m ora gledaju na Koreju i Rusiju, a manjina živi na
nekim od 6848 manjih ostrva. Najveće od glavnih ostrva je Honšu, na kome se nalazi i
najveći grad na svetu – Tokio, u kome živi 39 miliona ljudi.

Rastojanje gde se Japan najviše približava Evroazijskoj kopn enoj masi je 193 kilometara,
a to jedan od razloga što ga nikada niko nije uspešno osvojio. Kinezi su udaljeni oko 800
kilometara preko Istočnog kineskog mora, te mada je teritorija Rusije mnogo bliža, ruske
snage su obično daleko zbog krajnje negostoljubi ve klime i retke naseljenosti na toj strani
Ohotskog mora.
U trinaestom veku mongolska vojska je pokušala da osvoji Japan, nakon što je pokorila
Kinu, Mandžuriju i Koreju. U prvom pokušaju bila je potučena, a prilikom drugog jaka oluja
je uništila mongolsk u flotu. Oluja je uzburkala vode u Korejskom prolazu, a Japanci su za nju
rekli da je bila „božanski vetar“ ( kamikaze ).
Tako je pretnja koja je dolazila iz pravca zapada i severozapada bila ograničena, a na
jugoistoku i istoku nije postojalo ništa osim Tih og okeana. Baš zbog tog pogleda na okean,
Japanci su sebe nazvali „Nipon“ ili „izvor sunca“. Naime, kada se gleda ka istoku, ne postoji
ništa između Japana i horizonta, a svakog jutra, uzdižući se iznad horizonta, pojavljivalo se
sunce. Nezavisno od povrem enih invazija Koreje, Japanci su se uglavnom držali izdvojeno,
sami za sebe, sve dok nije došlo moderno doba, a kad je došlo, prvo su ga odgurnuli a zatim
izašli da ga upoznaju.
Razlikuju se mišljenja o tome kada su ova ostrva postala Japan, no postoji čuv eno pismo
koje je vodeći japanski plemić poslao caru Kine 617. godine: „Ja, car zemlje u kojoj sunce
izlazi, šaljem pismo caru zemlje u kojoj sunce zalazi. Da li ste dobrog zdravlja?“ Istorija je
zabeležila da je kineski car s neodobravanjem gledao na ovak vu očiglednu, kako je to
doživeo, nepristojnost. Njegovo carstvo bilo je ogromno, dok su glavna japanska ostrva bila
samo ovlašno ujedinjena, što se neće promeniti sve do otprilike šesnaestog veka.
Teritorija ostrva koja čine Japan veća je od obe Koreje il i, ako je poredimo s Evropom,
veća je od Nemačke. Međutim, tri četvrtine zemlje nije pogodno za naseljavanje, naročito u
planinskim oblastima, a samo trinaest procenata zemljišta može se kultivisati. Zbog toga je
japansko stanovništvo gusto naseljeno duž p riobalnih ravnica i u ograničenim oblastima u
unutrašnjosti zemlje, gde u brdima mogu da opstanu stepenasta pirinčana polja. Zahvaljujući
planinama, Japan ima mnogo vode, ali zbog manjka ravnica njegove reke nisu pogodne za
plovidbu pa samim tim ni kao trg ovinski putevi, a problem se dodatno uvećava time što je
malo reka povezano.
Tako su Japanci postali pomorski narod. Povezivali su se i trgovali duž obala svojih
bezbrojnih ostrva, napadajući Koreju. A onda, posle vekova izolovanosti, istupili su i
dominir ali celim regionom.
Početkom dvadesetog veka Japan je bio industrijska sila sa trećom najvećom mornaricom
na svetu, a 1905. godine je porazio Ruse u ratu vođenom i na kopnu i na moru. Međutim,

upravo ostrvska geografija Japana koja mu je i omogućila da ost ane izolovan, sad mu više
nije pružala nijednu drugu mogućnost sem da se uključi u svetske tokove. Problem je bio što
je Japan odlučio da se uključi vojno.
I prvi kinesko -japanski rat i rusko -japanski rat vođeni su da bi Japan sprečio širenje
kineskog i ru skog uticaja u Koreji. Po rečima pruskog vojnog savetnika Klemensa Mekela,
Japan je za Koreju bio „bodež uperen u srce Japana“. Kontrola nad Korejskim poluostrvom
uklonila je tu pretnju, a kontrolom nad Mandžurijom Japan se osigurao da kineska ruka, i u
ma njoj meri ruska, ne može ni da priđe dršci bodeža. A dobro su došle i korejske rezerve
uglja i rude gvožđa.
Japan je imao vrlo malo prirodnih resursa neophodnih da postane industrijalizovana
zemlja. Imao je ograničene zalihe uglja lošeg kvaliteta, vrlo mal o nafte, oskudne količine
prirodnog gasa, ograničene zalihe sirovine za gumu i manjak mnogih minerala. Tako je i
sada, kao što je bilo i pre sto godina, premda se sada otkrivaju nalazišta gasa u zemlji i
depoziti dragocenih metala u morskim dubinama. Japan je i dalje najveći svetski uvoznik
prirodnog gasa i treći najveći uvoznik nafte.
Zbog toga što je silno želeo sve ovo, Japan je krenuo u osvajanje Kine tridesetih godina, a
zatim jugoistočne Azije početkom četrdesetih godina dvadesetog veka. Već je bio ok upirao
Tajvan 1895. godine, a posle toga je usledila aneksija Koreje 1910. godine. Zatim je okupirao
Mandžuriju 1932. godine, a onda krenuo u veliku invaziju na Kinu 1937. godine. Kako su
padale jedna domina za drugom, carstvo se širilo i japansko stanovni štvo uvećavalo,
zahtevajući više nafte, više uglja, više metala, više sirovina i više hrane.
Pošto su evropske snage bile zaokupljene ratom u Evropi, Japan je krenuo u osvajanje
severne Indokine. Na kraju su im Amerikanci, koji su do tada snabdevali Japan većinom nafte
koja im je bila potrebna, postavili ultimatum – povlačenje ili embargo na uvoz nafte. Japanski
odgovor bio je napad na Perl Harbor, a zatim pohod na jugoistočnu Aziju i zauzimanje
Burme, Singapura i Filipina, pored drugih teritorija.
Bila je to ogromna ekspanzija, a pritom se ne misli samo na napad na Sjedinjene
Američke Države, već na grabljenje samih resursa, sirovine za proizvodnju gume, na primer,
koje su SAD bile preko potrebne za njihovu sopstvenu industriju. Gigant dvadesetog veka
mobil isao je svoje snage za totalni rat. Geografija Japana potom je imala udela u najvećoj
katastrofi koja ju je zadesila – Hirošimi i Nagasakiju.
Američka mornarica se probila kroz Tihi okean, ploveći od jednog do drugog ostrva, što
ju je skupo koštalo. Kada s u SAD zauzele Okinavu, najveće od ostrva Rjukju između Tajvana
i Japana, suočile su se s fanatičnim neprijateljem koji je bio spreman da brani četiri najveća
ostrva od napada s mora. Amerikanci su predvideli da će doći do ogromnih gubitaka. Da je

teren bio pristupačniji, možda bi doneli drugačiju odluku – možda bi se probili do Tokija – ali
opredelili su se za nuklearno oružje. Kada su bombu, užas novog doba, bacili na Japan, bacili
su je i na kolektivnu savest čovečanstva.
Kada se radioaktivna prašina sleg la i došlo do potpune predaje Japana, Amerikanci su
pomogli Japancima da ponovo izgrade zemlju, delimično kao zaštitnu ogradu od
komunističke Kine. Novi Japan pokazao je svoju staru inventivnost, te je u roku od tri
decenije postao svetska ekonomska supers ila.
No njegova negdašnja agresivnost i militarizam nisu potpuno nestali; samo su bili
zakopani ispod ruina Hirošime i Nagasakija i u dubinama traumatizovane duše nacije.
Japanski posleratni ustav ne dozvoljava Japanu da ima vojsku, vazdušne ili pomorske s nage,
već samo „Snage samoodbrane“, koje su decenijama bile bleda senka njene predratne vojske.
Posleratni ugovor koji su nametnule SAD ograničio je troškove koje Japan izdvaja na
odbranu na jedan procenat bruto domaćeg proizvoda, a uz to je nalagao i da n a japanskoj
teritoriji ostane desetine hiljada američkih vojnika; 32.000 američkih vojnika i dalje je u
Japanu.
Ali početkom osamdesetih godina ponovo su se mogli osetiti slabašni nagoveštaji
nacionalizma. Među starijom generacijom bilo je segmenata koji n ikad nisu priznali koliko su
veliki bili japanski ratni zločini, a među mlađom generacijom onih koji nisu bili spremni da
prihvate krivicu za grehove svojih očeva. Mnoga deca Zemlje izlazećeg sunca želela su svoje
„prirodno“ mesto pod suncem posleratnog sv eta.
Fleksibilno tumačenje ustava postalo je standard, te su se japanske Snage samoodbrane
polako preobražavale u moderne borbene jedinice. A to se dogodilo zbog sve većeg uspona
Kine, pa su Amerikanci, uvidevši da će im biti potreban vojni saveznik u regi onu Tihog
okeana, bili spremni da prihvate ponovno naoružani Japan.
U ovom veku Japan je promenio svoju odbrambeno orijentisanu politiku, pa se sad
japanske snage bore zajedno sa saveznicima u drugim zemljama, a očekuje se da će uslediti i
promene u ustavu da bi se ova novina solidnije pravno utemeljila. U Dokumentu o strateškoj
sigurnosti iz 2013. godine, Japan je prvi put imenovao svog potencijalnog neprijatelja: „Kina
je preduzela akcije koje se mogu smatrati pokušajima da se status kvo promeni korišćenj em
sile.“
Budžet za odbranu 2015. godine iznosio je rekordne 42 milijarde američkih dolara, a
sledeće godine se povećao na 44 milijarde. Većina novca otišla je na opremu vazdušnih i
pomorskih snaga, uključujući šest novih podmornica i šest američkih stelt borbenih aviona F -
35 A. U proleće 2015. godine Tokio je obelodanio da poseduje ono što je nazvao „razarač i
nosač helikoptera“. Nije potrebno biti vojni stručnjak da bi se videlo da je ovaj brod veliki

isto koliko i japanski nosači aviona iz Drugog svetsko g rata, koji su zabranjeni uslovima
predaje iz 1945. godine. Brod može da se prilagodi za avione, ali ministar odbrane je dao
izjavu u kojoj tvrdi da „nije razmišljao o tome da ga koristi kao nosač aviona“. To je kao da
kupite motocikl a zatim kažete da za to što nećete da ga koristiti kao motocikl, to što ste kupili
jeste – bicikl. Japanci sad imaju nosač aviona.
Novac koji je Japan potrošio na to i na drugu blistavu novu opremu jasan je iskaz o
nameri da će nešto preduzeti u određenim okolnostima, kao što je i iskaz o njegovom
pozicioniranju. Vojna infrastruktura u Okinavi, koja čuva pristupe glavnim ostrvima, biće
osavremenjena. Time će Japanu ujedno biti omogućena veća fleksibilnost u patroliranju
sopstvenom vazdušnom zonom odbrane, koja se jednim delom p reklapa s kineskom zonom
vazdušne odbrane posle proširenja zone, proširenja koje je Peking proglasio 2013. godine.
Obe zone obuhvataju prostor iznad grupe ostrva Senkaku (na japanskom jeziku) ili
Dijaoju (na kineskom jeziku) koja su pod upravom Japana, ali na koje i Kina polaže prava.
Ostrva su deo arhipelaga Rjukju, koji je posebno osetljiva tačka, jer svaka neprijateljska sila
mora da prođe pored arhipelaga na putu ka središnjem delu Japana; ta ostrva Japanu daju
mnogo priobalnog morskog pojasa, a moguće je da u morskom basenu u blizini ostrva
postoje nalazišta gasa i nafte. Stoga Tokio namerava da ih zadrži po svaku cenu.
Proširena kineska Identifikaciona zona vazdušne odbrane u Istočnom kineskom moru
obuhvata teritoriju na koju polažu pravo Kina, Japan, Tajvan i Južna Koreja. Kada je Peking
izjavio da svi avioni koji nadleću zonu moraju da se identifikuju ili će se „suočiti s
odbrambenim merama“, Japan, Južna Koreja i SAD odgovorili su tako što su preleteli preko
zone bez najave. Kina nije reagovala nepri jateljskim merama, ali to je nešto što se može
pretvoriti u ultimatum onda kada Peking tako odluči.
Japan takođe tvrdi da mu pripadaju Kurilska ostrva na dalekom severu zemlje, preko puta
Hokaida, koja su posle Drugog svetskog rata pripala Sovjetskom Savez u, a i dalje se nalaze
pod ruskom upravom. Rusiji je draže da ne raspravlja o ovom pitanju, ali ta rasprava ionako
ne spada u istu ligu sa sporovima koje Japan ima sa Kinom. Na Kurilskim ostrvima živi samo
oko 19.000 ljudi, te iako se nalaze na mestu koje je odlično za ribolov, nemaju neki poseban
strateški značaj. Tim pitanjem osigurava se da Rusija i Japan održe hladan odnos, a u okviru
te hladnoće poprilično su zaledili pitanje ovih ostrva.
Kina je ta zbog koje japanske vođe ne spavaju i zbog koje se drž e blizu SAD, u
diplomatskom i vojnom smislu. Mnogi Japanci ne odobravaju vojno prisustvo Amerike,
naročito na Okinavi, ali zbog moćne Kine, kao i smanjenja japanske populacije, Amerika i
Japan će po svoj prilici održavati svoj posleratni odnos, mada na rav nopravnijim osnovama.
Japanski statističari strahuju da će broj stanovnika Japana pasti ispod sto miliona do sredine

ovog veka. Ako stopa nataliteta ostane ovakva kakva je sada, čak je moguće da do 2110.
godine broj stanovnika padne ispod pedeset miliona, koliko ih je bilo 1910. godine. Japanska
vlada isprobava brojne mere da bi zaustavila taj pad. Poslednji primer je korišćenje miliona
dolara od novca poreskih obveznika da bi se finansirala agencija za upoznavanje mladih
parova. Organizuju se subvencionisa ne konkacu , žurke za mlade muškarce i žene kako bi se
upoznali, jeli, pili i – naposletku – dobili bebe. Migracija je drugo moguće rešenje, ali Japan
je i dalje relativno izolovano društvo i stanovnici Japana nisu skloni došljacima. S obzirom na
to da sve samopouzdanija Kina ima 1,4 milijarde stanovnika, Japanu, sili koja se ponovo
naoružava uz tih agresivan ton, biće potrebni prijatelji u susedstvu.
Stoga Amerikanci ostaju i u Koreji i u Japanu. Sad između njih postoji trilateralni odnos,
kao što je istakn uto dogovorom o razmeni informacija, koji je pomenut gore u tekstu. Ima
mnogo toga u vezi s čim Japan i Južna Koreja mogu da se spore, ali će zbog zabrinutosti koju
obema državama izazivaju Kina i Severna Koreja te sporove prevazići.
Čak i ako se upuste u rešavanje problema kao što je Severna Koreja, problem Kine ostaje,
što znači da će američka Sedma flota i dalje biti u Tokijskom zalivu i da će američki marinci
ostati u Okinavi, čuvajući puteve ka Tihom okeanu i Kineskom moru i izlaze iz njih. Može se
oče kivati da će ove vode biti i te kako uzburkane.
DEVETO POGLAVLJE


LATINSKA AMERIKA
„Sviđa nam se da nas nazivate ’kontinent nade ’… Ova nada Latinske Amerike je poput
obećanja nebesa, izjava o priznanju duga čija se isplata stalno odlaže.“

Pablo Neruda,
čileanski pesnik i dobitnik Nobelove nagrade

Latinska Amerika, naročito njen južni deo, dokaz je da možete da donesete znanje i
tehnologiju Starog sveta u Novi svet, ali ako je geografija protiv vas, onda će uspeh bit i
polovičan, i to naročito ako politiku shvatite pogrešno. Baš kao što je geografija Sjedinjenih
Američkih Država doprinela da ona postane velika sila, tako se geografija dvadeset zemalja
južno od SAD pobrinula da se nijedna ne uzdigne da bi mogla ozbiljno da uzdrma
severnoameričkog gig anta ovog veka niti da se ujedine i to učine zajednički.
Geografske karakteristike Latinske Amerike od samog početka bile su upletene u
stvaranje njenih nacionalnih država. U SAD je većina zemlje, pošto je bila oduzeta

starosedeocima, bila prodata ili data malim zemljoposednicima; nasuprot tome, Latinskoj
Americi je bila nametnuta kultura Starog sveta, kultura velikih zemljoposednika i kmetova,
što je uzrokovalo nejednakost. Povrh toga, evropski naseljenici „doneli“ su još jedan
geografski problem, koji i d an -danas ometa mnoge zemlje da razviju sve svoje potencijale.
Naime, ostajali su blizu obala, naročito (kao što smo videli u Africi) u onim regionima gde je
unutrašnjost bila preplavljena komarcima i zaraznim bolestima. Zato se većina najvećih
gradova Lati nske Amerike, obično prestonica, nalazila blizu obala, a svi putevi iz
unutrašnjosti zemlje građeni su da bi se povezali sa glavnim gradovima, ali ne i međusobno.
U nekim slučajevima, na primer u Peruu i Argentini, u oblastima oko glavnog grada živi
više o d trideset procenata stanovništva zemlje. Kolonijalisti su se usmerili na to da bogatstva
iz svakog regiona dopreme do obale, a odatle na strana tržišta. Čak i posle sticanja
nezavisnosti, elite na obalama, pretežno evropske, nisu ulagale u unutrašnjost ze mlje, pa su
zato naseljena mesta, ukoliko ih uopšte i ima u unutrašnjosti, i dalje slabo međusobno
povezana.
Početkom druge decenije ovog veka među mnogim poslovnim liderima, profesorima i
analitičarima medija bilo je pomodno iznositi strastvene tvrdnje o tome da nastupa „decenija
Latinske Amerike“. To se nije desilo. Iako Latinska Amerika ima još potencijala koji tek
treba da ostvari, stalno će se boriti igrajući kartama koje su joj dodelile priroda i istorija, ili
protiv njih.
Meksiko se razvija u regiona lnu silu, ali uvek će imati pustinjske predele na svom severu,
planine na istoku i zapadu i prašume na jugu – a sve one fizički ograničavaju njegov
ekonomski razvoj. Brazil se jeste pojavio na svetskoj pozornici, ali unutrašnje oblasti Brazila
ostaće izolo vane jedna od druge. Argentina i Čile, uprkos bogatstvu svojih prirodnih resursa,
i dalje će biti neuporedivo udaljeniji od Njujorka i Vašingtona nego što su to Pariz ili
London.
Dvesta godina posle početka borbe za nezavisnost, zemlje Latinske Amerike dal eko
zaostaju za Severnom Amerikom i Evropom. Njihov ukupan broj stanovnika (uključujući
Karipska ostrva) iznosi 600 miliona, a bruto domaći proizvod jednak je bruto domaćem
proizvodu Francuske i Britanije, koje zajedno imaju 125 miliona ljudi. Prešle su du g put od
kolonijalizma i ropstva. I još je dug put pred njima.
Latinska Amerika počinje na meksičkoj granici sa Sjedinjenim Američkim Državama i
prostire se ka jugu dužinom od 11.265 kilometara kroz Srednju Ameriku i Južnu Ameriku sve
do Ognjene zemlje (Ti jera del Fuego) na Rtu Horn, gde se susreću dva najveća svetska
okeana, Tihi i Atlantski. U svom najširem delu, od zapada do istoka, od Brazila pa sve do
Perua, ovaj kontinent se proteže na 5142 kilometara. Na zapadnoj strani je Tihi okean, na

drugoj su Me ksički zaliv, Karipsko more i Atlantski okean. Nijedna obala nema mnogo
prirodnih luka gde su vode duboke i mogu da prime velike brodove, pa to ograničava
trgovinu.
Srednja Amerika je brdovita zemlja sa udolinama. U svom najužem delu široka je samo
193 kil ometara. A paralelno s Tihim okeanom, dužinom od 7242 kilometara proteže se
najduži planinski lanac na svetu – Andi. Celom dužinom Andi su prekriveni snegom na vrhu i
uglavnom su neprohodni, pa stoga odsecaju mnoge oblasti na zapadu kontinenta od onih na
istočnom delu. Najviša tačka na zapadnoj hemisferi nalazi se ovde: to je vrh 6962 metara
visoke planine Akonkagva. Vode koje dolaze iz planine izvor su snabdevanja strujom iz
hidroelektrana za države u oblasti Anda – Čile, Peru, Ekvador, Kolumbiju i Venecue lu.
Konačno, planinski teren se spušta, pojavljuju se šume i glečeri, ulazimo u arhipelag Čiloe, a
zatim stižemo do – kraja zemlje. Istočnom stranom Latinske Amerike dominiraju Brazil i
reka Amazon, druga reka po veličini na svetu posle Nila.
Malo šta je z ajedničko ovim zemljama, a jedno je jezik zasnovan na latinskom. Španskim
jezikom govori se gotovo u svim zemljama, izuzev u Brazilu, gde se govori portugalski, i u
Francuskoj Gvajani, gde se govori francuski jezik. No ova jezička povezanost prikriva razli ke
na kontinentu koji ima pet različitih klimatskih zona. Relativno ravničarski predeo istočno od
Anda i umerena klima donje trećine Južne Amerike – deo koji je poznat kao Južna kupa – u
oštroj su suprotnosti spram planina i prašuma dalje ka severu. A zahv aljujući toj umerenoj
klimi i pogodnom terenu, troškovi poljoprivrede i izgradnje su manji i ta oblast spada u
najunosnije regione na celom kontinentu, dok se Brazil, kao što ćemo videti, muči da robu
doprema i do svojih sopstvenih tržišta.
Akademici i nov inari rado pišu da se ovaj kontinent nalazi „na raskršću“ – kao da će
napokon upravo prigrliti svoju veličanstvenu budućnost. Ja smatram da nije, u geografskom
smislu, toliko na raskršću koliko na dnu sveta; štošta se događa na ovom ogromnom
prostranstvu, ali problem je što se većina toga događa samo unutar njega, daleko od bilo čega
drugog. Ovo se može tumačiti kao pogled na svet iz severne hemisfere, ali je to ujedno i
pogled iz onog dela sveta gde se nalaze najvažnije ekonomske, vojne i diplomatske sile.
Uprkos tome što je kontinent udaljen od istorijski važnih i velikih naseljenih centara, u
oblasti južno od današnje granice između Meksika i SAD ljudi žive već oko 15.000 godina.
Smatra se da potiču iz Rusije i da su Beringov moreuz prešli peške, u doba k ada je on još bio
kopno. Današnji stanovnici su mešavina Evropljana, Afrikanaca, starosedelačkih plemena i
populacije mestikosa, koji su potomci Evropljana i američkih starosedelaca.
Poreklo ove mešavine naroda može se pratiti do Sporazuma iz Tordesiljasa 1494. godine,
koji su potpisali Španija i Portugalija. Dotični sporazum je jedan od prvih primera toga kako

su evropski kolonizatori povlačili linije na mapama udaljenih mesta o kojima su znali vrlo
malo, ili u ovom slučaju – baš ništa. Kada su se ove dve velike evropske pomorske sile
uputile ka zapadu da istražuju okeane, dogovorile su se da će svaku zemlju koju budu otkrili
podeliti između sebe. Papa se složio da bude tako. Ostalo je žalosna istorija potpunog
uništenja ogromne većine ljudi koji su živeli na teritoriji koju danas nazivamo Južna
Amerika.
Pokreti za nezavisnost pojavljuju se početkom devetnaestog veka, a predvode ih Simon
de Bolivar u Venecueli i Hose de San Martin u Argentini. Bolivar ima posebno mesto u
kolektivnoj svesti Južne Amerike: u č ast Simona de Bolivara, država Bolivija je nazvana po
njemu. Države na ovom kontinentu koje naginju levici labavo povezuje ideologija
„bolivarizma“ protiv Sjedinjenih Američkih Država. Reč je o promenljivom skupu
antikolonijalističkih/prosocijalističkih id eja koje često zalutaju u nacionalizam kako i kada to
odgovara političarima koji ih podržavaju.
Mnoge države koje su tek bile stekle nezavisnost raspale su se u devetnaestom veku, ili u
građanskim sukobima ili u ratovima za granice. No krajem tog veka gran ice između država
uglavnom su bile uspostavljene. Tri najbogatije države – Brazil, Argentina i Čile – potom su
započele razorno skupu trku u naoružavanju mornarice, što je usporilo razvoj sve tri. I dalje
postoje sporne granice širom kontinenta, ali razvij anje demokratije podrazumeva da je većina
sporova ili odložena ili da se ulaže trud da budu rešeni diplomatskim putem.
Posebno je težak i napet odnos između Bolivije i Čilea, a uzrok tome seže još u 1879.
godinu, kada je vođen Pacifički rat u kome je Boliv ija izgubila veliki deo svoje teritorije u
koji spada i četiristo kilometara obale, te otada nema izlaz na okean. Nikada se nije oporavila
od tog udarca, čime se donekle može objasniti što je jedna od najsiromašnijih zemalja
Latinske Amerike. A to je zauzv rat pogoršalo i inače ozbiljnu podelu između evropskog
stanovništva koje većinom živi u ravnicama i starosedelačkih naroda koji žive u planinskim
predelima.
Vreme nije zalečilo rane razdora između njih, a ni između Bolivije i Čilea. Uprkos tome
što je Boli vija treća zemlja u Južnoj Americi po rezervama prirodnog gasa, ništa ne želi da
proda Čileu, kome je potreban pouzdan snabdevač. Dvojica bolivijskih predsednika koji su
razmatrali ideju o prodaji bili su sklonjeni s položaja, a sadašnji predsednik Evo Mor ales vodi
politiku „gas u zamenu za obalu“, što je Čile odbacio uprkos tome što mu je gas potreban.
Nacionalni ponos obe zemlje i njihove potrebe koje im geografija i uskraćuje i obezbeđuje
pobeđuju diplomatski kompromis.
Još jedan spor u vezi s granicom s eže u devetnaesti vek, a reč je o granicama britanske
teritorije Belizea i susedne Gvatemale. Granice su prave linije, onakve kakve smo videli u

Africi i na Bliskom istoku, a iscrtali su ih Britanci. Gvatemala tvrdi da je Belize deo njene
suverene teritori je, ali, za razliku od Bolivije, nije spremna da to i isteruje. Čile i Argentina se
spore oko pomorskog puta kroz kanal Bigl, Venecuela smatra da joj pripada pola Gvajane, a
Ekvador da ima istorijsko pravo na Peru. Poslednji slučaj spada u ozbiljnije sporo ve u vezi s
pravom na teritoriju na ovom kontinentu: bio je uzrok tri rata zbog granice vođena tokom
prethodnih 75 godina, a poslednji je počeo 1995. godine. Ali i ovde je razvoj demokratije
doveo do smanjenja napetosti.
U drugoj polovini dvadesetog veka S rednja i Južna Amerika postale su posredno bojno
polje na kome se vodio Hladni rat, sa pratećim državnim udarima, vojnim diktaturama i
kršenjem ljudskih prava u ogromnoj meri, recimo u Nikaragvi. Kraj Hladnog rata omogućio
je mnogim državama da se usmere k a demokratiji i, u poređenju sa dvadesetim vekom,
njihovi odnosi sada su relativno stabilni.
Latinoamerikanci, ili barem oni južno od Paname, uglavnom žive na zapadnim i istočnim
obalama ili blizu njih, dok su unutrašnjost zemlje i ledeni daleki jug veoma retko naseljeni.
Zapravo, Južna Amerika je demografski prazan kontinent čija se obala često naziva
„naseljena ivica“. To ne važi toliko za Srednju Ameriku, a pre svega ne za Meksiko, gde je
stanovništvo mnogo ravnomernije raspoređeno. Međutim, Meksiko ima posebno nezgodan
reljef, koji ograničava njegove ambicije i spoljnu politiku.
Na svom dalekom severu Meksiko se graniči sa Sjedinjenim Američkim Državama,
dužinom od 3218 kilometara, a gotovo cela ta teritorija je pustinja. Ta zemlja je toliko pusta i
suro va da najvećim delom nije naseljena i zato ima ulogu neutralne zone između Meksika i
njegovog džinovskog suseda na severu – ali neutralne zone koja mnogo više koristi
Amerikancima nego Meksikancima zbog razlike u razvijenosti njihovih tehnologija. U
vojnom smislu, samo bi snage SAD mogle da izvrše veliku invaziju preko te teritorije; bilo
koja vojna sila koja bi dolazila iz drugog pravca bila bi uništena. Korisna je kao prepreka
ilegalnom ulasku u Ameriku, ali ljudi se ipak probijaju kroz nju – problem koji će sve
naredne administracije SAD morati da rešavaju. Predsednik Tramp dospeo je na vlast
delimično zato što je igrao na kartu straha od ilegalnog ulaska migranata, obećavajući da će
podići zid duž meksičko -američke granice. Njegovi planovi za podizanje z ida puni su rupa;
obično postoje načini da se prođe oko zida, ispod zida, čak i kroz zid. Uz to, uvek postoji
mogućnosti da se uđe u zemlju tako što će se neko podmititi, ili jednostavno tako što će osoba
preći granicu kao turista i nikada se neće vratiti. Ali zid ne bi samo smanjio priliv migranata,
on bi stajao kao agresivan simbol namere s jasnom porukom: „Ne dolazite.“
Svi Meksikanci znaju da je pre rata sa SAD 1846 –1848. godine teritorija na kojoj su
današnji Teksas, Kalifornija, Novi Meksiko i Arizona pripadala Meksiku. Posle tog rata

polovina meksičke zemlje bila je predata SAD. Ipak, nema nijednog ozbiljnog političkog
pokreta koji bi zahtevao vraćanje teritorije i nikakvog gorućeg spora između ove dve zemlje u
vezi s granicom. Tokom većeg dela dvades etog veka uglavnom su se prepirale oko malog
dela zemlje nakon što je Rio Grande promenio tok pedesetih godina devetnaestog veka, ali
1967. godine obe strane su se složile da je ta oblast zvanično deo Meksika.
Do sredine ovog veka hispansko stanovništvo na jverovatnije će biti najveća etnička
zajednica u četiri američke savezne države koje su navedene, a mnogi će biti meksičkog
porekla. Moguće je da će se pojaviti politički pokreti populacije koja govori španski jezik, i
na jednoj i na drugoj strani američko -meksičke granice, koji će pozivati na ponovno
ujedinjenje. No njih će otežavati činjenica da mnogi Latinoamerikanci u SAD nisu poreklom
Meksikanci, te da je vrlo malo verovatno da će se Meksiko iole približiti životnim
standardima Amerike. Meksička vlada se bori da kontroliše čak i sopstvenu teritoriju – neće
biti u poziciji da se poduhvati još nečeg u doglednoj budućnosti. Meksiko je predodređen da
živi u senci Sjedinjenih Američkih Država i, budući da je tako, uvek će imati potčinjenu
ulogu u njihovim bi lateralnim odnosima. Nedostaje mu mornarica sposobna da zaštiti
Meksički zaliv ili da izađe na Atlantski okean, pa se zato oslanja na američku mornaricu da bi
se pobrinuo da pomorski putevi budu prohodni i bezbedni.
Privatne kompanije iz obe države podigle su fabrike tik uz južnu stranu granice, da bi
smanjile troškove radne snage i prevoza; međutim ta oblast je negostoljubiva i nepodesna za
život, pa će ostati neutralna zona koju će siromašan svet iz Latinske Amerike nastaviti da
prelazi tražeći način, leg alan ili ilegalan, da uđe u obećanu zemlju na severu.
Najveći planinski lanac Meksika jeste Sijera Madre, koji dominira zapadnim i istočnim
delom zemlje između kojih je visoravan. Na jugu, u Meksičkoj dolini, smešten je glavni grad
– Meksiko Siti – jedna o d najvećih prestonica na svetu, sa oko dvadeset miliona stanovnika.
Na zapadnim padinama i u dolinama zemljište je slabog kvaliteta, a reke nisu od velike
pomoći kad treba prevesti robu na tržište. Na istočnim padinama zemlja jeste plodnija, ali
kamenito z emljište ipak sprečava Meksiko da se razvije onako kako bi to želeo. Na jugu se
Meksiko graniči sa Belizeom i Gvatemalom. Meksiko nema mnogo interesa da se širi u
pravcu juga, zato što se zemlja brzo izdiže u planinski predeo koji je teško osvojiti ili
kon trolisati. Širenjem ka bilo kojoj od ove dve države Meksiko ne bi povećao količinu plodne
zemlje koju već ima. Nema nikakve ideološke teritorijalne ambicije, te se umesto toga
usmerava na razvijanje svoje ograničene naftne industrije i na privlačenje više investicija u
fabrike. Pored toga, Meksiko ima dovoljno problema u sopstvenoj zemlji da bi se upuštao u
bilo kakve avanture izvan nje – a verovatno nijedan problem nije veći od uloge koju ima u
podmirivanju nezasitog apetita Amerikanaca za drogama.

Meksičk a granica oduvek je bila raj za krijumčare, a nikada to nije bila više nego u
poslednjih dvadeset godina. To je direktna posledica politike vlade SAD u Kolumbiji, koja je
od SAD udaljena 2414 kilometara u pravcu juga.
Predsednik Nikson je sedamdesetih godi na prošlog veka prvi objavio „rat protiv droga“
koji je, kao i „rat protiv terorizma“, ponešto maglovit koncept u kome se ne može ostvariti
pobeda. Međutim, Vašington je tek početkom devedesetih godina rat poveo direktno protiv
kolumbijskih narko -kartela u z otvorenu pomoć vlade Kolumbije, te su zatvoreni mnogi
vazdušni i pomorski putevi prenošenja droge od Kolumbije do Amerike.
Karteli su na to odgovorili stvaranjem kopnene rute – preko Srednje Amerike i Meksika
do jugozapadnog dela Amerike. Ruta delimično sledi panamerički auto -put, koji povezuje
Severnu i Južnu Ameriku protežući se od juga do severa. Izgrađen je da bi se roba prevozila u
oba pravca do raznih država, ali sada se koristi i za prevoz droge ka severu, u SAD. To je pak
podstaklo meksičke narko -bande da se upuste u organizovanje transporta i pravljenje
sopstvene robe. Biznis vredan više milijardi dolara izazvao je lokalne sukobe između bandi, a
pobednici koriste novostečenu moć i novac da bi se infiltrirali u meksičku policiju i vojsku i
korumpir ali ih, te da uđu u političke i poslovne krugove.
Sve ovo ima sličnosti s trgovinom heroinom u Avganistanu. Mnogi avganistanski
zemljoradnici koji uzgajaju mak reagovali su na pokušaje NATO snaga da unište njihov
tradicionalni način zarađivanja za život ta ko što su se mašili oružja i krenuli da se bore ili
tako što su podržali grupe talibana. Možda vlada ima politiku vođenja „rata protiv droge“, ali
to ne znači da se njene naredbe sprovode na regionalnom nivou, u koji su prodrli
avganistanski trgovci drogom . Tako je i u Meksiku.
Tokom istorije, vlade u Meksiko Sitiju, jedna za drugom, nikada nisu imale čvrstu i jaku
kontrolu nad zemljom. Sada njihovi suparnici, narko -karteli, imaju paravojne jedinice koje su
isto toliko dobro naoružane kao i državna vojska, njihovi pripadnici često su bolje plaćeni od
onih u državnoj vojsci, više motivisani, a u nekim oblastima na narko -kartele gleda se kao na
izvor zaposlenja. Ogromne sume novca koje bande prave sada kruže zemljom, a veći deo
novca se pere preko naizgled zak onitih poslova.
U Meksiku je sad toliko ozbiljno stanje da gotovo nalikuje građanskom ratu. Karteli
pokušavaju da kontrolišu teritoriju zastrašivanjem ljudi, vlada pokušava da se pretvara da ima
kontrolu i autoritet da sprovodi zakone u društvu, a na stoti ne građana koji se nalaze između
dve suprotstavljene strane bivaju ubijeni. U najstrašnije slučajeve spada ubistvo 43 studenta
2014. godine, koje se pripisuje kartelu. Taj čin je potresao zemlju i pokrenuo vlasti da nešto
preduzmu, ali čini se da će na kra ju to biti „samo“ još jedan stravičan slučaj u dugoj borbi
koja predstoji.

Uspostavljen je kopneni put snabdevanja drogom, a potražnja iz SAD ne daje naznake da
jenjava. Sve meksičke vlade trude se da ugode svom moćnom susedu, pa su na pritisak koji
vrše A merikanci odgovorili pokretanjem sopstvenog „rata protiv droge“. I tu leži problem.
Naime, Meksiko zarađuje za život opskrbljujući Ameriku robom za potrošače, a sve dok
Amerikanci konzumiraju drogu, Meksikanci će ih snabdevati – uostalom, ovde je reč o tom e
da se proizvodi nešto po jeftinoj ceni i da se prodaje po cenama višim od onih u legalno j
trgovini. Bez droge, ova zemlja bi bila još siromašnija jer bi ogromne količine novca prestale
da pristižu iz inostranstva. Sa drogama, u njoj ima još više nasilja nego što bi ga inače bilo.
Isto to odnosi se i na neke zemlje južno od Meksika.
U geografskom smislu, Srednja Amerika malo šta ima izuzev jednog – ona je uska. Do
sada je samo Panama od toga imala korist, ali s dolaskom Kineza to bi moglo da se promeni.
Mo derna tehnologija znači da Kinezi na osnovu jednog pogleda na fotografije snimljene
iz satelita mogu da uoče prilike za trgovinu koju ovaj uzak pojas zemlje može da ponudi.
Španski istraživač Vasko Nunjes de Balboa je 1513. godine morao da plovi preko Atla ntika,
iskrca se na kopno koje je današnja Panama, zatim da se mukotrpno probija kroz prašume i
preko planina pre nego što je pred sobom ugledao drugi ogroman okean – Tihi okean.
Prednosti povezivanja ova dva okeana bile su očigledne, ali trebalo je da pro đe još 401
godina da tehnologija uhvati korak s geografijom. Panamski kanal, dug 82 kilometra, otvoren
je 1914. godine i bio je pod upravom Amerikanaca. Skraćivao je 12.874 kilometara dug put
od Atlantskog do Tihog okeana i doveo do ekonomskog uspona regio na u kome se nalazi.
Od 1999. godine kanal je pod upravom Paname, ali ima status neutralnog međunarodnog
pomorskog puta koji čuvaju mornarice Sjedinjenih Američkih Država i Paname. I baš je to
problem, za Kineze.

U Srednjoj Americi može doći do mnogih p romena u regionima gde investiraju Kinezi, poput Nikaragve, gde je u
toku izgradnja Nikaragvanskog velikog kanala.
Panama i Sjedinjene Američke Države su prijatelji – u stvari, one su toliko dobri prijatelji
da je Venecuela 2014. godine nakratko prekinula veze sa Panamom nazvavši je „američkim
lakejom“. Dejstvo retorike sve borbenije bolivarovske revolucionarne ere Venecuele
umanjivala je činjenica da je Amerika njen najvažniji trgovinski partner i da Venecuela
obezbeđuje oko deset procenata nafte koju Amer ika uvozi. I pored toga, zbog brutalnog
suzbijanja antivladinih demonstracija 2017. godine, SAD su uvele sankcije na pozamašno
privatno vlasništvo predsednika Madura i nekih visokih zvaničnika čija je verzija bolivarskog
socijalizma bila da redistribuiraju velike količine novca sebi samima.
Kina, kao što smo videli u drugom poglavlju, ima planove da postane globalna sila, a da
bi ostvarila taj cilj, mora da ima otvorene pomorske puteve za svoju mornaricu i prevoz robe.
Panamski kanal možda jeste neutralan, ali u krajnjoj liniji prolaz kroz njega zavisi od dobre
volje Amerike. Pa zašto onda ne izgraditi sopstveni kanal malo severnije, kroz Nikaragvu?
Uostalom, šta je pedeset milijardi dolara za supersilu u usponu?
Projekat izgradnje Velikog kanala kroz Nikara gvu finansiraće biznismen po imenu Vang
Đing iz Hongkonga, koji se obogatio na telekomunikacijama, ali nema nikakvog iskustva u
građevinskim projektima, a kamoli u planiranju i nadziranju jednog od najvećih građevinskih
projekata u istoriji sveta. Gospodin Vang ne posustaje u tvrdnji da kineska vlada nije
uključena u ovaj projekat. S obzirom na prirodu kineske kulture poslovanja i uključenost
njene vlade u sve aspekte života, to je neuobičajeno.
Procenjuje se da će troškovi ovog projekta, isprva predviđenog da bude završen početkom
dvadesetih godina ovog veka, iznositi pedeset milijardi dolara. To je četiri puta više nego što
cela Nikaragva zaradi za godinu dana i spada u deo ogromnog kineskog investiranja u
Latinsku Ameriku; Kina polako ali sigurno istiskuj e SAD sa mesta najvećeg partnera u
trgovini u ovom regionu. Nikaragvanski predsednik Danijel Ortega spremno je dao dozvolu
za izgradnju jedva obrativši pažnju na to da će zbog ovog projekta trista i više hiljada ljudi
morati da se sklone sa svoje zemlje.
Bivšeg strastvenog revolucionarnog socijalistu sandinistu sada optužuju da je na strani
velikog biznisa. Ako kanal ikada bude završen, podeliće zemlju na dva dela, i odvojiti šest
opština, a preko celog kanala planira se podizanje samo jednog mosta – mada n ije izgrađen
jer za sada nema ničeg preko čega bi bio podignut.
Projekat ne napreduje kako treba. Gospodin Vang je izgubio, kako se procenjuje, 85
procenata svog bogatstva prilikom kraha kineske berze u septembru 2015. godine. Sve strane

uporno su tvrdile da će projekat ipak biti uspešan, iako je većina građevinskih radova bila
odložena, a 2017. godine ta tvrdnja se činila istrošenijom nego ikad pre. Prašnjav put je
neznatno proširen, ali ne i asfaltiran, a kopača nema nigde na vidiku.
Ako bi Nikaragvanski kanal ikad bio otvoren, što se sada čini malo verovatno, bio bi veći
od Panamskog kanala i, najbitnije, znatno širi i dublji, čime bi bio omogućen prolaz mnogo
većim tankerima i teretnim brodovima, da ne pominjemo velike brodove kineske mornarice.
Međutim, predsednik Ortega više ne govori na sav glas o ovom „planu koji menja svet“, a
telefon gospodina Vanga je utišan.
S obzirom na to da je Panamski kanal proširen za nekoliko stotina kilometara u pravcu
juga, skeptici se pitaju zašto se uopšte mislilo da je nikaragvanska verzija potrebna i da bi
ikada mogla da bude unosna. No čini se da ceo projekat ima veze s nacionalnim interesima
Kine barem isto onoliko koliko ima veze sa profitom.
Ideja o prokopavanju i povezivanju dva okeana iz jedne države bila je znak da Kina ima
sve veći interes u Latinskoj Americi i da sve više ulaže u nju. Već smo se navikli na to da su
Kinezi veliki igrači u Africi, ali u prethodnih dvadeset godina oni su se tiho premeštali ka
južnoj stani Rio Grandea.
Pored toga što ulaže u građevi nske projekte Kina pozajmljuje i velike sume novca
vladama Latinske Amerike, pre svega onima u Argentini, Venecueli i Ekvadoru. Kina će
zauzvrat očekivati podršku u Ujedinjenim nacijama u vezi s polaganjem prava na teritorije u
svom regionu, a to se odnosi i na pitanje Tajvana.
Peking takođe i kupuje. Sjedinjene Američke Države su poslovale s latinoameričkim
državama ponaosob, zato što Amerika radije vodi bilateralne trgovinske dogovore nego sa
regionom kao celinom, kao što to mora da radi s Evropskom unijo m. Kinezi rade isto to, ali
barem nude alternativu, te tako smanjuju zavisnost Latinske Amerike od SAD kao njenog
tržišta. Na primer, Kina je sada zamenila SAD i postala najveći trgovinski partner Brazila, a
isto to može da učini i sa nekoliko drugih zemal ja Latinske Amerike.
Države Latinske Amerike nisu po prirodi naklonjene Sjedinjenim Američkim Državama.
Njihovim odnosima dominira bolja početna pozicija Amerike, koja je izložena u Monroovoj
doktrini iz 1823. godine (kao što smo pokazali u trećem poglavlj u) tokom obraćanja
predsednika Monroa Kongresu SAD. U izloženoj doktrini evropski kolonijalisti su upozoreni
da se ne mešaju i vrlo jasno je rečeno da je Latinska Amerika američko „dvorište“ i njena
sfera uticaja. Otada je u Latinskoj Americi bilo raznih o rganizovanih i orkestriranih događaja
i mnogi Latinoamerikanci smatraju da konačni rezultati nisu uvek bili pozitivni.
Osam decenija posle Monroove doktrine došao je jedan drugi predsednik sa „dopunjenom
Monroovom doktrinom“. U govoru održanom 1904. godine Teodor „Tedi“ Ruzvelt je rekao:

„Na zapadnoj hemisferi, pridržavanje Sjedinjenih Američkih Država načelima Monroove
doktrine može da prisili Sjedinjene Države, ma koliko nerade bile, da u flagrantnim
slučajevima [takvog] nezakonitog postupanja ili nemoći primene međunarodnu politiku
moći.“ Drugim rečima, SAD mogu vojno da intervenišu na zapadnoj hemisferi kad god to
odluče. Ne računajući finansiranje revolucija, naoružavanje raznih grupa i obezbeđivanje
vojne obuke, Amerika je koristila oružanu silu u Lati nskoj Americi gotovo pedeset puta
između 1890. godine i kraja Hladnog rata.
Posle toga je otvoreno mešanje naglo smanjeno i 2001. godine Sjedinjene Američke
Države su bile potpisnica, pored 34 države, Međuameričke demokratske povelje koju je
sastavila Orga nizacija američkih država, u kojoj se objavljuje: „Narodi obe Amerike imaju
pravo na demokratiju i njihove vlade imaju obavezu da je unapređuju i brane.“ Otada su se
Sjedinjene Američke Države usmerile na to da zemlje Latinske Amerike ekonomski privežu
za sebe jačanjem već postojećih trgovinskih sporazuma kao što je Severnoamerički ugovor o
slobodnoj trgovini i sastavljanjem drugih, poput Centralnoameričkog ugovora o slobodnoj
trgovini.
Manjak srdačnosti koji je nastao u istorijskim i ekonomskim odnosima iz među dve
Amerike značio je sledeće: kada su Kinezi pokucali, vrata su im odmah bila otvorena. Peking
sada prodaje ili donira oružje Urugvaju, Kolumbiji, Čileu, Meksiku i Peruu, a nudi im i
razmenu oružja i opreme. Nastoji da izgradi vojne odnose sa Venecue lom, za koje se nada da
će nadživeti bolivarsku revoluciju ako i kada se ona uruši. Količine oružja koje odlaze u
Latinsku Ameriku relativno su male, ali nadopunjuju kineski trud u vezi s mekom moći.
Jedini kineski mornarički bolnički brod Peace Ark poseti o je ovaj region 2011. godine. Brod
ima samo trista ležajeva, u poređenju sa hiljadu koliko ih ima američki brod koji je takođe
bio u poseti, ali to je bila kineska poruka o nameri i podsetnik da Kina sve više „stiče“ meku
moć.
No, sa kineskom trgovinom il i bez nje, zemlje Latinske Amerike ne mogu izbeći
zatočenost u geografskoj oblasti – što znači da će SAD uvek biti važan igrač.
Brazil, koji čini čak jednu trećinu teritorije Južne Amerike, najbolje svedoči o tome.
Gotovo je iste veličine kao SAD, a njegov ih dvadeset sedam saveznih država veće su od
oblasti koje zauzima dvadeset osam država Evropske unije zajedno. Ali za razliku od njih,
Brazilu nedostaje infrastruktura da bi bio bogat koliko i one. Trećinu Brazila čini prašuma u
kojoj je raskrčavanje bolno skupo, a negde i nezakonito, da bi se stvorila zemlja pogodna za
naseljavanje. Uništavanje Amazonije predstavlja ozbiljan problem, koji će imati dugoročne
posledice za ceo svet, ali za Brazil je i problem koji mora da rešava u dogledno vreme: vlada
dozvol java seču i spaljivanje šuma radi raščišćavanja zemljišta za poljoprivredu. Međutim,

tako dobijeno zemljište toliko je lošeg kvaliteta da u roku od nekoliko godina više nije
pogodno za zemljoradnju. Zemljoradnici zatim seku druge delove prašume, a kada se
prašuma jednom poseče, više ne raste. Klima i zemljište protive se razvijanju poljoprivrede.
Reka Amazon jeste plovna, ali njene obale su močvarne i teško je graditi na okolnom
zemljištu. I ovaj problem ozbiljno ograničava površinu plodne zemlje. Ispod obl asti
Amazona, u visoravnima, nalazi se savana i, u poređenju sa svim ostalim, tu je ostvaren
uspeh. Naime, pre 25 godina savana se smatrala nepogodnom za poljoprivredu, ali
zahvaljujući brazilskoj tehnologiji pretvorena je u jednu od najvećih oblasti za uz gajanje soje
na svetu. Pošto je Brazil i sve veći uzgajivač žitarica, to znači da postaje veliki poljoprivredni
proizvođač.
Južno od savane nalazi se tradicionalno brazilsko poljoprivredno zemljište. To je Južna
kupa Južne Amerike, koju Brazil deli s Argen tinom, Urugvajem i Čileom. Na srazmerno
malom delu koji zauzima Brazil živeli su prvi portugalski kolonizatori, a to je bilo trista
godina pre nego što je stanovništvo uspelo da se probije iz ove oblasti i u velikoj meri naseli
ostatak zemlje. I dan -danas većina ljudi živi blizu obale. Ni dramatična odluka doneta
pedesetih godina dvadesetog veka da se prestonica (tada je to bio Rio de Žaneiro) preseli
nekoliko stotina kilometara u unutrašnjost zemlje, u namenski podignut grad Braziliju u
pokušaju da se razv ije taj deo Brazila, nije baš urodila plodom.
Južni deo poljoprivredne oblasti otprilike je iste veličine kao Španija, Portugalija i Italija
zajedno, a teren je mnogo ravniji od ostalog dela zemlje. Oblast je relativno dobro
navodnjena, ali većinom se nala zi u unutrašnjosti i nema dobro razvijene puteve za prevoz
robe.
To isto važi za veći deo Brazila. Ako se iz pravca mora baci pogled na mnoge brazilske
gradove na obalama, obično će se videti ogromna litica koja se dramatično izdiže iz mora s
obe strane ne kog grada ili tik iza njega. Poznata je kao Veliki planinski greben (ili Brazilske
planine) i dominira većinom brazilske obale; ona je kraj visoravni Brazilski štit koja zauzima
najveći deo unutrašnjosti zemlje.
Pošto Brazil nema priobalnu ravnicu, da bi s e povezali veliki gradovi na obali, potrebno
je izgraditi puteve preko i oko ovog grebena, od jednog grada pa nazad dole do drugog.
Nedostatak pristojnih modernih puteva prati i nedostatak železnice, a to nije recept za unosnu
trgovinu ili za političko uje dinjavanje velikog prostranstva.
Još je i gore. Brazil nema direktan prilaz rekama u oblasti Rio de la Plate. Sama reka se
uliva u Atlantik u Argentini, što znači da su trgovci vekovima prenosili svoju robu do Buenos
Ajresa ovom rekom, a ne penjući se i sp uštajući se niz Veliki planinski greben da bi stigli do
brazilskih nerazvijenih luka. Kompanija za geopolitičke podatke sa sedištem u Teksasu,

Stratfor.com , procenjuje da sedam najvećih brazilskih luka zajedno mogu da prime manje
robe godišnje od jedne ame ričke luke Nju Orleans.
Dakle, Brazil ne trguje u onoj meri u kojoj bi to želeo i, što je podjednako važno, većina
robe koju proizvodi više se prevozi neodgovarajućim putevima nego rekama, a to povećava
troškove. S pozitivne strane, Brazil ulaže u izgradnj u saobraćajne infrastrukture, a
novootkrivena nalazišta gasa pomoći će da izgradnja bude plaćena, smanjiće uvoz energenata
iz Bolivije i Venecuele i ublažiti neizbežne recesije koje pogađaju sve zemlje. Ipak, Brazil će
morati da uloži herkulovske napore da prevaziđe svoje nepovoljne geografske uslove.
Smatra se da oko 25 procenata Brazilaca živi u ozloglašenim favelama. Državi u kojoj
jedan od četiri stanovnika živi u krajnjem siromaštvu, lišen osnovnih ljudskih potreba, nije
lako da postane bogata. Ovo ne znači da Brazil nije sila u usponu, već samo da će njen uspon
biti ograničen.
Prečica ka razvoju mogla bi biti meka moć, te se zato Brazil trudi da dobije stalno mesto
u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, a uz to obrazuje regionalne ekonomske saveze ka o
što je Merkosur, koji labavo povezuje Brazil, Argentinu, Paragvaj, Urugvaj i Venecuelu.
Južnoamerikanci svakih nekoliko godina, predvođeni Brazilom, pokušaju da lansiraju svoju
verziju Evropske unije – poslednja je Unija južnoameričkih država (UNASUR), a njene
članice su dvanaest država Južne Amerike. Središte organizacije je u Ekvadoru, ali je Brazil
najglasniji. Po tome podseća na Evropsku uniju – njeno središte je u Belgiji, a vodeća sila u
Nemačkoj. I ovde poređenje prestaje. UNASUR ima impresivnu pre zentaciju na internetu, ali
više ostaje veb -sajt nego što postaje ekonomska unija. Sve zemlje Evropske unije imaju
sličan politički i ekonomski sistem, a većina koristi i istu valutu, dok se zemlje Latinske
Amerike razlikuju i po svojoj politici, ekonomiji , valuti, nivou obrazovanosti i zakonima o
radu. Takođe moraju da prevaziđu prepreke – i prostornu udaljenosti između sebe i planinske
visine i guste prašume koje ih razdvajaju.
Ipak, Brazil će se i dalje truditi da stvori svetsku silu od južnoameričkih ze malja,
oslanjajući se na diplomatiju i svoju sve veću ekonomsku snagu. Brazil po svojoj prirodi nije
sklon ulaženju u sukobe, u spoljnoj politici je protivnik intervenisanja, a rat s bilo kojom
susednom zemljom krajnje je malo verovatan. Uspeo je da održi dobre odnose sa svih
jedanaest država Južne Amerike i pored toga što se graniči sa njih devet.
Postoji spor s Urugvajem u vezi sa granicom, ali po svoj prilici neće se razbuktati. Zatim,
malo je verovatno da će se suparništvo između Brazila i Argentine odi gravati igde gde to ima
politički značaj sem na fudbalskom terenu. Poslednjih godina Brazil je povukao svoje vojne
jedinice sa granice s Argentinom, a Argentina – njegov sused, zemlja u kojoj se govori
španski jezik – učinila je isto. Argentinska mornarica je bila dočekana s dobrodošlicom u

brazilskoj luci, dok je britanskoj Kraljevskoj mornarici pre nekoliko godina pristup bio
odbijen, čime je Brazil iskazao podršku Argentincima u njihovoj tekućoj diplomatskoj borbi
sa Velikom Britanijom oko Foklandskih os trva.
Brazil pripada i BRIKS -u – grupi velikih zemalja za koje se smatra da se sve više
razvijaju, i ekonomski i politički. Ipak, iako se možda svaka pojedinačno razvija, sam
koncept je više pomodan nego stvaran. Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južnoafrička Republika
nisu okupljeni ni politički ni geografski na smislen način i imaju malo šta zajedničkog. Da
akronim ne zvuči kao reč, teorija BRIKS ne bi postala popularna. BRIKS održava
konferenciju jednom godišnje i Brazil povremeno zaista sarađuje s Indijom i Južnoafričkom
Republikom u vezi s međunarodnim pitanjima – a ta saradnja podseća na neodređen odjek
Pokreta nesvrstanih iz doba Hladnog rata – ali se ne pridružuje Rusiji i Kini kada ponekad
zauzimaju neprijateljski stav prema Sjedinjenim Američkim Držav ama.
Severna i Južna Amerika jesu imale svađu 2013. godine zbog nečeg što i dalje izaziva bes
i otpor u Brazilu. Naime, posle vesti da je Nacionalna bezbednosna agencija SAD špijunirala
tadašnju predsednicu Brazila Dilmu Rusev, Brazil je otkazao posetu Vaš ingtonu. Izostanak
izvinjenja Obamine administracije dokazuje da su Amerikanci bili iznervirani time što ih je
Kina istisnula s pozicije najvećeg trgovinskog partnera Brazila. Smatra se da je odluka
Brazila, koja je odmah usledila, da kupi švedske borbene avione za svoje vazdušne snage, a
ne avione američke kompanije Boing , bila uzrokovana svađom. No međudržavni odnosi sada
su uglavnom obnovljeni. Sukobljavanje nije stil Brazila, za razliku od Venecuele pod
pokojnim predsednikom Čavezom. Brazilci znaju da s vet misli da su oni nastupajuća sila, ali
znaju i to da njihova moć nikad neće parirati američkoj.
A neće joj parirati ni argentinska; pa ipak, Argentina je u nekim aspektima bolje
pozicionirana od Brazila da postane razvijena zemlja. Nedostaje joj veličin a teritorije i
populacija da bi postala istinski prva regionalna sila u Latinskoj Americi, što je izgleda
sudbina Brazila, ali ima kvalitetno zemljište zahvaljujući kome može da stvori životni
standard uporediv sa standardom u evropskim zemljama. To ne zna či da će taj potencijal i
ostvariti – jednostavno znači da će joj njena geografija, ako se pozabavi ekonomijom kako
treba, omogućiti da postane sila kakva nikada ranije nije bila.
Osnove za ovaj potencijal postavljene su u devetnaestom veku posle vojnih po beda nad
Brazilom i Paragvajem kada je Argentina zauzela poljoprivredne ravnice regiona Rio de la
Plate, plovni rečni sistem, a samim tim stekla kontrolu nad trgovinom, gde je roba prevožena
rekom do luke u Buenos Ajresu. Taj region spada u najdragocenije posede na celom
kontinentu, pa je tako Argentina odmah dobila ekonomsku i stratešku prednost nad Brazilom,
Paragvajem i Urugvajem, koju ima i danas.

Međutim, Argentina nije uvek koristila svoje prednosti do maksimuma. Pre sto godina
bila je među deset najb ogatijih zemalja sveta – ispred Francuske i Italije. Ali zbog neuspeha u
proširenju svojih tržišta i raznovrsnosti robe, raslojenog i neravnopravnog društva, lošeg
obrazovnog sistema, niza državnih udara i različitih ekonomskih politika u demokratskom
peri odu u poslednjih trideset godina, došlo je do velikog pada statusa Argentine.
Brazilci imaju šalu na račun svojih nadmenih suseda, kako ih oni vide: „Samo toliko
prefinjen narod može da napravi ovoliko veliki haos.“ Argentina mora da uradi nešto kako
treba , a mrtva krava može da joj pomogne u tome.
Vaka Muerta („Mrtva krava“) jeste oblast velike naslage škriljaca, koja zajedno s drugim
nalazištima škriljaca u ovoj zemlji može da podmiri energetske potrebe Argentine u narednih
sto pedeset godina i još da ost ane viška za izvoz. Nalazi se na pola puta ka donjem delu
Argentine, u Patagoniji, i oslanja se na zapadnu granicu Čilea. Veličine je Belgije – što je
možda relativno mala teritorija za državu, ali je velika za naslage škriljaca. Za sada je sve
dobro, izuz ev ako ste protivnik dobijanja energije iz obrade škriljaca. Ali postoji jedan
problem. Naime, da bi se iz obrade škriljaca dobili gas i nafta potrebna su ogromna strana
ulaganja, a Argentina se ne smatra zemljom koja je dobra za strana ulaganja.
Dalje na jugu ima još nafte i gasa – zapravo, daleko na jugu kod ostrva koja su britanska i
to još od 1833. godine. I tu leži problem, a i novinska vest koja nikada ne zastareva.
Šta Britanci nazivaju Foklandska ostrva, Argentinci nazivaju Las Malvinas, i proklet d a je
svaki Argentinac koji koristi naziv na slovo „F“! U Argentini se smatra uvredom pokazati
mapu na kojoj se ta ostrva opisuju ikako drugačije osim kao „Islas Malvinas“ i u svim
osnovnim školama decu uče da nacrtaju konture dva glavna ostrva, zapadnog i istočnog.
Povratiti „izgubljene sestrice“ Argentine jeste nacionalni cilj svake generacije Argentinaca i
cilj koji većina njenih latinoameričkih suseda podržava.
U aprilu 1982. godine Britanci su se malo opustili i argentinska vojna diktatura pod
generalom Galtijerijem naredila je da se krene u osvajanje ostrva – što se smatralo velikim
uspehom sve dok osam nedelja kasnije nisu stigle britanske specijalne snage, brzo se
obračunale s argentinskom vojskom i teritoriju ponovo proglasile svojom. To je pak
uzrok ovalo kraj diktature.
Da se argentinska invazija dogodila u sadašnjoj deceniji, Britanija ne bi bila u poziciji da
ponovo preuzme ostrva jer trenutno nema funkcionalne nosače aviona – što će se promenit i
do 2020. godine, a tada Argentina više neće imati zg odnu priliku koju će moći da iskoristi.
Ipak, uprkos primamljivosti gasa i nafte, argentinska invazija na Foklande malo je verovatna
iz dva razloga.

Prvi razlog jeste što je Argentina sada demokratska zemlja i zna da većina stanovnika
Foklandskih ostrva že li da ostane pod britanskom upravom. Drugi, Britanci su se jednom
opekli i ne žele to da ponove. Možda trenutno nemaju nosač aviona koji će preći 12.874
kilometara do Južnog Atlantika, ali sad imaju nekoliko stotina vojnika na ovim ostrvima,
pored usavršen ih radarskih sistema, raketa zemlja -vazduh, četiri borbena aviona eurofajter i
verovatno nuklearnu podmornicu koja se sve vreme skriva tu negde u blizini. Namera
Britanaca jeste da spreče Argentince čak da pomisle kako bi mogli da dođu do ostrvskih
plaža, a kamoli da ostrva zauzmu.
Argentinske vazdušne snage koriste avione koji decenijama kaskaju za avionima
eurofajter, a britanska diplomatija pobrinula se da spreči pokušaj Argentine da kupi
savremene modele borbenih aviona od Španije. Kupovina od SAD nema nikakve šanse zbog
posebnog odnosa između Velike Britanije i SAD, koji je uistinu ponekad poseban; dakle,
šanse Argentine da bude u položaju da krene u još jedan napad pre 2020. godine jesu
slabašne.
Pa ipak, to neće stišati diplomatski rat, a Argentina je unapredila svoje oružje na tom
frontu. Buenos Ajres je upozorio da nijedna naftna kompanija koja ima bušotine na
Foklandima / Islas Malvinas neće moći da se nadmeće za dobijanje dozvole za eksploatisanje
škriljca u nalazištima u Vaka Muerti u Patagoniji r adi dobijanja nafte i gasa. Čak je donela i
zakon kojim se kažnjava, novčano ili kaznom zatvora, svako ko eksploatiše kontinentalni
pojas Foklanda bez njene dozvole. To je nateralo mnoge naftne kompanije da dignu ruke,
mada naravno ne i britanske. No ko go d bude istraživao potencijalni izvor bogatstva u
dubinama Južnog Atlantika to će raditi u jednom od najizazovnijih okruženja za taj posao.
Naime, tu ume da bude hladno i vetrovito, a more izuzetno nemirno.
Putovali smo najdalje što se može ka jugu pre nego što se dospe do zaleđenih pustih
predela Antarktika. Mada bi mnoštvo zemalja želelo da ima kontrolu nad Antarktikom, spoj
krajnje teških uslova u ovoj oblasti, Antarktički sporazum i manjak dostupnih i dragocenih
resursa umnogome sprečavaju otvoreno takmi čenje, bar za sada. Ali to se ne odnosi na
njegov pandan na severu. Ako pravo od Antarktika krenemo ka najsevernijem delu Zemljine
kugle, dospećemo do mesta kome je suđeno da bude diplomatsko bojno polje u dvadeset
prvom veku, budući da se tu i male i veli ke države bore za vodeću poziciju – to je Arktik.
DESETO POGLAVLJE

ARKTIK
„Postoje dve vrste arktičkog problema, zamišljeni i stvarni. Od ta dva zamišljeni su
stvarniji.“

Viljalmur Stefanson,
Arktik u činjenicama i pričama

Kad snežni ljudi dođu , doći će u svoj svojoj snazi.
Ko ima snagu? Rusi. Niko nije u tolikoj meri prisutan u ovom regionu niti je iko tako
dobro pripremljen da se izbori sa surovošću ovdašnjih uslova. Sve druge države zaostaju za
Rusijom i izgleda da čak i ne pokušavaju da je s ustignu, bar ne Amerika: Amerika je arktička
država bez strategije za Arktik, u regionu koji se zagreva.
Efekti globalnog zagrevanja na Arktiku sada su vidljiviji nego ikada pre: led se topi i
omogućava lakši pristup toj oblasti, što se poklapa s otkrićem depozita energenata i razvojem
tehnologije zahvaljujući kojoj se dospeva do njih. A sve to usmerilo je pažnju država u

oblasti Arktika na potencijalne dobitke i gubitke koje bi mogle imati u najsurovijem predelu
na svetu. Mnoge zemlje u ovom regionu imaju međusobno suprotstavljene zahteve koje se
nisu potrudile da sprovedu u delo – sve do sada. No mnogo je toga na šta se polaže pravo i
mnogo toga što je sporno.
Reč „arktik“ potiče od grčke rači artikos , što znači „blizu medveda“, a pod tim se
podrazumeva sa zvežđe Veliki medved čije poslednje dve velike zvezde upiru ka zvezdi
Polaris, Severnjači.
Severni ledeni okean, ili Arktički okean, zauzima površinu od skoro četrnaest miliona
kilometara, što ga čini najmanjim okeanom na svetu; ipak, velik je gotovo kolik o Rusija i
jedan i po puta veći od SAD. Kontinentalni pojas koji okružuje okean zauzima više prostora
nego kod bilo kog drugog okeana, a to je jedan razlog što može da bude teško složiti se u vezi
s oblastima suvereniteta.
Arktički region obuhvata delove K anade, Finske, Grenlanda, Islanda, Norveške, Švedske
i Sjedinjenih Američkih Država (Aljaska). To je zemlja krajnosti: u kratkim periodima tokom
leta temperatura na nekim mestima može da dospe do 26 stepeni, ali u dugim periodima
tokom zime pada na 45 step eni ispod nule. Čine je stenovita prostranstva zamrznuta ledenim
vetrovima, zadivljujući frojdovi, polarne pustinje, čak i reke. Reč je o izrazito
negostoljubivom i prelepom mestu koje hiljadama godina očarava ljude.
Prva zabeležena ekspedicija bila je 330 . godine pre nove ere, a predvodio ju je starogrčki
pomorac Pitej iz Masilije. Otkrio je čudnu zemlju, i toj poslednjoj zemlji na krajnjem severu
do koje je doplovio dao je ime „Tula“. Kod kuće, tamo na Sredozemlju, malo ko je
poverovao u njegove čudesne p riče o čistobelom pejzažu, zamrznutom moru i neobičnim
stvorenjima poput velikih belih medveda. No Pitej je samo jedan od mnogih koji će u
narednim vekovima zapisivati čuda Arktika i prepuštati se osećanjima koje on izaziva.
Mnogi su se prepustili i njegov im pustošima, naročito oni koji su putovali do ivice
poznatog sveta u potrazi za „mitskim“ – kako su to nazvali sumnjičavci – Severozapadnim
prolazom kroz Severni ledeni okean, koji povezuje Atlantski sa Tihim okeanom. Henri
Hadson, recimo. Drugi naveći za liv na svetu možda jeste nazvan po njemu, ali tada, 1607.
godine, on bi verovatno radije izabrao da doživi starost nego da ga pobunjena posada, kojoj je
bilo dosta njegovih istraživačkih putovanja, gotovo izvesno osudi na smrt budući da ga je
ostavila da p luta u brodiću.
Prvu osobu koja je dospela do „Severnog pola“ nije lako odrediti. Naime, i pored toga što
postoji fiksirana tačka na Zemljinoj kugli koja označava položaj Severnog pola, led na kome
stojite se pomera, a bez GPS opreme teško je znati gde se tačno nalazite. Ser Edvard Peri, bez
GPS opreme, pokušao je da dospe do Severnog pola 1827. godine, ali led se kretao ka jugu

brže nego što je on mogao da ide ka severu te je završio ploveći unazad; ali barem je
preživeo.
Kapetan ser Džon Frenklin imao je manje sreće kada je pokušao da pređe poslednji deo
Severozapadnog prolaza koji nije bio probijen, 1845. godine. Njegova dva broda zakucala su
se u led blizu Ostrva kralja Vilijama u Kanadskom arktičkom arhipelagu. Svih 129 članova
ekspedicije su nestali, n eki sa brodovima, drugi nakon što su sišli s brodova i uputili se pešice
ka jugu. Nekoliko ekspedicija krenulo je u potragu za preživelima. Posada je pronašla samo
ostatke skeleta i čula priče lovaca Inuita o desetak belih muškaraca koji su umrli pešačeći
kroz zamrznuti predeo. Brodovi su potpuno nestali. No 2014. godine tehnologija je sustigla
geografiju, pa je tako tim kanadskih istraživača koji je koristio sonar locirao jedan od
brodova, Ereb , na dnu okeana kod Severozapadnog prolaza i izvukao brodsko zv ono.
Sudbina Frenklinove ekspedicije nije odvratila još mnoge avanturiste od pokušaja da
pronađu put kroz ovaj arhipelag, ali je tek 1905. godine veliki norveški istraživač Roald
Amundsen uspeo da prokrči put kroz prolaz, u manjem brodu i sa još samo pet č lanova
posade. Prošao je pored Ostrva kralja Vilijama, pa kroz Beringov prolaz ušao u Tihi okean.
Znao je da će uspeti kad je ugledao kitolovca iz San Franciska kako dolazi iz suprotnog
smera. U dnevniku je priznao da su ga osećanja ophrvala, nešto toliko retko gotovo koliko i
njegov uspeh: „Severozapadni prolaz je otkriven. Moj dečački san – u tom trenutku se
ostvario. Čudno osećanje stezalo me je grlu; bio sam donekle prenapregnut i iscrpljen – za
mene je to bila slabost – ali osetio sam da mi se oči pune suzama.“
Dvadeset godina kasnije odlučio je da želi da bude prvi čovek koji će preleteti Severni
pol. Mada je taj poduhvat bio lakši od prelaska preko njega, svakako je bio izuzetan i
značajan. Zajedno sa svojim pilotom, Italijanom Umbertom Nobilom i posa dom od četrnaest
ljudi, preleteo je cepelinom preko ledenog prostranstva i izbacio norvešku, italijansku i
američku zastavu sa visine od 91 metra. Koliko god to bio herojski čin, u dvadeset prvom
veku ne smatra se da pruža mnogo pravne osnove za polaganja prava bilo koje od ove tri
države na vlasništvo nad ovom oblašću.
Isto važi i za zadivljujući poduhvat Šindžija Kazame iz Japana, koji je 1987. godine
postao prva osoba koja je došla do Severnog pola na motociklu. Gospodin Kazama je bio
toliko neustrašiv d a se nije oslanjao na (sadašnju) polarnu ledenu kapu koja se smanjuje, i tip
je osobe koja bi vozila kroz ledenu oluju samo da bi bila zabeležena u istoriji, ali očigledno je
da sada tu ima manje leda za prelaženje.
To da se led povlači nije upitno – na sa telitskim snimcima načinjenim u prethodnoj
deceniji jasno se vidi da se površina ledenog arktičkog pokrivača smanjuje – samo je uzrok
tome nejasan. Većina naučnika je ubeđena da je za to odgovoran čovek, a ne samo prirodni

klimatski ciklusi, te da će nastu pajuća eksploatacija onog što još nije otkriveno ubrzati taj
proces.
Sela duž obala Beringovog i Čukotskog mora već su premeštena zbog erozije obala i
nestanka lovišta. Migracija životinja je u toku. Polarni medvedi i lisice se sele, morževi se
međusobno b ore za prostor, a ribe, nesvesne teritorijalnih granica, uputile su se ka severu,
lišavajući time neke zemlje zaliha a snabdevajući druge. Skuše i bakalari iz Atlantika sada se
pronalaze u arktičkim ribarskim mrežama.


Na satelitskim snimcima jasno se vi di da se smanjuje površina ledenog arktičkog pokrivača, pa je zato Severni ledeni
okean plovan tokom dužih perioda u godini.
Posledice topljenja leda neće se osetiti samo na Arktiku: toliko udaljene zemlje kao što su
Maldivi, Bangladeš i Holandija u opasno sti su od povećanja poplava jer se led topi i nivo
mora podiže. Zbog ovog efekta domina, Arktik je svetsko pitanje, ne samo regionalno.
Kako se led topi i otkriva tundra, verovatno će uslediti dva događaja koja će ubrzati
proces otapanja ledene kape. Indus trijski otpad će nužno pokriti sneg i led, smanjujući
površinu teritorije koja reflektuje toplotu. Tamnije kopno i vodene površine koje će na taj
način nastati umesto leda i snega apsorbovaće više toplote, nastavljajući da povećavaju
veličinu teritorije ta mnije od snega i leda. Ovo je poznato kao albedo efekat, koji osim

negativnih ima i pozitivne aspekte: toplija tundra daće više vegetacije i samim tim dovesti do
procvata poljoprivrednih kultura, što će pomoći lokalnom stanovništvu budući da je u potrazi
za novim izvorima hrane.
Kako bilo, mora se prihvatiti činjenica da će se uskoro jedna od najvećih netaknutih
oblasti na svetu promeniti. Shodno nekim modelima predviđanja klimatskih promena, do
kraja ovog veka na Arktiku više neće biti leda tokom leta; po nekim modelima predviđa se da
bi se to moglo dogoditi mnogo ranije. Kojom god se brzinom otapanje odvija i koliko god
bilo veliko, izvesno je da je već počelo.
Topljenje ledene kape već omogućava teretnim brodovima da prolaze kroz Severozapadni
prolaz u Ka nadskom arhipelagu nekoliko nedelja godišnje tokom leta, pa se time bar za jednu
sedmicu skraćuje vreme putovanja od Evrope do Kine. Prvi teretni brod tuda je prošao bez
pratnje ledolomca 2014. godine, a to je brod Nunavik , koji je prenosio 23.000 tona rud e nikla
iz Kanade u Kinu. Prolazeći severnim polarnim putem skratio je put za četrdeset procenata u
odnosu na put koji vodi kroz Panamski kanal, a uz to su i vode dublje u severnom prolazu. To
je brodu omogućilo da preveze više tereta, uštedi desetine hilj ada dolara koje bi otišle na
troškove goriva i smanji emisiju gasova koji doprinose efektu staklene bašte za 1300
metričkih tona. Predviđa se da će do 2040. godine ovaj put biti plovan skoro dva meseca
godišnje, čime će promeniti trgovinske rute tako da id u preko Arktika; to će pak uticati na
toliko udaljene zemlje kao što su Panama i Egipat, u smislu prihoda koje dobijaju od Sueckog
i Panamskog kanala.
Severoistočni put, ili Severni morski put, kako ga nazivaju Rusi, koji ide duž sibirske
obale, sada je ta kođe otvoren nekoliko meseci godišnje i postaje sve popularnija ruta.
Topljenje leda otkriva i druga potencijalna bogatstva. Smatralo se da je moguće da se u
arktičkom regionu nalaze ogromne količine neotkrivenog prirodnog gasa i naftnih rezervi, a
sada se tim oblastima može prići. Prema podacima studije američkog Geološkog zavoda
izrađene 2008. godine, procenjeno je da se u oblasti Arktika, uključujući većinu arktičkih
obala, nalazi više od 47 biliona kubnih metara prirodnog gasa, 44 milijarde barela tečno g
prirodnog gasa i 90 milijardi barela nafte. Što više teritorije postaje dostupno, to je veća
mogućnost da budu otkrivene i dodatne rezerve zlata, cinka, nikla i gvožđa pored onih koje
su već otkrivene u jednom delu Arktika.
Gigantske kompanije Ekson mobi l, Šel i Rosneft , između ostalih, prijavile su se za
dobijanje dozvole, počele su da postavljaju bušotine i prionule na eksploataciju. Države i
kompanije koje su spremne da ulože trud da bi se domogle bogatstava moraće hrabro da se
suoče sa surovim klimats kim uslovima u oblasti gde su dani zapravo beskrajne noći tokom

većeg dela godine, more zaleđeno do dubine od skoro dva metra, takođe tokom većeg dela
godine, a talasi na otvorenom moru mogu da budu visoki i dvanaest metara.
To će biti prljava, teška i opa sna rabota, naročito za one koji se nadaju da će to raditi
tokom cele godine. Takođe će iziskivati ogromna ulaganja. Na mnogim mestima neće biti
moguće postavljanje cevovoda za gas, a gradnja složenih postrojenja na moru za proizvodnju
tečnog gasa veoma je skupa, naročito u teškim klimatskim uslovima. No zbog finansijskih i
strateških dobitaka od svega toga veliki igrači će pokušati da pokažu da imaju pravo na
teritorije i početi eksploataciju resursa, a malo je verovatno da će ih u tome zaustaviti moguće
posledice koje će njihova delovanja imati na okolinu.
Prava na teritoriju ne zasnivaju se na zastavama prvih istraživača već na Konvenciji
Ujedinjenih nacija o pravu mora (UNCLOS). Po odredbama ove konvencije potvrđuje se da
svaka država potpisnik konvencij e ima ekskluzivna ekonomska prava na izlaženje i
korišćenje mora do 200 nautičkih milja (370 km) od svoje obale (izuzev ako se to ne
sukobljava sa granicama druge zemlje), i može da je proglasi Ekskluzivnom ekonomskom
zonom (EEZ). Stoga se smatra da nafta i gas koji se nalaze u zoni pripadaju datoj državi. U
određenim okolnostima – i ako se podnese dokaz o kontinentalnom pojasu date zemlje – ta
država može da proširi EEZ na 350 nautičkih milja (648 km) od svoje obale.
Topljenje arktičkog leda donosi zaleđiv anje stavova osam članica Arktičkog saveta,
foruma gde geopolitika postaje geopolarktika.
„Arktičkih pet“ – zemlje sa granicama na Severnom ledenom okeanu – jesu Kanada,
Rusija, SAD, Norveška i Danska (zbog toga što je Grenland pod njenim suverenitetom).
Pridružile su im se države Island, Finska i Švedska, koje su takođe punopravne članice. Tu je
još i dvanaest drugih država sa statusom stalnog posmatrača koje su priznale „vlast, suverena
prava i nadležnost arktičkih država“ u regionu, između ostalog. Na pr imer, Arktički savet je
2013. godine dodelio Japanu i Indiji, koji su sponzorisali arktičku naučnu ekspediciju, te
Kini, koja ima naučnu bazu u Norveškoj i moderan ledolomac, status posmatrača.
Međutim, ima država koje nisu u Arktičkom savetu a tvrde da im aju legitimne interese u
ovom regionu, ali i drugih koje iznose argument po kome, shodno teoriji „zajedničkog
nasleđa čovečanstva“, Arktik treba da bude otvoren za sve.
Trenutno postoji bar devet sporova i tvrdnji o polaganju prava nad oblastima u Severnom
ledenom okeanu, svi su redom zamršeni u pravnom smislu, dok neki potencijalno mogu da
izazovu ozbiljne napetosti između država. Jedna od najdrskijih potiče od Rusa: Moskva je
već jasno pokazala šta je sve spremna da uradi – i te kako spremna. Godine 2007. spustila je
dve istraživačke podmornice s posadom na dubinu od nešto više od četiri kilometara na dno
okeana u oblasti Severnog pola, gde je postavila nerđajuću titanijumsku zastavu Rusije kao

iskaz o svojoj ambiciji. Koliko se zna, zastava se i danas „vi jori“ dole. Ruski trust mozgova
nedugo nakon toga predložio je da se Severnom ledenom okeanu promeni ime. Posle malo
razmišljanja predložili su naziv: „Ruski okean“.
Rusija tvrdi i da je Lomonosovljev greben pored njene sibirske obale produžetak
kopnenog p ojasa Sibira, te da stoga pripada isključivo Rusiji. To je sporno sa stanovišta
drugih zemalja, budući da se ovaj greben prostire sve do Severnog pola.
Rusija i Norveška posebno imaju probleme u Barencovom moru. Naime, Norveška tvrdi
da ima pravo nad grebe nom Gakel u Barencovom moru kao produžetkom svoje EEZ, ali Rusi
to osporavaju, a posebno se spore u vezi sa arhipelagom Svalbard, najsevernijem naseljenom
mestu na Zemlji. Većina država i međunarodnih organizacija priznaje da ova ostrva
potpadaju pod (ogra ničeni) suverenitet Norveške, ali na najvećem ostrvu, Špicbergen, sve je
veći broj ruskih migranata koji tu rade u industriji iskopavanja uglja. Rudnici nisu unosni, ali
ruska zajednica služi kao korisno sredstvo za podupiranje pretenzija Moskve na vlasniš tvo
nad svim ostrvima u arhipelagu Svalbard. Kada Rusija bude odlučila da nešto preduzme,
moći će da izazove napetosti i svoje akcije opravda pozivanjem na prava na geološka
iskopavanja i „činjenicu“ o prisustvu ruskog stanovništva.
Norveška, članica NATO -a, zna šta se sprema, te je u spoljnoj politici njen prioritet
Severni pol. Norveške vazdušne snage redovno presreću ruske borbene avione koji se
približavaju njenim granicama; zbog povećane napetosti preselila je centar svojih vojnih
operacija sa juga zem lje na sever i formira arktički bataljon. Kanada pojačava svoje vojne
kapacitete za hladne predele, a i Danska je reagovala na moskovsku demonstraciju vojne
moći formiranjem vojnih snaga za delovanje na Arktiku.
Za to vreme Rusija stvara arktičku vojsku. I zgrađeno je šest novih vojnih baza i ponovo
su aktivirane vojne baze koje postoje još iz perioda Hladnog rata, poput onih na
Novosibirskim ostrvima, a obnovljene su i piste. Barem šest hiljada vojnika je u pripravnosti
u oblasti Murmanska, a tu će biti i d ve motorizovane brigade s motornim sankama i
hoverkraftom.
Nije slučajnost što se Murmansk sada naziva „ruski severni put za izvoz energenata“ i što
je u vezi s tim predsednik Putin rekao: „Nalazišta gasa i nafte u okeanu, naročito na Arktiku,
bez ikakvog preterivanja jesu naše strateške rezerve za dvadeset prvi vek.“
Murmanske brigade sačinjavaće najmanji deo moskovske stalne arktičke vojske; no
Rusija je 2014. godine demonstrirala svoju punu borbenu sposobnost u hladnim predelima
vežbom u koji je učestvov alo 155.000 vojnika i hiljade tenkova, borbenih aviona i brodova.
Ruski ministar odbrane rekao je da je ova vežba bila veća od onih koje je Rusija izvodila
tokom Hladnog rata.

U ovim ratnim igrama ruske trupe su bile zadužene za odbijanje invazije strane s ile
nazvane „Misuri“, što jasno ukazuje na SAD. Po scenariju, trupe „Misuri“ su došle u
Čukotsku oblast, Kamčatsku oblast, Kurilska ostrva i Sahalin da bi pomogle neimenovanoj
azijskoj sili koja se već bila sukobila s Rusijom. Neimenovana sila je bila Japa n, a sukob je
bio izazvan, shodno scenariju, teritorijalnim sporom, za koji su analitičari rekli da će se voditi
u vezi sa Južnim Kurilskim ostrvima. Potom je istaknuta politička namera vojne
demonstracije kada je predsednik Putin u zvaničnu spoljnopolitič ku doktrinu prvi put uvrstio
i oblast Arktika kao ruske sfere uticaja.
Uprkos sve manjoj ekonomskoj snazi Rusije, što za posledicu ima smanjenje budžeta u
svim vladinim sektorima, budžet za odbranu je povećan – delimično i zato da bi se platilo
opremanje i jačanje vojnih snaga na Arktiku, a to će se dešavati od sada do 2020. godine.
Moskva ima planove za budućnost, infrastrukturu koja joj je ostala iz prošlosti i prednost
lokacije. Kao što je Melisa Bert, kapetanica obalske straže SAD, rekla Centru za
međun arodne i strateške studije u Vašingtonu: „Oni imaju gradove, mi samo imamo sela.“
Sve je to, na mnogo načina, nastavak ruske hladnoratovske politike na Arktiku, ili barem
njeno oživljavanje. Rusi znaju da NATO može da savlada njenu baltičku flotu blokiranj em
moreuza Skagerak. Tu potencijalnu blokadu otežava činjenica da njihova Severna flota na
Arktiku ima samo 289 kilometara otvorenog mora od obala poluostrva Kola dok ne udari o
zaleđenu površinu Severnog ledenog okeana. Iz tog uskog prolaza takođe mora da dođe u
Norveško more i zatim da se izbori sa potencijalnim napadom iz tesnaca GIUK (Grenland /
Island / Ujedinjeno Kraljevstvo) da bi ušla u Atlantski okean. U vreme Hladnog rata NATO
je tu oblast nazivao „zona ubijanja“ jer su u njoj bili smešteni NATO a vioni, brodovi i
podmornice koji su vrebali da uhvate Sovjetsku flotu.
Brzo se ide ka novom hladnom ratu a taktike ostaju iste, i pored toga što su Amerikanci
povukli svoje snage sa Islanda, svog NATO saveznika. Island nema vojsku, a islandska vlada
je ame ričko povlačenje opisala kao „kratkovido“. U govoru pred Švedskim atlantskim
savetom islandski ministar odbrane Bjern Bjarnason je rekao: „Treba zadržati određeno vojno
prisustvo u ovom regionu, jer se time šalje poruka o nacionalnim interesima i ambicijam a u
datoj oblasti, pošto vojni vakuum može pogrešno da se protumači kao nemanje nacionalnog
interesa i prioriteta.“
Međutim, sad je već više od jedne decenije jasno da je Arktik prioritet za Ruse onako
kako to nije za Amerikance. To se vidi po stepenu zain teresovanosti ove dve zemlje za taj
region. Ili, u slučaju SAD – njihovoj relativnoj nezainteresovanosti od sloma Sovjetskog
Saveza.

Da bi se napravio ledolomac, potrebna je jedna milijarda dolara i deset godina. Rusija je
očito vodeća sila na Arktiku, s n ajvećom flotom ledolomaca na svetu, ukupno trideset dva,
prema izveštaju američke obalske straže iz 2013. godine. Šest tih ledolomaca su na nuklearni
pogon, što je jedina takva verzija ledolomca na svetu, a Rusija uz to planira da do 2018.
godine pusti u r ad najmoćniji ledolomac na svetu: moći će da razbija tri metara dubok led i
prenosi tankere sa naftom kroz ledena polja jer ima deplasman od skoro 70.000 tona.
Nasuprot tome, Sjedinjene Američke Države imaju flotu od jednog funkcionalnog teškog
ledolomca – Polar star , od osam koliko su ih imale šezdesetih godina prošlog veka, a ne
planiraju da izgrade još neki. Amerika je 2012. godine morala da se osloni na pomoć ruskog
broda za dopremanje dodatnih zaliha do svoje istraživačke baze na Antarktiku. To jeste b ila
pobeda kad je reč o saradnji dve velike sile, ali time se istovremeno pokazalo koliko Amerika
zaostaje za Rusijom. A nijedna druga država nije ni blizu Rusiji: Kanada ima šest ledolomaca
i gradi još jedan, Finska ima osam, Švedska sedam, a Danska četir i. Kina, Nemačka i
Norveška imaju po jedan.
U jesen 2015. godine predsednik Obama je posetio Aljasku, kao prvi predsednik SAD
koji je to učinio, i pozvao Ameriku da izgradi više ledolomaca. No to je bila gotovo usputna
opaska na putovanju čiji je cilj bio skretanje pažnje na klimatske promene. Bezbednosni i
energetski aspekti Arktika jedva da su pomenuti. Vašington i dalje znatno zaostaje, a izbor
Trampa za predsednika to nije promenilo.
Sjedinjene Američke Države imaju još jedan problem. Nisu ratifikovale sporazum
UNCLOS, po kome treba da predaju više od petsto hiljada kilometara podvodne teritorije u
Arktiku jer nisu tražile prava na Ekskluzivnu ekonomsku zonu.
I pored toga, SAD se spore sa Kanadom u vezi s potencijalnim pravima na naftu u
Arktiku i na pri laz vodama u Kanadskom arktičkom arhipelagu. Kanada kaže da su ta ostrva
„unutrašnji pomorski put“, dok SAD kažu da su prolaz za međunarodnu plovidbu i da ga ne
regulišu zakoni Kanade. Sjedinjene Američke Države su 1985. godine poslale ledolomac koji
je tu da prošao ne obavestivši prethodno Kanadu o tome, što je izazvalo žestoku svađu između
suseda čiji je odnos istovremeno prijateljski i pun sitnih zađevica i peckanja.
Sjedinjene Američke Države se spore i sa Rusijom u vezi s Beringovim morem, Severnim
lede nim okeanom i severnim delom Tihog okeana. Sporazum o morskoj granici iz 1990.
godine, kojim Moskva odustaje od područja za ribolov, potpisan je s tadašnjim Sovjetskim
Savezom. Ali posle raspada Sovjetskog Saveza ruski parlament je odbio da ratifikuje
spor azum. Obe zemlje tretiraju to područje kao da je pod upravom Sjedinjenih Američkih
Država, ali Rusi zadržavaju pravo da ponovo pokrenu ovo pitanje.

Tu je i spor između Kanade i Danske u vezi sa Hansovim ostrvom u Naresovom prolazu,
koji odvaja Grenland od Elsmerovog ostrva. Grenland, sa 56.000 stanovnika, jeste
samoupravna autonomna teritorija, ali je pod suverenitetom Danske. I posle sporazuma iz
1953. godine između Danske i Kanade ostrvo je i dalje predmet spora, a otada su se obe
zemlje pomučile da otplo ve do njega i pobodu svoje zastave.
Sva ova polaganja prava potiču od istih želja i strahova – želje da se zaštite putevi za
vojni i trgovinski morski transport, želje da se poseduju prirodna bogatstva Arktika i straha
da bi drugi mogli uspeti tamo gde vi niste. Sve donedavno ta bogatstva postojala su samo u
teoriji, ali otopljavanje leda teoriju je učinilo verovatnom, a u nekim slučajevima i potvrdilo
kao tačnu.
Topljenje leda menja geografiju i prilike. Arktičke države i gigantske kompanije za
eksploataci ju energenata sada moraju da odluče kako će s tim promenama izaći na kraj i
koliko će voditi računa o okolini i narodima Arktika. Glad za energentima nagoveštava da je
trka neizbežna, trka koju su neki stručnjaci za Arktik nazvali „Nova velika igra“. Na
Se vernom polu biće još više brodova, još više naftnih i gasnih platformi – zapravo, još više
svega. Rusi ne samo što imaju nuklearne ledolomce već razmišljaju i o izgradnji ploveće
nuklearne elektrane koja će moći da izdrži težinu leda od tri metara, koja bi smrvila druga
postrojenja.
Ipak, postoje razlike između ove situacije i „Trke za Afriku“ u devetnaestom veku ili
mahinacija velikih sila na Bliskom istoku, u Indiji i Avganistanu u prvobitnoj „Velikoj igri“.
Ova trka ima pravila, formulu i forum za donoše nje odluka. Arktički savet čine zrele države
od kojih je većina demokratska, u manjoj ili većoj meri. Ustanovljeni su međunarodni zakoni
koji regulišu teritorijalne sporove, problem zagađenja okoline, zatim zakone o moru i odnos
prema manjinskim narodima. Većina sporne teritorije nije bila osvojena u eri imperijalizma
tokom devetnaestog veka, a nisu je osvojile ni nacionalne države koje su međusobno
ratovale.
Arktičke države znaju da se nalaze u teškom okruženju, teškom ne toliko zbog
sukobljenih strana već zbog geografije. Okean zauzima više od četrnaest miliona kvadratnih
kilometara na Arktiku; može biti mračan, opasan i smrtonosan. Nije mesto gde se lako
opstaje bez prijatelja. Te države znaju da ko god želi da uspe u ovoj oblasti mora da sarađuje,
pre sv ega u vezi s pitanjima zaliha ribe u vodama, krijumčarenja, terorizma, spasilačkih
službi i reagovanja u slučaju ekoloških katastrofa.
Sasvim je moguće da spor u vezi s pravima na ribolov preraste u nešto ozbiljnije, imajući
u vidu da su se Velika Britanij a i Island gotovo fizički sukobili tokom „bakalarskih ratova“
pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Krijumčarenje postoji gde god postoje tranzitne

rute, pa nema razloga da se misli da će Arktik u tome biti izuzetak; ali krijumčarenje će biti
teško k ontrolisati zbog ovdašnjih klimatskih uslova. Uz to, kada sve više transportnih
brodova i kruzera bude počelo da dolazi u ovu oblast, arktičke države će morati, u skladu s
tim, da povećaju i razviju svoje antiterorističke i spasilačke službe i kapacitete u slučaju
ekološke katastrofe u sve prenatrpanijim vodama. Još 1965. godine na ledolomcu Lenjin
došlo je do kvara na nuklearnom reaktoru dok je bio na okeanu. Kada se vratio na obalu,
delovi reaktora bili su uklonjeni i zajedno s oštećenim gorivom stavljeni u betonski kontejner
oivičen čelikom koji je zatim bačen u more. Takvi incidenti po svoj prilici češće će se
događati kada se Arktik bude otvorio ka svetu, a rešavanje problema neće biti ništa lakše.
Možda će se pokazati da je Arktik samo još jedno bojno polje nacionalnih država –
uostalom, ratovi i počinju zbog straha od drugih i zbog pohlepe. Međutim, Arktik se razlikuje
od svih drugih oblasti, pa će se otud i način na koji mu se pristupa možda razlikovati od
uobičajenog. Istorija nam je pokazala svu gra bežljivost igre s nultim ishodom, gde jedan
dobija isto koliko drugi gubi. Moguće je da su delimični geografski determinizam i ljudska
priroda otežali da se to događa ikako drugačije. Ipak, ima primera koji pokazuju kako nam je
tehnologija pomogla da pobeg nemo iz zatvora geografije. Recimo, možemo da prelazimo
pustinje i mora brzinom koju prethodne generacije nisu mogle ni da zamisle. Čak smo razbili
okove Zemljine teže. U našem novom globalizovanom svetu tehnologiju možemo da
koristimo tako da nam pruža pr ilike na Arktiku. Možemo da nadiđemo pohlepnu stranu naše
prirode i Veliku igru odigramo za dobrobit svih.
ZAKLJUČAK
Završili smo na vrhu sveta, pa nam jedino preostaje da krenemo gore.
Konačna granica oduvek je mamila našu maštu. Ali naše doba jeste doba u kome je
čovečanstvo ostvarilo san i otisnulo se u svemir, prešlo milimetar u beskonačnosti na putu ka
budućnosti. Čovekov nemiran duh jamči da granice nisu naša planeta, ona „bledoplava
tačka“, po čuvenim rečima Karla Segana.
Ipak, moramo da se spustimo na zemlju, ponekad uz udarac, jer još nismo savladali ni
sopstvenu geografiju ni našu sklonost da se nadmećemo za nju.
Geografija je oduvek bila neka vrsta zatočeništva – takvog koji određuje šta narod jeste ili
može da bude i gde su se svetske vođe borile da ga se oslobode.
Rusija to verovatno najjasnije pokazuje, budući da se prirodno širila od male ravničarske
oblasti koju je isprva kontrolisala sve dok njena teritorija naposletku nije obuhvatila ogromno

prostranstvo oivičeno uglavnom planinama i morem – sa samo jednom slabom tačkom preko
Severnoevropske ravnice. Ako su ruske vođe želele da stvore veliku naciju, a jesu, tad nisu
imale mnogo izbora u vezi s tim šta da rade s tom slabom tačkom. Tako ni u Evropi nije
doneta svesna odluka o tome da će Evropa postati velika trgovinska oblast: to su tokom
hiljada godina omogućavale, a donekle učinile neizbežnim, rečne mreže dugog toka kroz
ravničarske predele.
S odmicanjem dvadeset prvog veka geografski činioci koji su doprineli određivanju naše
istorije umnogom e će nastaviti da određuju našu budućnost. Naime, Rusija će i dalje
zabrinuto gledati u pravcu zapada preko teritorije koja će i dalje biti ravničarska. Indiju i
Kinu i dalje će razdvajati Himalaji. Možda će se naposletku i međusobno sukobiti, ali čak i da
se to zaista desi, opet će geografija određivati prirodu borbe: ili će morati da razviju
tehnologiju koja će ogromnoj vojsci omogućiti da pređe preko ovih planina ili, ako to ne bude
moguće a nijedna strana ne bude želela da uđe u nuklearni rat, onda će m orati da se
međusobno suoče na moru. Florida će nastaviti da štiti izlaz i ulaz u Meksički zaliv. Presudno
je mesto na kome se ovaj zaliv nalazi, ne to ko ga kontroliše. Razmotrimo ekstreman i krajnje
malo verovatan scenario: zamislimo da se Florida, sa ve ćinskim hispanskim stanovništvom,
otcepila od Amerike i ušla u savezništvo sa Kubom i Meksikom. To bi samo promenilo
dinamiku odnosa i sila onoga ko kontroliše zaliv, ne i značaj mesta na kome se zaliv nalazi.
Razume se da geografija ne diktira tok svih do gađaja. Velike ideje i velike vođe deo su
istorijskih previranja. No i ideje i vođe moraju da deluju unutar granica geografije. Vođe
Bangladeša možda sanjaju o tome da spreče nadiranje vode iz Bengalskog zaliva, ali znaju da
se osamdeset procenata države n alazi na vodoplavnoj ravnici i da ne može da bude
pomereno. Upravo je to bila poenta koju je skandinavski i engleski vođa kralj Knut želeo da
naglasi svojim ulizičkim dvoranima u jedanaestom veku kad je naredio talasima da se
povuku: priroda, ili Bog, veća je od svakog čoveka. U Bangladešu može samo da se reaguje
na stvarnost i prirodu kakva zaista jeste: da se izgradi više brana kao zaštita od poplava i da
se nadamo da ono što pokazuje kompjutersko modelovanje podizanja nivoa mora zbog
globalnog zagrevanja jeste preuveličano.
Nove geografske datosti, poput klimatskih promena, predstavljaju i nove prilike i izazove.
Globalno zagrevanje može da uzrokuje i masovnu seobu ljudi. Ako su Maldivi, a i mnoga
druga ostrva, predodređeni da budu potopljeni talasima, ta kav ishod neće samo uticati na
ljude koji su odatle na vreme otišli već i na zemlje u koje su došli. Ako se poplave u
Bangladešu pogoršaju, njegova budućnost i budućnost 160 miliona stanovnika biće strašna;
ako se nivo vode poveća daleko više, ova osiromaš ena zemlja može da bude pod vodom. A
ako se širenje pustinje i pogoršavanje kvaliteta zemljišta ispod Sahelske oblasti nastavi, onda

će se ratovi poput onih u Darfuru u Sudanu (delimično uzrokovani time što pustinja prisvaja
prostor nomada na severu, što i h je pak nateralo da krenu u pravcu juga ka narodu Fur)
proširiti i postati žešći.
Ratovi za vodu još su jedan potencijalni problem. Čak i ako na Bliskom istoku u
narednim decenijama budu stvorene stabilne demokratije, ukoliko se količina vode u reci
Murat (Istočni Eufrat), koja izvire u Turskoj i stapa se s drugom pritokom postajući Eufrat,
znatno smanji, onda bi brane koje će Turska morati da izgradi da bi zaštitila sopstveni izvor
života sasvim lako mogle da postanu uzrok rata sa Sirijom i Irakom, koji s e nalaze nizvodno.
Gledajući dalje u budućnost, dok nastavljamo da probijamo granice našeg geografskog
zatočeništva ka univerzumu, vidimo da će se političke borbe odvijati i u svemiru, barem u
vremenu koje se nazire.
Čovek je prvi put probio gornji sloj st ratosfere 1961. godine kada je
dvadesetsedmogodišnji sovjetski kosmonaut Jurij Gagarin odleteo u svemir u raketi Vostok 1 .
Žalosno je što je ime njegovog zemljaka Kalašnjikova daleko poznatije, a to štošta govori o
čovečanstvu.
Gagarin, Baz Oldrin i mnogi drugi jesu potomci Marka Pola i Kristifora Kolumba, pioniri
koji su probijali granice i promenili svet onako kako u vreme kada su živeli nisu mogli ni da
zamisle da će ga promeniti. Nije suština u tome je li ta promena dobra ili loša: oni su otkrili
nove m ogućnosti i nove prostore u kojima će se ljudi nadmetati da bi izvukli najviše iz onoga
što je priroda tu dala. Potrajaće, i biće potrebne generacije, ali mi ćemo i u svemiru pobosti
naše zastave, „osvojiti“ teritoriju, tvrditi da imamo pravo na nju i prev azići prepreke koje
univerzum postavlja na našem putu.
U svemiru sada postoji oko hiljadu i sto satelita koji rade i barem dve hiljade onih koji
nisu funkcionalni. Rusi i Amerikanci poslali su ukupno oko dve hiljade četiristo satelita, oko
sto je poslao Ja pan i isto toliko Kina, a mnoštvo drugih zemalja samo po nekoliko. Pored njih
su svemirske stanice u kojima ljudi prvi put mogu duže vreme da žive i rade nesputani
Zemljinom težom. Dalje, smatra se da barem pet američkih zastava još stoje na površini
Mesec a otkad su pobodene. I još više, naše letelice su uspele da odu dalje od Marsa i Jupitera,
neke toliko daleko, daleko od onoga što možemo da vidimo i razumemo.
Primamljivo je razmišljati o našim poduhvatima u svemiru kao o nečemu što povezuje
čovečanstvo u budućnosti zajedništva i saradnje. Ali prvo će se voditi borbe za prevlast u
svemiru. Sateliti nisu tu samo da bi prenosili slike na našim televizijskim ekranima ili da bi
previđali vremenske prilike: oni takođe špijuniraju druge zemlje, da bi se videlo k o se gde
kreće i s čim. Pored toga, Amerika i Kina bave se usavršavanjem laserske tehnologije koja se
može koristiti kao oružje, te obe žele da se postaraju da imaju raketni sistem kadar da deluje u

svemiru i poništi suparničku verziju. Mnoge tehnološki na predne nacije sada se pripremaju za
slučaj da bude neophodno da se bore u svemiru.
Kad posežemo za zvezdama, pred nama su takvi izazovi da ćemo možda morati zajedno
da se suočimo s njima: da univerzumom putujemo ne kao Rusi, Amerikanci ili Kinezi već
kao p redstavnici čovečanstva. Ali za sada, iako smo se oslobodili okova gravitacije, još smo
zatočenici sopstvenog načina razmišljanja, zarobljeni sumnjom koju gajimo prema „drugom“,
a time i našom praiskonskom potrebom da se takmičimo za resurse. Pred nama je dug put
koji treba da pređemo.
BIBLIOGRAFIJA
Opšta literatura:
Diamond, Jared, Guns, Germs, and Steel (New York: W. W. Norton, 2005) [Džared
Dajmond, Mikrobi, puške i čelik , Beograd, Dosije, 2004, prev. G. Vučićević]
Dodds, Klaus, Geopolitics: A Very Short Introduction (Oxford: Oxford University Press,
2007)
Ikenberry, G. John, „The Illusion of Geopolitics“, Foreign Affairs (May/June 2014)
Keegan, John, Atlas of World War Two (London: Harper Collins, 2006)
Mackinder, Halford John, „The Geographical Pivot of History“, The Geographical
Society , Vol. 23, No. 4 (April 1904), 421 –37
Mackinder, Halford John, Democratic Ideals and Reality , 1919
Mead, Walter Russell, „The Return of Geopolitics“, Foreign Affairs (May/June 2014)
Monmonier, M., How to Lie with Maps (Ch icago: University of Chicago Press, 1996)
Parry, Chris, Super Highway: Sea Power in the 21st Century (London: Elliott &
Thompson, 2014)
Pickles, John , A History of Spaces: Cartographic Reason, Mapping and the Geo -Coded
World (London: Routledge, 2004)
Rober ts, S., Secor, A., and Sparke, M., „Neoliberal Geopolitics“, Antipode , Vol. 35, No. 5
(November 2003), 886 –97.
The Times Atlas of World History (London: Times Books, 2000)
The Times Comprehensive Atlas of The World , 12th edition (London: Times Books,
2007)

Weigley, Russell F., The American Way of War (Bloomington, IN: Indiana University
Press, 1973)
Rusija
Eberstadt, Nicholas, „Russia’s Peacetime Demographic Crisis: Dimensions, Causes,
Implications“ (National Bureau of Asian Research, 2010)
Kennan, George F ., „The Sources of Soviet Conduct“, Foreign Affairs (July 1947)
„Russia’s accusations – setting the record straight“, NATO Fact Sheet (April 2014)
Kina
Beardson, Timothy, Stumbling Giant: The Threats to China’s Future (New Haven, CT:
Yale University Press, 2013)
Boehm, Dana Carver, „China’s Failed War on Terror: Fanning the Flames of Uighur
Separatist Violence“, Berkley Journal of Middle Eastern and Islamic Law, Vol. 2, No. 1:3
(2009)
De Crespigny, Rafe, China This Century (Oxford: Oxford University Press, 1992)
Holmes, James, „When China Rules the Sea“, Foreign Policy (September 2015)
Kaplan, Robert D., The Revenge of Geography (London: Random House, 2012) [Up.
Robert D. Kaplan, Osveta geografije , Zagreb, Izvori, 2014]
Lewis, Martin, „East Asia“, Stanford U niversity Global Geopolitics Lectures, East Asia
(15 January 2008)
Shaughnessy, Edward L. (ed.), China: Empire and Civilization (London: Duncan Baird
Publishers, 2005)
Theroux, Paul, Riding the Iron Rooster (London: Hamish Hamilton, 1988)
Sjedinjene Američ ke Države
Commager, S., Documents of American History Volume 1: to 1898 (10th Edition) (New
Jersey: Prentice Hall, 1988)
Kagan, Robert, Dangerous Nation: America and the World, 1600 –1898 (London:
Atlantic Books, 2006)
Pei, Minxin, „How America and China Se e Each Other“, Foreign Affairs (March/April
2014)
„The Geopolitics of the United States, Part 1: The Inevitable Empire“, Stratfor.com,
4 July 2014 (https://www.stratfor.com/analysis/geopolitics -united -states -part -1-inevitable -
empire)

US Department of State , „Rise to World Power, 1867 –1913“, A Short History of the
Department of State (history.state.gov/departmenthistory/short -history)
Afrika
Bloom, David E. and Sachs, Jeffrey D., „Geography, Demography, and Economic
Growth in Africa“, Harvard Institute for I nternational Development, Harvard Universit y
(October 1998)
Chaves, Isaías, Engerman, Stanley L. and Robinson, James A., „Reinventing the Wheel:
The Economic Benefits of Wheeled Transportation in Early Colonial British West Africa“,
February 2012
(http://s cholar.harvard.edu/files/jrobinson/files/the_wheel_in_africa_february_2012.pdf)
Kasperson, Roger E. and Minghi, Julian V., The Structure of Political Geography (New
Brunswick, NJ: Transaction Publishers, 2011)
Zapadna Evropa
Kagan, Robert, Of Paradise and Power (New York: Random House, 2003) [Robert
Kejgan, O raju i moći , Beograd, Čarobna knjiga 2003, prev. D. Tuševljaković i I. Vanić]
Ottens, Nick, „’Too Big for Europe’: The Recurring German Problem“, Atlantic Sentinel ,
28 April 2014
Speck, Ulrich, „Power and Purpose: German Foreign Policy at a Crossroads“,
3 November 2014 (http://carnegieeurope.eu/publications/?fa=57167)
Simon, Luis and Rogers, James, „The Return of European Geopolitics? All roads run
through London“, The RUSI Journal , Vol. 155, No. 3 (201 0), 57 –63
Turchin, Peter, War and Peace and War (London: Plume Books, 2007)
Bliski istok
Fisher, Max, „40 Maps Which Explain The Middle East“, Vox.com, 5 May 2014
(http://www.vox.com/a/maps -explain -the -middle -east)
Malinowski, Jon C. (ed.), „Iraq: A Geogra phy“, United States Military Academy, West
Point, New York, 2004
(http://www.usma.edu/gene/SiteAssets/SitePages/Publications/Iraq%20A%20Geography.pdf
?Mobile=1)
Indija i Pakistan
French, Patrick, India: A Portrait (London: Allen Lane, 2011)
„Geography of In dia“, MapsofIndia.com, 12 November 2014
(http://www.mapsofindia.com/geography/)

Institute for the Study of War, „Pakistan and Afghanistan“ (2009)
Kreft, Dr. Heinrich, „The Geopolitical Importance of Pakistan“, Institut für Strategie -
Politik - Sicherheits - und Wirtschaftsberatung (ISPSW) , 15 February 2008
Musharraf, Pervez, In The Line Of Fire: A Memoir (New York: Free Press, 2008)
Latinska Amerika
Keen, Benjamin and Haynes, Keith, A History of Latin America , Volume 1 (Wadsworth:
Cengage Learning, 2012)
Worl d Economic Forum on Latin America 2011 (http://www.weforum.org/events/world -
economic -forum -latin -america -2011)
Zovatto, Daniel, „Elections in the Southern Cone: Citizens Chose Continuity“, Brookings,
30 October 2014 (http://www.brookings.edu/research/opini ons/2014/10/30 -democracy -
alternation -latin -america -zovatto)
Koreja i Japan
Chang, Gordon G., Nuclear Showdown: North Korea Takes On The World (London:
Hutchinson, 2006)
Kim, Seung -Young, American Diplomacy and Strategy Toward Korea and Northeast
Asia 1882 –1950 and After (London: Palgrave Macmillan, 2009)
Oberdorfer, Don, The Two Koreas (New York: Basic Books, 2001)
Arktik
Bjarnason, Björn, „Climate Change and Iceland’s Role in North Atlantic Security“
(speech), Belfer Center, John F. Kennedy School of Gover nment, Harvard, 26 November
2007
Conant, Eve, „Breaking the Ice: Russian Nuclear -Powered Ice -Breakers“, Scientific
American blog, 8 September 2012 (http://blogs.scientificamerican.com/guest -
blog/2012/09/08/breaking -the -ice/)
Grydehøj, Anne, Grydehøj, Adam and Akrén, Maria, „The Globalization of the Arctic:
Negotiating Sovereignty and Building Communities in Svalbard, Norway“, Island Studies
Journal Vol. 7, No. 1 (2012), 99 –119
United Nations, „Part V: Exclusive Economic Zone“, UNCLOS Treaty
(http://www.un.o rg/depts/los/convention_agreements/texts/unclos/part5.htm)
Woods Hole Oceanographic Institution, „The Arctic: Exploration Timeline, Polar
Discovery“, 2009 (http://polardiscovery.whoi.edu/arctic/330.html)

IZJAVE ZAHVALNOSTI
Zahvaljujem svima koji su mi nese bično posvetili svoje vreme, dali savet i ohrabrenje.
Zahvaljujem svojoj supruzi Džoani na njenom strpljenju i prirodnom daru za
proveravanje pravopisa, Pipi Krejn i Dženi Kondel iz izdavačke kuće Eliot i Tompson što su
uobličile i usmerile moja lutanja kr oz geografiju, kao i Oli Dejvis na idejama i ohrabrenju
koje mi je pružila.
Hvala svima koji su svojim iskusnim okom pregledali poglavlja ove knjige i želeo bih da
istaknem da sam za sve greške u knjizi odgovoran isključivo ja. Dakle, hvala Džejmsu
Ričards u (bivši zvanični prevodilac britanske vlade za kineski jezik, predsedavajući Kineskog
udruženja), profesoru Džejmsu D. Bojsu (viši naučni saradnik u Kings koledžu u Londonu,
Dejvidu Slinu (bivši britanski ambasador u Severnoj Koreji), Džoelu Ričardsu (str učnjak za
Južnu Ameriku), Kelvinu O’Šeju ( Skaj njuz ), Timu Mileru ( Skaj njuz ), Jakši Šćekiću
(Rojters , Beograd) i Aleksandru Vaski ( Rojters , Beograd).
Takođe, hvala svim službenicima vlade i državnih službi koji su mi ljubazno stavili na
raspolaganje svoje stručno znanje, ali koji su radije želeli da ostanu anonimni.
O autoru
Tim Maršal je vodeći autoritet u pitanjima spoljnopolitičkih odnosa, sa više od dvadeset
pet godina iskustva u novinarstvu. Bio je urednik spoljnopolitičke rubrike Skaj njuza , a pre
toga je radio za BBC i LBC/IRN radio. Izveštavao je iz trideset zemalja i pratio sukobe u
Hrvatskoj, Bosni, Makedoniji, Kosovu, Avganistanu, Iraku, Libiji, Siriji i Izraelu. Njegov
blog Foreign Matters bio je u užem izboru za nagradu Orvel 2010. godine
Pisao je za Tajms , Sundej tajms , Gardijan , Independent i Dejli telegraf , i autor je knjiga
Igra senki: petooktobarska smena vlasti u Srbiji (Shadowplay: The Overthrow of Slobodan
Milosevic), bestselera u bivšoj Jugoslaviji, i „ Dirt Northern B*st*rds!“ and Othe r Tales
from the Terraces: The Story of Britain’s Football Chants . Osnivač je i urednik sajta
TheWhatandtheWhy.com.

1 Port.: Movimento Popular de Libertação de Angola – MPLA. (Prim. prev.)
2 Port.: Frente Nacional de Libertaç ão de Angola – FNLA; União Nacional para a Independência Total de
Angola – UNITA. (Prim. prev.)
X